Visoka strukovna škola za preduzetništvo
Beograd
Seminarski rad na temu:
UZORAK
Student: Profesor:
Zoran Adamović
Beograd, decembar 2015.
1
Sadržaj:
Uvod……………………………………………………………………………….2
1. Slučajni izbor uzorka……………………………………………………………….…4
2. Stratifikacija…………………………………………………………………………..6
3. Uzorkovanje sa promenljivom verovatnošću…………………………………………9
4. Višefazno uzorkovanje………………………………………………………………..9
5. Kvotno utorkovanje………………………………………………………………….10
6. Panel ankete………………………………………………………………………….11
Zaključak…………………………………………………………………………..13
Literatura…………………………………………………………………………..14
2
1. Slučajni izbor uzorka
Slučajni metod izbora uzorka je onaj metod koji daje svakoj od N jedinica iz mase koju
obuhvata istu mogućnost da bude izabrana u uzorak, a koja se može izračunati i koja nije nula. U
američkoj literature umesto izraza slučajni izbor koristi se termin verovatni izbor, I u tome ima ima
mnogo čega što govori u prilogtog termina, metodi istaživanja koji ne uključuju slučajnost (kvotno
i namensko) nazivaju se ocenski uzorci.
Upotreba termina slučajni dovela je do izvesne zbrke u literature prouzrokovane uglavnom
nedovoljno jasnim razlikovanjem slučajnog izbora od jednostavnog slučajnog izbora. Ovaj
poslednji znači da svaki mogući uzorak od n jedinica iz mase od N jedinica ima istu mogućnost da
bude izabran, što samim tim nameće da svaka jedinica mase ima jednaku mogućnost da bude
izabrana u uzorak. Jednaka mogućnost izbora je karakteristika jednostavnog slučajnog uzorka, za
slučajni izbor uopšte važi da se svaka mogućnost može izračunati I da nije nula.
Ako numerišemo N članova mase i odaberemo n od njih pomoću slučajnih brojeva, to bi bio
jednostavni slučajni uzorak; ako stavimo N numerisanih pločica u šešir, dobro ih izmešamo i
izvučemo n pločica na sreću, to bi opet bio jednostavni slučajni uzorak; ako uzmemo spisak od N
članova stanovništva koji je poređan po slučajnom redu i izvučemo svako N/n-to ime, to bi takođe
bio jednostavni slučajni uzorak. Ali, u praksi često treba postupati drugačije. Može se odlučiti da se
stanovništvo podeli na slojeve i odabere slučajni uzorak iz svakog sloja. Uzorak u celini onda više
nije jednostavni slučajni uzorak, već statifikovani uzorak. Kod njega svi teoretski mogući uzorci od
n članova nemaju istu mogućnost da budu izabrani. Ali ovde je ključno da je metod selekcije
unutar svakog sloja još uvek slučajan.
Važnost slučajnosti ne sme se preterivati. Ona je bitan deo obezbeđenja od pristrasnosti izbora i
ceo teoretski okvir počiva na tome. Ako nije moguće svakoj jedinici skupa odrediti verovatnoću
koja se može izračunati onda se ova teorija ne može primeniti i ne može se izračunati standardna
greška, tj. nije moguće pravilno odrediti preciznost ocene iz uzorka.
Da bi se obezbedila prava slučajnost, metod selekcije mora biti nezavistan od ljudskog
ocenjivanja.
Postoje dve osnovne procedure za to:
1. Metod lutrije-svaka jedinica mase predstavljena je pločicom, pločice se stave u urnu, dobro
promešaju i odabere se uzorak željene veličine, sa ili bez ponavljanja,
2. Upotreba slučajnih brojeva-jedinice mase numerisane brojevima od 1 do N i odabere se n
brojeva iz jedne od tablica na bilo koji podesan i sistematičan način i to postaje uzorak.
Obe procedure nezavisne su od ljudske ocene i obezbeđuju slučajnost; prva, jer se može smatrati
da je masa poređana slučajno, druga, jer su brojevi koji se upotrebljavaju za vršenje izbora dobijeni
slučajnom procedurom.
Primena obe procedure zavisi u prvom redu od veličine mase. Pretpostavimo da treba odabrati
uzorak lica u gradu veličine 250.000 stanovnika. Najverovatnije će se doneti odluka da se
4
