SEMINARSKI RAD:
UZROCI, VRSTE I MERENJE SIROMAŠTVA U SRBIJI
Beograd, 2012.
1
UVOD
Siromaštvo je jedan od velikih problema savremenog društva. Najuţe definicije
svode siromaštvo na nedovoljnost finansijskih sredstava za zadovoljenje osnovnih
ţivotnih potreba. U novijim definicijama siromaštva polazi se od visine prihoda i
materijalnih uslova ţivota kao glavnih indikatora, ali je i naglašeno da se ovaj fenomen
ne moţe definisati samo s obzirom na standarde fizičkog preţivljavanja već i u odnosu na
druge dimenzije koje se tiču kvaliteta ţivota i zadovoljavanja raznovrsnih potreba.
Rad se sastoji iz tri dela: prvi deo rada je karakteristike siromaštva, drugi deo rada
su uzroci siromaštva, a treći deo je merenje siromaštva.
U prvom delu rada, koji date su definicije siromaštva i dat je odnos siromaštva i
srodnih pojmova kao što su: socijalna isključenost, ekonomska nejednakost, društvena
nejednakost i diskriminacija. Detaljno je opisano apsolutno i relativno siromaštvo,
finansijsko siromaštvo i materijalna deprivacija, kao i objektivno i subjektivno
siromaštvo.
U drugom delu rada opisani su društveni i individualni uzroci siromaštva, kao i
njihov meĎusobni odnos.
Treći deo rada je merenje siromaštva i opisani su pokazatelji siromaštva kao što
su: koeficijent siromaštva, koeficijent jaza siromaštva, koeficijent dohodnog jaza i drugi.
Objašnjene su linije, odnosno granice siromaštva ( apsolutna i relativna ) sa osvrtom na
statističke podatke za Srbiju i dat je opis koje je to stanovništvo najugroţenije, što se tiče
siromaštva u Srbiji.
Na samom kraju rada su, naravno, zaključna razmišljanja i spisak korišćenje
literature.
2
Diskriminacija predstavlja nepovoljan tretman pojedinaca ili grupa isključivo na
osnovu njihove pripadnosti odreĎenoj kategoriji. U tom smislu ona uvek podrazumeva
neku vrstu isključivanja i odbijanja i samim tim je često i uzrok siromaštva i socijalne
isključenosti. MeĎutim, siromaštvo i socijalna isključenost je širi pojam i ne mora uvek
biti posledica diskriminacije.
1.1.1. Odnos siromaštva i socijalne isključenosti
Siromaštvo i socijalna isključenost su bliski pojmovi, ali izmeĎu njih postoje
razlike. Isključenost se više shvata kao proces koji pojedince sprečava da učestvuju u
svim aspektima ţivota jednog društva, zato što su siromašni, zato što nemaju osnovne
kompetencije ili zato što su diskriminisani. S druge strane, siromaštvo se više shvata kao
stanje nedovoljnih sredstava, pre svega prihoda, da bi se adekvatno učestvovalo u
društvenom ţivotu.
Ovaj odnos moţemo posmatrati kao odnos uzroka i posledice. Iako su neki autori
spremni da više ukaţu na siromaštvo kao uzrok socijalne isključenosti, a drugi kao
posledicu socijalne isključenosti, njihov odnos je zapravo dvosmeran. Siromaštvo moţe
biti uzrok isključenosti, kao kod dece iz siromašnih porodica koja ne mogu da priušte
školovanje, zbog čega kasnije teţe nalaze zaposlenje, te zapadaju u začarani krug
socijalne isključenosti. S druge strane, socijalna isključenost moţe biti uzrok siromaštva,
kao kod Roma, koji ne mogu da se zaposle zbog predrasuda poslodavaca, a teško grade
socijalne mreţe, pa ne mogu ni na njih da se oslone u pronalaţenju posla.
Neki autori posmatraju socijalnu isključenost samo kao jedan ekstremni oblik
siromaštva. Zbog dugotrajnog i dubokog siromaštva, dolazi do pucanja veza izmeĎu
pojedinaca i zajednice i njegovog socijalnog isključivanja. Tako često gubitak zaposlenja
i dugotrajna nezaposlenost proizvode lančani efekat socio-ekonomskog propadanja,
deprivacije, gubljenja socijalnog kapitala, narušavanja odnosa sa drugima.
Drugi autori smatraju da je siromaštvo, i onda kada je šire shvaćeno, samo deo
sloţenije pojave socijalne isključenosti. Siromaštvo je jedna forma isključenosti –
isključenosti iz raspodele ekonomskih resursa, ili specifičnije – dohotka. Pored
siromaštva, pristup socijalne isključenosti posvećuje paţnju i nizu drugih oblika
isključenosti: sa različitih trţišta, iz sistema socijalnih usluga, političkog odlučivanja,
socijalnih mreţa i ţivota zajednice, iz kulture.
Ima i onih autora koji smatraju da se ove dve pojave preklapaju. U nekim
slučajevima siromaštvo se javlja bez socijalne isključenosti, dok se ponekad socijalna
isključenost javlja bez siromaštva. U prvom slučaju moţe se desiti da je, recimo pod
udarom ekonomske krize, osoba ostala bez posla. U kratkoročnom periodu ta osoba, i
njena porodica mogu iskusiti probleme siromaštva. Njihove veze sa zajednicom, pristup
zdravstvu, školama, pa verovatno i posete bioskopima i koncertima neće se
najverovatnije odjednom obustaviti (mada će se verovatno prorediti). Ukoliko se nakon
kraćeg vremena ponovo zaposle, oni će izaći iz siromaštva, a da nisu ni iskusili socijalnu
isključenost. U drugom slučaju jedna dobrostojeća osoba koja se zbog ličnih razloga
(zbog preterano dugog radnog vremena, revolta prema dominantnoj kulturi, ili nekog
4
drugog razloga), a ne društvenog pritiska, isključila iz društvenog ţivota zajednice. Kod
takve osobe postoji neke forme socijalne isključenosti, ali ne i siromaštvo.
1.2. RAZLIČITO DEFINISANJE SIROMAŠTVA
Zbog različitog definisanja siromaštva razlikuju se
apsolutno i relativno
siromaštvo
. Prvo podrazumeva da je siromaštvo stanje koje odlikuje nemogućnost da se
zadovolji odreĎen opšti minimum ţivotnih potreba, dok drugo predstavlja siromaštvo u
odnosu na neki prosek ili minimum prihvatljivog standarda u datom društvu. Siromaštvo
se moţe definisati i kao
finansijsko
(u smislu nedovoljnosti prihoda za zadovoljenje
odreĎenih potreba) ili kao
materijalna deprivacija
(u smislu razlčitih nezadovoljenih
ţivotnih potreba). Ono moţe biti
objektivno ili subjektino
, pri čemu u prvom slučaju
istraţivač odreĎuje kriterijum siromaštva a u drugom slučaju kriterijum je subjektivan
osećaj pojedinca. Bez obzira kako definišemo siromaštvo najčešće pratimo sledeće
njegove karakteristike:
Rasprostranjenost – predstavlja broj osoba ili domaćinstava koji se mogu smatrati
siromašnim prema postavljenom kriterijumu, koji se najčešće definiše kao linija
siromaštva. Raprostranjenost se najčešće iskazuje preko stope siromaštva,
odnosno učešća siromašnih u opštoj populaciji ili unutar neke grupe.
Teţina siromaštva – kada se ono nastoji izmeriti kvantitativno, obično se prate
dubina i oštrina siromaštva koji pokazuju koliko su siromašni udaljeni od linije
siromaštva ili koliko su siromašni meĎusobno "nejednaki" u siromaštvu.
Mapa siromaštva – zapravo predstavlja pokušaj da se prepoznaju različite
društvene grupe koje se suočavaju sa problemom siromaštva, ondnosno definisati
ko su zapravo siromašni.
1.2.1. Objektivno i subjektivno siromaštvo u Srbiji
Objektivno siromaštvo podrazumeva da su stručnjaci odredili kriterijum na
osnovu koga se procenjuje ko je siromašan. Bez obzira da li je siromaštvo definisano kao
finansijsko ili materijalna deprivacija, da li je finansijsko siromaštvo definisano kao
apsolutno ili relativno, odluka o kriterijumu i definiciji, a i oceni ko je siromašan je
zadatak stručnjaka.
Pored objektivnog postoji i subjektivno siromaštvo. Nasuprot objektivnim
merilima siromaštva postoji i subjektivni osećaj pojedinaca. Subjektivno siromaštvo je
osećaj uskraćenosti koji ljudi imaju poredeći sebe sa drugima i poredeći svoje prihode s
onim što smatraju minimumom za prihvatljiv nivo ţivota. Subjektivno siromaštvo
ukazuje na samopercepciju ljudi i ne predstavlja objektivni pokazatelj materijalnog
statusa.
Brojna istraţivanja su pokazala da je u društvima zahvaćenim post-
socijalističkom transformacijom ovaj subjektivni osećaj siromaštva izraţeniji od
objektivno izmerenog siromaštva. Tako je i u istraţivanjima siromaštva u Srbiji u periodu
2002-2007 zabeleţeno da objektivno siromaštva opada brţe nego subjektivno.
5
ima televizor, friţider, krov koji prokišnjava, vlagu u kući itd. Za merenje depriviranosti
uzimaju se oni pokazatelji koji su tipični za dato društvo. Tako, na primer, u seoskim
sredinama u Srbiji 85% domaćinstava poseduje telefon, a samo 45% je priključeno na
javni vodovod. Zato će se samo prva stavka uzeti kao relevantna za merenje materijalne
depriviranosti jer je posedovanje telefona, a ne priključenost na javni vodovod odlika
relativne većine seoskih domaćinstava.
Istraţivanja materijalne deprivacije u Srbiji obuhvata tri dimenzije:
ekonomsku: nemogućnost zadovoljavanja potreba vezanih za ishranu, odevanje,
godišnje odmore, teškoće u plaćanju računa za stan, i sl;
posedovanje trajnih potrošnih dobara, koje je uključilo 10 različitih vrsta dobara
od friţidera i mašine za veš, do kreveta za svakog člana domaćinstva i priključka
za telefon.
stanovanje koje je obuhvatilo infrastrukturnu opremljenost stana (voda, struja,
unutrašnji WC i sl.) i prenaseljenost (ispod 12m² po članu domaćinstva).
Na osnovu ovih indikatora u Srbiji je u 2009. godini bilo 16,5% umereno, a 3,8%
izrazito depriviranih. Materijalna deprivacija je značajno češće prisutna meĎu seoskom
nego meĎu urbanom populacijom, natprosečno je zastupljena u domaćinstvima bez
ijednog zaposlenog, a u izrazito visokom procentu sa ovim problemom se suočavaju
interno raseljena lica i Romi.
Finansijsko siromaštvo je samo jedan od aspekata siromaštva. Materijalna
deprivacija nam pomaţe da razumemo stvarne ţivotne okolnosti pojedinaca i porodica.
Pomaţe da razumemo dubinu i obim problema sa kojima se pojedinci i porodice
suočavaju.
1.3. VIŠEDIMENZIONALNI FENOMEN SIROMAŠTVA U SRBIJI
U Srbiji je siromaštvo definisano kao višedimenzionalni fenomen koji, pored
nedovoljnih prihoda za zadovoljenje ţivotnih potreba, podrazumeva i nemogućnost
zapošljavanja, neodgovarajuće stambene uslove i neadekvatan pristup socijalnoj zaštiti,
zdravstvenim, obrazovnim i komunalnim uslugama.
Siromaštvo se ne svodi samo na finansijsko siromaštvo. Siromaštvo je nedostatak
materijalnih resursa, stanje niskih prihoda u kojem se ne mogu zadovoljiti neke, ma kako
definisane, osnovne ţivotne potrebe. MeĎutim, nemogućnost da se kupi hrana i odeća ili
plati stanarina i grejanje nisu jedini problemi s kojima se siromašni ljudi suočavaju.
Siromaštvo povlači za sobom i teškoće u obrazovanju dece (nemogućnost da se plate
udţbenici, odeća i obuća za decu, školarine i sl), pristupu zdravstvenim uslugama
(teškoće pri plaćanju participacije, kupovini lekova i sanitetskog materijala i slično) ili
geografsku izolovanost ( izolovana područja koje primarno nastanjuju siromašni, sa
lošom infrastrukturom i slabim vezama sa okruţenjem). Zbog toga se kaţe da je
siromaštvo višedimenzionalan fenomen.
7
