UZORI SVETOG SAVE – Vojislav J. Đurić
U poslednja tri veka srpska stvaralačka inteligencija postavlja se, u odnosu na Savinu ličnost i
njegovo delo, na 2 načina:
ona iż umetnosti oplela ih je vencima slave
ona iż nauke trudila se da ih razume i protumači
Iako je teško, postoji mogućnost da se 1 istoričar umetnosti približi ličnim obuzetostima Sv
Save, da pronikne do one oblasti njegovog razmišljanja od koje su zavisili njegovi privatni i javni
postupci. Put takvom saznanju vodi kroz slikarstvo koje je njegovim stvaranjem ili njegovim
savetima bilo stvoreno 1208/9. godine i oko 1234. u manastiru Studenici, oko 1220., 1230. u
Žiči, i oko 1225.u Mileševi. U prva dva manastira sarađivao je sa bratom Stefanom
Prvovenčanim i sinovcem, kraljem Radoslavom, u trecem je uticao na sinovca Vladislava (u to
vreme je još bio princ). Ne zadržavajući se na njegovim zaslugama za pojavu najvećih slikara
pravoslavlja u Srbiji dok su se živopisali Studenica, Žica i Mileševa, zadržaćemo se samo na
onim pojavama u živopisu srpskog manastira u Savino doba, koje otkrivaju njegove lične
naklonosti i ukazuju na ideje u javnoj delatnosti.
Kada se Sava vratio sa očevim moštima iż Hilandara u Studenicu, on je hteo da zajedno sa
braćom dovrši očevu zadužbinu, Bogorodičinu crkvu ispod Radočela. Živopisali su je
1208/9.godine. Vršeći oko 10 god. dužnost manastirskog igumana, Sava je sedeo, za vreme
službi, u prestolu koji se nalazio u jugozapadnom delu soleje. Iza njegovih leđa, kao glavna
zaštitnica crkve, stajala je Bogorodica sa epitetom „Studenička“ na slici, čeono postavljena,
držeći malog Hrista ispred prsiju. Bočno od Bogordice, uz sam presto, bila su smeštena dva
prepodobna monaha: indijiski carević Joasaf i njegov duhovni otac, stari pustinožitelj Varlaam.
Oni su tu odeveni u velikoshimničke rize, ali mladi Joasaf na glavi ima vladarski venac u vidu
zlatnog obruča kao znak svog negdašnjeg dostojanstva. Preko tekstova ispisanih na razvijenim
svicima, što obojica drže u rukama, oni razgovaraju. Varlaam poziva Joasafa da ostavi
propadljivo carstvo, da primi krst, a Joasaf mu odgovara da je sve ostavio da sledi Hrista.
Pojava ove freske je visestruko neobična.
Do vremena Studenice, Varlaam i Joasaf nigde nisu bili naslikani u pravoslavnim crkvama, a
njihove predstave retko se nalaze u slikanim horovima pustinožitelja sve tamo do 14.v. , kada
su se teme u programima crkvenog živopisa veoma razmnožile. Očigledno, samo neka Savina
lična ljubav ili namera presudno su uticale na pojavu njih uz njegov presto, kako bi mu bili, kao i
Bogorodica, posrednici u molitvama i pomoćnici u životu. On je savetovao ktitoru da se oni
pojave i u živopisu mileševske priprate. Posle Savine smrti, trebalo je da prođe gotovo čitav
vek, pa da oni ponovo postanu popularni u Srbiji.
Život i podvizi starca Varlaama i carevića Joasafa opisani su u „Poučnoj povesti o Varlaamu i
Joasafu“ – vizantijiski roman. Tradiciji, a sve više i nauka pripisuju roman slavnom književniku i
palestinskom konahu iz 8.v. sv Jovanu Damaskinu. To je jedno od 2 najomilljenija monaška
štiva na Sv Gori, jer slavi pobedu neprolaznih vrednosti monaštva nad prolaznim svetskim
zadovoljstvima i raskoši, duhovnog načela nad materijalnim dobrima.
Kada se Sava našao na Sv Gori , tamo su već postojali mnogobrojni grčki prepisi ove povesti, a
pored njih i prvi slovenski i ruski. Nesumnjivo da mu je do ruku došla ova povest. Nije mogao da
ne zapazi da ključni događaji iz nje liče na zbivanja u srpskoj vladarskoj kući: on – Joasaf, otac
mu – car Avenir. I kasnije, Teodosije je zapazio te sličnosti, pa je u Savin život uveo ruskog
monaha, koji je mladog srpskog princa upoznao sa svetogorskim monaštvom i opredelio ga,
kao Varlaam Joasafa, da napusti dvor i pođe putem monaškog podviga.
Ova povest je uključena i u „kneževska zrcala“ – posebna skupina srednjovek.štiva i knjiga u
kojima su bila izložena shvatanja o idealnom vladaru. Sava se trudio da najbliže srodnike,
srpske vladare, predstavi upravo kao idealne hrišćanske upravljače, čija je dužnost bila da se
staraju o ikonama, pravdi, crkvi, sirotinji. O tome, da ih je zbog njihovih vrlina, smatrao „novim
Joasafima“ ostao je trag u slikarstvu kapele kralja Radoslava u Studenici. Živopisana za života
Save, s tematskim programom usredsređenim na ideološka zbivanja srpske države i crkve,
očigledno sazdanim na njegovim shvatanjima, ona je donela 2 lika prve dvojice vladara iz
dinastije Nemanjića zamišljena po ikonografskom obrascu carevića Joasafa: Nemanja i Stefan
Prvovenčani odeveni su , kao i Joasaf na svojim slikama, u velikoshimničku rizu, dok na glavi
imaju vladarske vence. To je visoki ideal na polju srpske vladarske ideologije u doba Nemanjića.
Rastko kao monah nosi ime Sava – jednog od najistaknutijih monaha iz judejske pustinje u
blizini Jerusalima, s kraja 5.v. i iz prve pol.6.v.
Divljenje, poštovanje, odano posledovanje
U Kareji, administrativnom središtu Sv Gore, kao sasvim mlad osnovao je isposnicu s konakom,
kapelom, kriptom i baštama, koju je posvetio svom slavnom imenjaku i patronu
Samo retki među monasima, i to oni spremni na podvizanje, za koje je Sava propisao strogi
poredak i veliko uzdržavanje, mogli su tu da žive
Ktitor ju je nazvao ćelijom i „mestom za tihovanje sv i prepodobnog oca našeg Save“, tj Save
Osvećenog , „čije ime i ja nedostojni imam“
Ako bi neko prekršio njegove zapovesti pretio je da će mu „suparnik na strašnom sudu biti
prepodobni Sava i ja smerni“
U Studenici, na živopisu, uvrstio ga je u 4 najsvečanije uokvirena lika, smeštena na najvidljivijim
mestima (Sava Osvećeni je pored ikone Bogorodice Studeničke, na suprotnoj strani od
Varlaama i Joasafa, upravo kao patron igumana Save)
U Žiči nam se Sava Osvećeni nameće veličinom figure i mestom: stoji uz sam ikonostas, preko
puta arhiđakona Stefana i, kao i Stean, uokviren je raskošnim ramom (ovo je jedinstveni slučaj
da jedan monah, kad nije patron crkve, dobije mesto uz ikonostas!). U Žiči mu je, što je takođe
izuzetno, posvećena i posebna kapela
U priprati Mileševe stoji prvi u nizu pustinjaka, uz vladarsku porodicu koju predvode Nemanja i
Sava
Život Save Osvećenog ima dosta sličnosti sa životom Save Srpskog:
Rođen je u bogatoj porodici uglednog vojnog starešine
Otišao kao dete u manastir, gde je napredovao do položaja najznamenitijeg igumana manastira
u judejskoj pustinji
Stari ruski naučnici mislili da je sve to bila znatna građa Teodosija za njegovo žitije
Sv Sava je ipak više opčinjen delima, nego životnim putem Osvećenog (proslavio se
organizacijom monaškog života u svojoj pustinjskoj lavri, propisivao pravila, osređivao službe –
Jerusalimski tipik)
nesloge zlih ljudi bitka je izgubljena u petak u posle. “ Konstantin Mihajlović je prvi naš pisac koji
je pomenuo ime Miloša Obilića. Po njegovoj Turskoj hronici za poraz su krivi zli ljudi, neprijatelji
Lazarevi, neravnopravno učestvovanje vojnika u boju, a ne izdaja jednog čoveka.
Tek u delu italijanskog prevodioca, Jovana Dukea se motiv izdaje vezuje za 1 čoveka.
Nepoznati Dalmatinac ili Dubrovčanin proširio je izlaganje viz pisca 15.v. mnogim detaljima iz
usmenog poređenja. On u svom delu krajem 15.v.poč.16.v., u izdaji i bekstvu srpskih četa s
Kosova vidi uzrok propasti. Pušten je glas da „ ... Dragoslav Probiščić (Probiscio, Probištić,
Probištitović), Lazarev vojvoda, izdao i okrenuo oružje protiv hrišćana“ . Na taj je glas vojvoda
Vlatko Vlađević odmah okrenuo leđa i pobegao u Bosnu. „Ovaj glas pustili su Turci,
najprepredeniji ljudi, da bi uplašili našu vojsku, ili je tako htela nesreća jadnih hrišćana zbog
grehova naših...“
Marvo Orbin pominje Vuka Brankovića kao izdajnika. Kaže da je Branković pobegao nakon
bitke i da „spasao se sa gotovo svim svojim ljudima“. Govori da je imao tajne pregovore sa
Muratom da izda Srbe.
BOJ KNEZA LAZARA
Nepoznati Peraštanin, krajem 17.v. pominje Vuka Brankovića kao klevetnika Miloša Obilića i
izdajnika kneza Lazara.
Početkom 18.v., a možda i krajem 17.v. nepoznati sastavljač piše Žitije kneza Lazara, nauci
poznato kao „Priča o boju Kosovskom.“ Ovo delo čuva završni i celovit deo kosovske legende, i
motiv izdaje i motiv junaštva ovde su spojeni u logičnu celinu. Vidi se uticaj Marva Orbina,
Peraštanina, letopisa, usmenog predanja, narodnih pesama. Svađa sestara – detaljno
razrađena priča o Vuku Brankoviću.
Narodne pesme takođe okrivljuju Vuka B.za izdajstvo – u pesmi „Car Lazar i carica Milica“ sluga
Milutin proklinje Vuka, Vuk odveo 7000 vojnika ...12000
Zašto izdaja i zašto baš Vuk?
Posle Kosovske bitke imamo razmirice izmedju Lazarevića i Brankovića.
Učešće Đurđa, Vukovog sina, na turskoj strani, protiv srpske u Gračaničkoj bici 1402.god.
Stvarna izdaja vlaškog vojvode Dana u 3. Kosovskoj bici 1448.god.
Vremenom je Vuk Branković postao personifikacija ne samo izdaje i nevere na Kosovu, već
uopšte izdajstva. Teret tolike propasti nije mogao podneti ni nepoznati izdajnik, ni Dragoslav
Pribiščić, za koga ne znam zasigurno da li je istorijiska ličnost, već samo neko ko je bio ugledna
i značajna ličnost, i to iz Lazareve najbliže okoline.
O GREHU I KAZNI BOŽJOJ KAO ŽANROVSKIM OSOBENOSTIMA, Jelka Ređep
Topos greha i kazne božje prati se kroz biografije i hagiografije, pa kroz rodoslove, letopise i
hronike, sve do njihovih istorija. Grehom i kaznom božjom često se objašnjava propast srpskog
carstva, ali i vizantijiskog, kao i sudbine pojedinih vladara.
Bogatu osnovicu toposa grešnosti ostavi je Andrija Kritski u Velikom kanonu od 250 strofa.
