Појам текста и приступ тексту

Дефиниција текста:

Текст

је језичка творевина сваке врсте у виду списа или усмена

творевина. Текст је графичка фиксација језичко-акустичког дела, односно

последњи облик који је тексту дао аутор. Сви истраживачи/научници

имају право на свој тесмин текста (пр: Барт, Женет). Реч текст потиче од

латинске речи

textum

која значи ткање, дакле текст подразумева сплет

речи.

Контекст

је претпостављена говорна или мисаона целина у оквиру

које је оно што је написано или речено добија одређеније значење. Сваки

текст може да буде контекст за мање јединице које у оквиру себе садржи.

Када нека књижевна јединица функционално и значењски зависи од

осталих јединица говори се о

књижевном контексту.

У самом тексту се

не сме мењати распоред мањих јединица јер се тако ремети напоредност

суседних елемената, односно напоредност њихових односа-мења се ужи

контекст. Контекст има већи значај у књижевним текстовима јер су

строже устројени. Може се посматрати однос између два књижевна

текста, између књижевног и некњижевног текста...Пуну одређеност текст

добија ако се посматра у оквиру ширег контекста.

Фусноте су одвојене од самог текста.

Фуснота

је белешка испод текста

исписана ситним словима, не спада у основни текст, али са текстом чини

вишу текстуалну целину. Од текста се одваја празнином или цртом.

Хипертекст

је електронски запис на рачунару који омогућава

пребацивање текстова из једне целине у другу путем линка-

hyperlink,

engl

По чему се овакво читање разликује од класичног праволинијског

читања?

– Овакво читање је разгранато и прелази се из једне целине у

другу, а да су оба текста истовремено присутна у корисничком

интерфејсу. Целини коју обухвата хипертекст нема ни почетка ни краја,

јер читалац сам, у складу са својим жељама, разгранава свој текст.

Хипертекст у ширем контексту обухвата музику и слику.Овако схваћен,

хипертекст се назива

хипермедија

Филолошка критика

Појам

филологија

значи љубав према речима односно

књижевности. Шире значење овог појма представља целокупну област

проучавања усмене и писане књижевности и духовне културе једног

народа са историјском орјентацијом. Уже значење овог појма се односи

на тумачење књижевних текстова у књижевно-уметничке сврхе, јер је

језик средство књижевности и културе.

У оквиру филологије се јавља текстологија.

Текстологија

се бави

проучавањем књижевног/научног текста у писменој или усменој форми,

у циљу утврђивања историје текста у његовог основног/ аутентичног

вида . Задатак текстологије је да утврди тачан текст и чињенице значајне

за разумевање његовог настанка и смисла.

Велек и Кајзер

сматрају да

приликом анализе текста аутентични текст треба да буде полазиште.

Односно, утврђивање првобитног вида текста треба да буде обавезни

претходни рад свакој анализи. У антици је рад на тексту подразумевао

утврђивање оригинала неког дела или приписивање неком аутору.пр:

Илијада и Одисеја,Хомер; Енеида, Вергилије

Научни метод текстологије у

19.в

. стварају немачки класични

филолози

Бекер и Лахман

, оснивач

филолошке критике

. Они уводе

термине

генеологија рукописа и архетип.

Неки аутори ограничавају

текстологију на саму историју текста. Други аутори у текстологију

укључују и питања критичког издавања текста.

Филолошка критика

је

метод у пручавању књижевности који полази од начела да је најбитније

језики испитати текст, како би се утврдили: порекло, старост и

аутентичност дела; одређени историјски, биографски и друштвени

подаци; културна и књижевна средина у којој је дело настало; однос

варијаната и паралела и истражили утицаји. Њиме су се почели служити

научници александријске школе, затим ренесансни проучаваоци

књижевности, затим класицисти, просветитељи, а нарочито проучаваоци

класичне и модерне филологије у 19.в. Књижевни историчари,

критичари и теоретичари који су дали најбоље резултате користећи овај

метод су: Хердер, Лахман-оснивач филолошког класицизма-браћа Грим,

у Француској медијевалиста Пари, оснивач словенске филологије,

Добровски...Филолошка критика се дели на нижу и вишу критику. Нижа

се бави утврђивањем ауторства, а виша утврђивањем аутентичности и

датирањем.

Атрибуција (приписивање)

је скуп научних поступака, којим се

дело приписује аутору или се раније приписано ауторство одриче и

проверава. Тај други поступак се зове

атетеза(укидање,поништавање).

Аутограф

је текст писан руком аутора.

Поред популарних постоје и научна издања.

Научна издања

Факсимилско издање

(према латинском fac simile!-уради слично) је

репродуковање старијих штампаних дела без измена. За факсимилну

Критички апарат

доприноси разумевању дела, као и

стваралачког поступка писца, и пружа увид у методе рада

приређивача. Садржи општи део (у коме су напомене и

објашњења значајна за читаву збирку или дело), и посебан део

( у коме су непомене и објашњења која се односе на појединачне

речи, реченице, стихове).

Филолошки део критичког апарата

представља преглед и

документацију рада приређивача, означавајући сва места у

којима се штампани текст разликује, потпуно или делимично,

од традиције, и садржи варијанте текста из рукописа и

штампаних издања. У том виду, критички апарат може да буде

позитиван или негативан, то јест може да документује и

објашњава првенствено варијанту која је као најаутентичнија

прихавћена за издање (

позитиван апарат

), или да бележи и

разматра само варијанте које нису прихваћене за издање

(

негативан апарат).

К.а.садржи

књижевно-историјске напомене

и обајшњења (о

времену и околностима настанка дела, о утицајима и

изворима), те

напомене стилско-естетског карактера

(обухватајући сажето опис и карактеристике уметничког

поступка писца). Одступања у ортографији и интерпункцији се

бележе у

предговору критичком издању

где се такође даје опис,

историја, и оцена традиције, општи подаци о разликама у

рукописима или штампаним издањима, и излаже метод који је

коришћен при реконструкцији оригиналног текста, односно

при избору основног текста издања-

егземплара.

KLASIFIKACIJA KNJIŽEVOSTI

U nauci o književnosti postoje različite podele koje se primenjuju u zavisnosti od ciljeva
proučavanja. Književnost se može deliti na

umetničku i narodnu

(autor umetničke

književnosti je uvek poznat, autor narodne uglavnom nepoznat). Dela se mogu deliti po dužini
(roman-reka naspram kratke priče), po umetničkoj vrednosti (razlika između petparačke i

vrhunske   književnosti),   po   nacionalnoj   književnosti   u   okviru   kojih   nastaju,   na   pisana   i
usmena, itd. Svrha klasifikacija je da se olakša proučavanje i snalaženje u velikom korpusu
različitih   dela.   Najznačajnija   je   podela   na   književne   rodove   i   vrste   koja   se   zasniva   na
posebnosti načina izgradnje književnih dela. Deo nauke o književnosti koji se bavi književnim
žanrovima (rodovima i vrstama) zove se

književna genologija

Književni rod

je rezultat

osnovne podele sveukupne književnosti i može biti lirski, epski ili dramski. Ovaj pojam
obuhvata najširi skup književnih dela sa zajedničkom suštinskom osobinom (3 osnovna načina
doživljaja sveta).

Platon u Državi govori o tri oblika pesništva:

1. pesništvo u kom se pesnik nikad ne skriva;
2. pesništvo u kome pesnik nastupa kao neko drugi, ne on sam;
3. pesništvo koje je mešavina prva dva.

Renesansni teoretičari su takođe pokušavali da uspostave podelu na književne rodove, a
francuski estetičar

Bate

smatra da je karakteristika epike priča, lirike osećanja, a drame

radnja.

Gete

kaže da postoje tri prirodna pesništva, tri prava oblika: epika, gde se čisto

pripoveda, drama, gde likovi delaju, i lirika, koja je entuzijastički ustreptala.

Hegel

smatra da

lirika izražava subjektivno, epika objektivno, a drama predstavlja sintezu subjektivnog i
objektivnog (za njegovu filozofiju su karakteristične trijade) i kao i Gete govori o trima
prirodnim oblicima pesništva.

Književna vrsta

predstavlja grupu takvih književnih dela u kojima se ponavljaju neke,

manje-više stalne osobine.

Emil Štajger

smatra da lirika, epika i drama izražavaju temeljne

ljudske mogućnosti jezičkog izražavanja. Za svaki od rodova karakterističan je određeni stil.
Štajger za lirski stil kaže da postiže sklad između zvučanja i značenja i da briše granice između
subjektivnog i objektivnog, kao i da se približava muzici. Za epiku je karakteristična
objektivnost i širina pripovedanja, a za dramu sukob između onoga što jeste i onoga što treba
da bude. Ova tri roda odgovaraju područjima osećajnosti, slikovitosti i logičnosti.

LIRIKA

Naziv potiče od reči lira (žičani instrument) uz koju su se u antičkoj Grčkoj izvodile pesme koje
su se prvo zvale melike (gr. melos - napev), a potom lirike. Za liriku je najvažnija osećajnost,
odnos prema svetu je najsubjektivniji, tako da liriku karakterišu subjektivnost i neposrednost.
Lirika je ritmički i zvučno uobličena i koristi razna stilska sredstva (ritam, stihovi, stilske
figure). Ona se ne bavi fabulom niti ima razvijanja događaja već se bavi čistim osećanjima
(čežnja, seta, zanos, ljubav, divljenje). Lirske pesme sadrže centralni motiv oko koga se
asocijativno grupišu drugi motivi (simboli, sugestije, važnost lirskog „ja“).

Narodne lirske pesme dele se prema središnjem motivu i karakteru osećanja u pesmi. U

Grčkoj u VII i VI veku p.n.e. javljaju se umetničke lirske pesme, i to tri osnovne vrste: elegija,
jamb i melika.

ova struktura odgovara italijanskom sonetu. Najpoznatiji pisac soneta je Frančesko Petrarka
(pisao ih je Lauri). Postoji i Šekspirov, elizabetanski sonet od tri katrena i jednog distiha.

Sonetni venac

je pesnički oblik koji se sastoji od 14 soneta povezanih tako da poslednji stih

jednog soneta postaje prvi stih sledećeg soneta, a poslednji, petnaesti ili majstorski sonet
(magistrale) često sadrži, vertikalno gledano, akrostih (konkretno ime osobe kojoj je posvećen).
Sonet sadrži i neku enigmu, nešto nerazjašnjeno.

Lirski oblici orijentalnog porekla su:

Gazel

– od arapske reči gazal – ljubavna/elegijska pesma, to je kraća pesma u distisima, sa

istom rimom u prva dva stiha i sledećim parnim stihovima (aabacaxa);

Rubaija

– dolazi iz Persije, predstavlja misaonu pesmu od četiri stiha i ima istu rimu u 3 stiha

(aaba);

Pontum

– malajski oblik, čine ga katreni sa ukrštenom rimom (drugi i četvrti stih jedne strofe

ponavljaju se kao prvi i treći stih naredne strofe);

Haiku

– pesma japanskog porekla od tri stiha i ukupno 17 slogova (dva peterca i jedan

sedmerac). Najistaknutiji pisac haiku poezije je Macuo Bašo (XVII vek). Haiku izražava
filozofsku misao, nagoveštaj ili asocijaciju.

Moderna lirika se javlja od druge polovine XIX veka, naročito u Francuskoj (Šarl Bodler, Stefan
Malarme,   Artur   Rembo).   Bitna   obeležja   su   originalnost   i   individualnost.   Izbegava
konvencionalnost i komunikaciju sa čitaocem, tako da za čitaoca predstavlja izazov. Sugestivna
je,   odlikuje   se   odsustvom   sentimentalnosti,   ponekad   se   bavi   neobičnim   temama,   često   je
misaonog karaktera i traga za novim jezičkim izrazom i mogućnostima. Prevazilazi tematska
ograničenja,   a   od   romantizma   preuzima   elemente   kao   što   su   fragmentarnost,   groteska,
fantazija... Poezija koja pripada našem dobu je savremena poezija. Pesma u prozi je prelazna
forma između stiha i proze, oblik koji ima lirsku sadržinu, ritam, stilske figure karakteristične
za liriku, ali je napisan u proznoj formi.

LIRSKO-EPSKE VRSTE

Reč

balada

potiče od provansalskog glagola ballar što znači plesati. Prvo je označavala

ljubavnu pesmu koja se izvodila uz igru. U Francuskoj balada je strogo utvrđen oblik sa tri
strofe, rimama i refrenom. Drugi tip balade se razvija na severu Evrope i to je pripovedna
pesma starinskog karaktera sa dijaloškim partijama i obično je njena intonacija tužna
(stradanje, nesreća).

Romansa

se pojavila na narodnom romanskom jeziku, ne na latinskom. To je oblik u

osmercima koji je najpre opevao junačke podvige. U Francuskoj romansa je pesma sa
ljubavnom tematikom i motivima, a u Engleskoj je to pričanje o romantičnim događajima i
vedrija je od balade.