Универзитет у Нишу

Учитељски факултет у Врању

СЕМИНАРСКИ РАД

Тема:

ВАЛДОРФСКИ ДИДАКТИЧКИ КОНЦЕПТ

Предмет: Теоријски проблеми дидактике

Ментор:

Студент:

Проф. Драгана Станојевић

Милош Цакић __/__

Врање, 2014

Валдорфски дидактички концепт

Садржај:

УВОД...............................................................................................................................................3

1. Рудолф Штајнер и суштина валдорфског дидактичког концепта.........................................4

1.1. Антропозофија и валдорфска педагогија..................................................................7

2. Принципи Валдорф школе.......................................................................................................10

2.1. Специфичности Валдорф школе..............................................................................12
2.2. Дидактички аспекти организације наставе у Валдорф школи..............................13

2.2.1. Предмети у Валдорф школи......................................................................16

3. Родитељи и учитељи................................................................................................................19
4. Однос валдорфских и државних школа.................................................................................20

ЗАКЉУЧАК..................................................................................................................................21

Литература.....................................................................................................................................22

Валдорфски дидактички концепт

1. Рудолф Штајнер и суштина валдорфског дидактичког

концепта

Није могуће говорити о валдорфској педагогији и валдорфским школама без

спомињања антропозофије и Рудолфа Штајнера, јер филозофско утемељење валдорфске
педагогије налази се у антропозофији, чијим се оснивачем сматра Рудолф Штајнер (1861.-
1925.) (Матијевић, 2001:56).

Због грандиозности и свестраности његовог дела биографија Рудолфа Штајнера

објављена је у свим већим светским енциклопедијама (опширније код: Хемлебен, 1978.).
Тамо стоји да је рођен године 1861. у месту Краљевец у Међимурју (данашња Хрватска, а
у оно време Аустро-Угарска). Тај доктор филозофије бавио се писањем драма, затим
филозофских и педагошких расправа, пројектовањем зграда, те просвећивањем народа.
Осим антропозофије, уз име Рудолфа Штајнера везана је и инаугурација нове уметности
покрета - еуритмије, оснивање валдорфске педагогије и валдорфских школа, те примена
антропозофије у медицини и производњи здраве хране. Овде је за нас посебно важно да
упознамо значење његовог антропозофског учења и импликације на валдорфску
педагогију (Матијевић, 2001:57).

Свестраност и темељитост његовог учења лакше ћемо разумети ако се подсетимо да

је Штајнер студирао математику и природне науке у Бечу, пратећи истодобно предавања
из филозофије, историје и литературе. Посебно је темељито студирао Гетеа. На Штајнера
је видан утицај имало Гетеово учење о бојама (види: Гетхе, 1979.). Докторат из подручја
филозофије (филозофије слободе) стекао је у Ростоцку године 1892. Већи део свога радног
века посветио је издавачкој делатности, антропозофском друштву и педагогији.
Педагошки рад се посебно огледао у предавањима и курсевима које је организовао по
целој средњој и западној Европи — а свакако треба споменути да је пет година радио као
приватни учитељ у једној бечкој породици (1884.-1890.) — затим предавањима на "Школи
за образовање радника" у Берлину (1899.-1904.), те у утемељењу и руковођењу Слободном
валдорфском школом у Стутгарту (1919.-1925.) (Матијевић, 2001:57).

Посебна издавачка кућа „Rudolf Steiner Verlag" (Dornach, Швajцарска) издала је око

45 књига његових дела. Из тога грандиозног опуса посебно се као значајна издвајају ова
дела:

Основне црте теорије спознаје Гетеова погледа на свет

(1886.),

Филозофија

слободе: Основе једног модерног погледа на свет

(1894.),

Теозофија

(1904.),

Како се стичу

сазнања виших светова

(1904.), те

Тајна наука у основама

(1910.). Та су Штајнерова дела

превођена код нас већ и пре Другог светског рата, а у новије време се за те радове показује
повећан интерес (Матијевић, 2001:57).

Рудолф Штајнер је веровао у јединство интелекта, душе и тела, сматрајући да је

улога васпитања успостављање равнотеже између мишљења, воље и осећања. У његовој
теорији дечјег развоја запажају се три циклуса од по седам година, од којих сваки има
посебне потребе у погледу учења, схваћеног као растућа спирала. Пре седме године деца
уче путем имитације и деловања. Игра маште се сматра за најважније „дело“ малог детета
и активност путем које се оно развија физички, интелектуално и емоционално.
Васпитањем се код деце подстиче испробавање телесних могућности, конструкторска и

Валдорфски дидактички концепт

стваралачка игра, говор, приповедачка способност и певање. Сваког преподнева она могу
да се баве таквим активностима као што је певање, сликање воденим бојама и воштаним
бојицама, кување, слушање приче испричане уз помоћ лутака, после чега се шетају у
природи, раде у башти, граде од дрвених коцака или праве кућице од сталака и застора.
Кроз те активности деца бивају врло ангажована и развијају концентрацију и мотивацију.
Значајан део преподнева се проводи у играма маште, водећи рачуна да се оне не прекидају.
Наглашава се значај успостављања „ритма“ и равнотеже између живахне и опуштајуће
игре, због чега васпитачи прате цикличне распореде годишњих, недељних и дневних
активности, у које су укључене свечаности и исхрана деце. (Каменов, 1983:150).

Валдорфски васпитач води или усмерава активности читаве васпитне групе трудећи

се да интегрише академске и уметничке садржаје са наглашеним духовним садржајима. Он
поучава децу и морални је вођа, тежи да у групи створи интимну атмосферу прожету
осећањем  хармоније.  Већина  тема које покреће односе  се  на  заједништво  и  старање о
живом   свету   и   природи.   Увек   се   у   први   план   ставља   неговање   повезаности   између
мишљења, осећања и воље васпитаника. Користе се брижљиво одабране и припремљене
природне боје и материјали, као што су ручно обрађени полуструктурирани материјали и
лутке са минимумом детаља, да би се подстакла имагинација. Ствара се топла, естетски
уобличена домаћа атмосфера, подстиче спремност деце да се чуде, вера у доброту и љубав
према лепом. У раду са млађом децом валдорфски васпитачи су уздржанији док старију
децу више усмеравају и поучавају. Међутим, иако је предшколски васпитач суптилнији у
поступцима којима усмерава децу, он се увек труди да прати оно што се догађа у групи. Од
7   до   14   година   деца   која   похађају   валдорфске   установе   бораве   са   истим   учитељем   и
друговима у учионици, где кроз сарадњу постају врло блиски. Ту они истражују свет кроз
свесну имагинацију или „интелектуално осећање“. Учитељ са њима остварује курикулум,
који   је   структуриран   на   секвенце,   уз   ослонац   на   уџбенике.   Таквим   приступом   се
унапређује спој између учења путем више чула и изражавања, уз стављање већег нагласка
на слушање и памћење онога што се говори, него на претходним узрастима. На пример,
учитељ може да започне учење неке аритметичке операције причањем приче у којој су
личности бројеви. Деца га слушају, а затим осмишљавају и цртају оно што су научила,
стварајући сопствене књиге од цртежа и белешки у којима су описала своја искуства и
открића. У вези са тим се изучава лепа књижевност, народне приче и митологија, музичка
ритмика (еуритмија), ручни радови, природне науке, страни језици, уметност и музика. У
екстеријеру деца могу да конструишу кућице за игру од дасака, грана и других материјала.
(Каменов, 1983:151).

С обзиром да је код адолесцената развијенија рационална снага интелигенције и

апстрактног мишљења, њихово учење се усмерава на етичка сазнања и друштвену
одговорност, као и овладавање низом сложених и научно заснованих знања која предају
специјализовани учитељи (Каменов, 1983:151).

Оно што је заједничко свим Штајнер школама је да се дете проматра као човек у

одређеној фази развоја и као биће које се испољава на физичком, интелектуалном и
духовном нивоу. Програм рада се заснива на равнотежи интелектуалних, уметничких и
практичких активности, а прилагођен је потребама детета у одређеној фази развоја. Однос
ученика и учитеља је динамичан и подразумева процес размене у оба смера. Школа и
породица сарађују на веома адекватан начин, а школом не управља директор већ група
наставника који заједнички доносе одлуке о педагошким, административним и другим
питањима о животу школе (према:

http://www.bobnancy.com

Валдорфски дидактички концепт

1.1. Антропозофија и валдорфска педагогија

Да бисмо боље разумели што се догађа у валдорфској школи и валдорфској

педагогији, треба нешто рећи о антропозофији. Антропозофска литература садржи на
стотине књига и немогуће је основу тога учења сажети на неколико страница. Овде ћемо
ипак упозорити на неке спознаје антропозофије које се користе као полазиште у
валдорфској педагогији (Матијевић, 2001:58).

Кад смо споменули реч "спознаја", онда то упућује на науку. Антропозофија се

може схватити и као наука (духовна наука), односно она је наука о телу, души и духу и
свету. Природна наука објашњава мртви свет (ствари, супстанце), међутим, постоје бројна
питања која човека занимају изван материјалног света. Такво је нпр. питање: Шта постоји
пре рођења и после смрти? Антропозофи кажу: Тамо где престају објашњења природних
наука, почиње антропозофија (грч. антропос - човек, људи; софиа- мудрост). До
антропозофских спознаја долази се логичким (мисаоним) путем, односно мисаоном
анализом и властитим унутрашњим искуством. Усавршавање тих метода постиже се тзв.
окултним школовањем (Матијевић, 2001:58).

Према Штајнеру (1990:27), човек је грађанин трију светова. Својим телом припада

свету који опажа телом; својом душом гради властити свет; духом му се објављује свет,
узвишен над оба споменута. Уз појмове тело, душа и дух важни су у антропозофији још и
појмови осећај, воља и мишљење. Човекова властитост огледа се у подручју осећаја. Нико
не може докучити има ли неко други такав осећајни доживљај на исти начин као и он
(ибид.,   стр.   29).   Осећајима   се   придружује   воља   којом   човек   делује   на   извањски   свет.
Мишљењем се човек уздиже изнад властитог живота. Човеково тело је по свом саставу
слично свету минерала, међутим устројство тих минерала је подлога да се у човечјем телу
појави мишљење. "Минерална грађа, којој је средиште мозак, настаје размножавањем, а
растом   задобива   своје   коначно   обличје.   Размножавање   и   раст   заједнички   су   човеку   с
биљкама и животињама. Размножавањем и растом разликује се живо биће од неживог
минерала" (ибид., стр. 31). Облик живог бића преноси се наслеђем. Антропозофија учи да
се   човеково   биће   састоји   од   четири   дела:   физичко   тело,   етеричко   или   животно   тело,
душевно тело и ЈА (Штајнер, 1989:13). Човеково физичко тело истоврсно је минералном
свету.   Животно   тело   (Штајнер   га   назива   још   и   етеричко   тело)   представља   "животом
испуњено духовно обличје" (Штајнер, 1989:32). Животно (етеричко) тело физичке твари
призива у живот чувајући физичко тело од распада те омогућује раст, размножавање и
снагу наслеђа. Након смрти физичко се тело распада у минералном, а етеричко (животно) у
животном свету (ибид., стр. 34) (Матијевић, 2001:58).

Значајно место у антропозофији има и учење о реинкарнацији и карми

(реинкарнација, лат. - поновно рађање; карма, санскр. - учење да се наш садашњи живот и
судбина оснивају на делима које смо починили у неком свом претходном животу, односно
да неки наш будући живот зависи од дела која сада чинимо). Физичко тело је по хемијском
устројству исто код свих људи. И код других живих врста је исто, али животно тело
представља понављање својих предака те се као такво појављује у оном облику који се
наслеђује. Оно по чему се људи међусобно битно разликују јесу, према Штајнеру
(1990:51), облици духа: "Ни два човека немају исто духовно обличје. На овом подручју
треба само исто тако мирно и стручно проматрати као и на физичком. Не може се рећи да
разноликости људи у духовном погледу потичу само од разноликости њихове околине,