Uvod
Jelen spada u red papkara (
Artiodactyla
), podred preživara (
Ruminantia
), familiju
jelena (
Cervidae
), podfamiliju pravi jelen(
Cervinae
) sa nekoliko rodova i različitih vrsta.
Najpopularnoji rod za uzgoj u veštačkim uslovima je pod
Dama
sa vrstom
Dama Dama
ili
jelen lopatar, manje popularan za uzgoj je običan jelen (
Cervus elaphus
)
Uzgoj jelenske divljači predstavlja veoma perspektivnu granu stočarske proizvodnje.
Cilj ovakvog uzgajanja je proizvodnja kvalitetnog mesa, rogova kao i radi povećanja broja
jelenske divljači u lovištima i obogaćivanja genetskog materijala u okviru ove vrste
životinja. Ovakav uzgoj se vrsi već duže vreme, veruje se da datira još iz srednjevekovne
Kine i Evrope, kada se divljač uzgajala radi potreba plemićkih lovova, osim toga, ovakvim
uzgojem postiže se i selekcija kvalitetnijih jedinki. Sa intenzivnijom proizvodnjim se
započelo tek 70-ih godina na Novom Zelandu. U Evropi, pored uzgoja jelenske divljači
uzgajaju se jos i divlje svinje i mufloni ali u manjoj količini, kao i americki bizoni u
Francuskoj i Poljskoj. Najpoznatije farme jelena se nalaze u Danskoj, Nemačkoj, Italiji,
Slovačkoj, Švedskoj, Švajcarskoj, Češkoj, Francuskoj, Norveškoj i Poljskoj.
Opis vrste
Lopatar je znatno manjih dimenzija od običnog jelena. Telo mu je ovalno
izduženo, vrat srazmerno kratak, noge vitke sa crnim sjajnim papcima. Glava mu
je manje izdužena nego kod običnog jelena, čelo je visoko, a rogovi su na poseban
način razgranati.
Dužina tela i ukupna veličina ovog jelena zavisi od uslova staništa i prehrane.
U proseku varira između 130 i 150 cm, a najveća visina je do 110 cm. Rep mu je
znatno duži nego kod običnog jelena i u proseku dostiže oko 25 cm. Najkrupniji
primerci lopatara dosegnu telesnu masu od 80 – 100 kg. Ženke su uvek manje i
njihova telesna masa ne prelazi 60 kg. Ispod očiju lopatar ima suzište koje je
mnogo pliće nego kod običnog jelena. U ustima ima 32 zuba (nema očnjaka kao
kod običnog jelena).
Jedna od najznačajnijih karakteristika lopatara je morfološki vrlo specifičan
oblik rogova. Oni se bitno razlikuju od rogova običnog jelena i donekle liče na
rogove losa. Rogovi su spljošteni i rašireni kao lopata (lopatasti rogovi), po čemu
je i dobio narodni naziv. Ukupna masa rogova kreće se od 4 do 5 kg, u izuzetnim
slučajevima 6 kg. Prvi rogovi lopatara imaju izgled jednostavnog šiljka, koje
odbacuju u junu naredne godine.
Boja dlake lopatara kao i košuta
leti je kestenjasto – crvenkasta sa
jasno izraženim i karakterističnim
svetlim prugama. Trbušni deo,
unutrašnja strana nogu, donja
strana repa, kao i velika pega na
butovima (“zadnjica”) su beličasti.
Zimska dlaka mu je jednolično
sivo – smeđa; leđa su nešto
tamnija, a trbuh i “zadnjica” su
beli. Treba reći da opisana boja
dlake lopatara često varira,
zavisno od staništa i starosti
jedinki. Ponekad se javljaju
potpuno tamne (melanične) ili
potpuno bele (albino) jedinke.
Od čula su mu naročito razvijena čula sluha i mirisa, dok mu je čulo vida
znatno slabije.
Autohtoni (izvorni) lopatari su sa područja Južne Evrope, Male Azije i severne
Palestine. Sada je, mestimično, rasprostranjen u gotovo cijeloj Evropi, osim
Islanda, severne Skandinavije, severne Rusije, Grčke i većine sredozemnih ostrva.
Životni prostor jelena lopatara su listopadne i mešane šume u kojima se nalazi
dosta zeljastog bilja. Po načinu života je sličan običnom jelenu. Živi u većim
krdima, ali krdo uvek predvodi stariji mužjak. Pretežno je aktivan danju (većinom
u poslepodnevnim ili jutarnjim satima). Tokom zime lopatari se okupljaju u velika
krda.
Hrani se mladim grančicama, pupoljcima i lišćem različitog drveća (brsti),
žirom, bukvicom, gljivama, travom i drugim zeljastim biljkama (posebno voli
leptirnjače).
