1.Uvod
Umetnik da bi izrazio svoju zamisao kroz umetničko delo, čini prvi
korak u stvaralačkom radu, birajući materijal i tehniku kojom će ostavriti
svoje delo. Vrsta materijala i način njegove primene uticaće na uobličavanje
likovnog dela. Materijal i način njegove upotrebe nazivamo tehnikom rada.
Zavisno od toga nastaju crtež, grafika ili vajarsko delo.
~
1
~
2. Vajarstvo
Vajarstvo ili skulptura (lat.
sculpere
- klesati, urezivati) je umetnost
oblikovanja trodimenzionalnih oblika (
kipova
) u materijalima kao što su
kamen, mermer, drvo, metal, glina, staklo, plastika i mnogi drugi. Vajarstvo,
kao slikarstvo i arhitekturu ubrajamo u likovnu, ali i u plastičnu ili prostornu
umetnost, jer vajar - čovek koji kreira sklupturu - umetnički oblikuju prostor.
Većina skulptura ima čisto estetski ili umetnički cilj. Kada
trodimenzionalni objekat - skulptura ima, osim umetničkog i upotrebni
aspekt, možemo ga nazvati skulpturom samo ukoliko je umetnički aspekt
predominantan, a kada su upotrebni i umetnički aspekt balansirani,
nazivamo ga funkcionalnom skulpturom, a kako umetnički aspekt prepušta
više mesto upotrebnom, vajarstvo postaje dizajn.
Veliki broj vajara smatra da su samo linija, površina i volumen, i kada
se tome pridoda simetrija, proporcija i ritam, dovoljni da se izrazi misao i da
se pretoči u skulpturu. Takve skulpture pripadaju nefigurativnom -
apstraktnom vajarstvu.
~
2
~
Nemoguće je odjednom, u potpunosti sagledati trodimenzionalnu
formu skulpture. Posmatrač jedino može sagledati celinu, ako obiđe oko
skulpture, ili se okrene oko sebe, u slučaju da se nalazi u unutrašnjosti nekog
od monumentalnih modernih vajarskih dela. Iz tog razloga, ponekad se
pogrešno podrazumeva, da skulpturu treba konstruisati s ciljem
predstavljanja serije zadovoljavajućih projekcija ili pogleda, kao i da
višestruki pogledi predstavljaju glavnu razliku između vajarstva i slikarstva.
Takav pristup ignoriše činjenicu da je moguće shvatiti čvrste forme kao
zaobljene volumene, koncipirajući ideju zaobljenja iz bilo koje projekcije ili
ugla pogleda. Veliki dio skulptura je kreiran tako da na prvom mestu bude
shvaćen kao volumen.
Volumen je fundamentalna jedinka trodimenzionalne čvrste forme
koju je moguće koncipirati. Neke skulpture se sastoje od samo jednog
volumena, druge čini više njih. Ljudska figura je među vajarima obično
shvaćena kao kompozicija više volumena, svaki od kojih odgovara nekom
od većih delova tela, kao što su glava, vrat, torzo i ekstremiteti.
Šupljine i udubljenja u skulpturi, koje su pažljivo definisane kao i
čvrste forme, su od jednake važnosti za celinu, i ponekad ih se naziva
negativnim volumenom.
Površine skulpture su u suštini, ono što je vidljivo. Preko promena
forme površina dolazimo do zaključaka o unutrašnjoj strukturi skulpture.
Stoga, površina ima dva aspekta: obuhvata i definiše unutrašnju strukturu
masa skulpture i ujedno je deo skulpture koji je povezuje sa prostorom.
~
4
~
Ekspresivni karakter različitih vrsta površina je od najveće važnosti za
skulpturu. Konveksne površine sugerišu punoću, uzdržanost, zatvaranje,
spoljašnji pritisak unutrašnjih sila. U indijskom vajarstvu, takve površine
imaju posebno metafizičko značenje. Predstavljanjem „invazije“ prostora u
masu skulpture, konkavne površine sugerišu delovanje spoljašnjih sila koje
su indikator kolapsa i erozije. Ravne površine imaju tendenciju da daju
utisak tvrdoće i rigidnosti materijala. Ravne površine su striktne i
nefleksibilne, i ne daju utisak unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka. Površine
koje su konveksne u jednoj krivini, a konkavne u drugoj, mogu sugerisati
uticaj unutrašnjih sila i pritisaka, ali u isto vreme su receptivne za spoljašnje
sile i pritiske. Asociraju na rast forme, odnosno ekspanziju volumena u
prostoru.
Za razliku od slikara koji stvara svetlosne efekte u svom delu, vajar
oblikovanjem formi skulpture indirektno manipuliše svetlost. Distribucija
svetlosti i sene preko formi skulpture zavisi od pravca i intenziteta svetlosti
iz spoljašnjih izvora. Tako da, do određene granice vajar može odrediti vrstu
efekata koju će ta spoljašnja svetlost imati na njegovu skulpturu. Ako zna
mesto gde će njegovo delo biti izloženo, vajar može adaptirati forme
skulpture vrsti svetlosti kojoj će biti izložena. Na primer, briljantna sunčeva
svetlost Egipta i Indije, zahteva drugačiji tretman od slabe svetlosti interijera
jedne srednjovekovne katedrale na severu Evrope. Moguće je stvoriti efekte
svetlo-sena (ili klaroskuro), usecanjem ili modeliranjem dublje, gde usečene
forme stvaraju utisak duboke sene, a izbočenja primaju svetlost. Mnogi
vajari Gotike su u svojim delima koristili svetlo i senu kao upečatljiv
ekspresivni elemenat, potencirajući misterioznu tamnoću, sa formama koje
se lome preko sene koja dolazi iz tamne pozadine. Grčki, indijski i mnogi
~
5
~
