1.
Vasko Popa
''Kora'', ''Nepočin – polje'', ''Sporedno nebo'' i ''Uspravna zemlja''
Poezija Vaska Pope, slično poeziji Momčila Nastasijevića, dugo vremena
je opisivana kao hermetična, izuzetno moderna ali neodgonetljiva, neprevodiva
na neposredno i racionalno čitaočevo životno i jezičko iskustvo. Danas se,
međutim, može prodreti u teške i zamršene slike Popine poezije, iako to
odgonetanje zahteva dug i iscrpan rad.
Novina Popine poezije je u novini njegovih pesničkih slika. Naravno, na
proučavaocu je da utvrdi kakve su to pesničke slike po svom poreklu i prirodi i
koji vid novog pesničkog obaveštenja donose.
Moderni pesnici su često usled nerazumevanja sami objašnjavali svoju
poetiku i poeziju. Čini se da nema poznatijeg primera od ''Sumatre'' Miloša
Crnjanskog i objašnjenja pesme objavljenog u SKG, medjutim, Vasko Popa
spada u red onih pesnika koji i kada su govorili o svojoj poeziji nisu izlazili iz
same poezije niti su se služili teorijskim jezikom već su i dalje koristili pesničke
slike.U berlinskom predavanju koje je održano krajem 1966. Popa je naznačio
neke od osnovnih postulata njegove poetike koji mogu pomoći u razumevanju
njegove poezije u celini. U tom predavanju Popa pesnika naziva čuvarem
jezičkog izvora. Pesnik je čuvar kraj beskrajnog puta kojim prolaze žive reči. Te
reči u pesniku predane ili prenoće a potom se vraćaju svom izvoru. Pesnik im
jedino može ponuditi svoje bdenje i ćutanje. O pesmi Popa kaze da je to
zatvoreno kolo od reči, reči igraju u kolu oko izvora sa kog su potekle.
Međutim, reči su okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. Dakle, reči u
Popinoj poeziji ne služe za obično označavanje, upućivanje na vanjezičku
stvarnost, one upućuju same na sebe. Ovo uputstvo je donekle očekivano jer na
jezik kao književni medijum upućuju svi moderni pesnici.
Novina Popine pesničke slike je dakle u jeziku. Zapravo Popa nas vraća
našem jezičkom izvoru aktivirajući naše jezičko pamćenje.
U kritici se kao oznaka za Popin pesnički svet često sreće polusloženica,
zapravo hendijadsis ( postojan spoj od dvojedne reči u istoj funkciji ) ''nepočin-
polje''. Prirodno je zapitati se šta znači ''nepočin-polje''? Odgovor ćemo naći u
zagonetki koju je Popa uneo u zbornik narodnih umotvorina. Zagonetka glasi
''Mrtvi živog nosi preko nepočim-polja.'' U zagonetki je opisan brod ili barka,
čovek i more, nemirna pučina.Dakle, ''nepočim-polje'' je nemirna pučina. Mnogo
važnija informacija je da Popa svoje pesničke slike gradi po ugledu na narodnu
tradiciju i folkor. Ovo je jedan od retkih primera kada Popa uzima gotovu sliku
iz zagonetke. U većini slučajeva Popa gotovu sliku sažima, eliptira, preinačuje.
Razlika izmedju zagonetke i Popine pesničke slike je u tome što zagonetka u
1
pitanju sadrži odgovor koji moramo prepoznati u slici ( npr. Pružih zlatnu žicu
preko belog sveta, pa je savih u orahovu ljusku ), a Popina pesnička slika ne
vodi od pitanja ka odgovoru već nas vraća na pitanje, na samu sliku koja je
najčešće simforična ( npr. pesma ''U osmehu'' : ''Plavooke daljine savile se u
klupče'' ).
Pored zagonetke Popa vrlo često koristi eliptiran i preoblikovan
frazeologizam. Frazeologizam je prepoznatljiv jezički obrazac i često ga kod
Pope srećemo u autentičnom obliku npr. u zbirci ''Nepočim polje'', ciklusu
''Igre'', pesmi ''Lovca'' imamo - ući na jedno izaći na drugo uvo ili u pesmi
''Izmedju igara'' igra se sa svojom glavom. Međutim, u zbirci ''Kora'', ciklusu
''Poznanstva'', pesmi ''Odjekivanje'', srećemo zbunjujući stih u kome lirski
subjekat kaže kad soba zareži na njega ''uvučem se u svoju kožu''. Ako znamo da
frazeologizam '' izaći iz svoje kože'' znači izgubiti prisebnost, onda nam je jasno
da Popina pesnička slika sugeriše povratak sebi, svom miru i prisebnosti.
Popa je objavio nekoliko zbirki pesama: Kora, 1953, Nepočim – polje,
1956, Sporedno nebo, 1968, Uspravna zemlja, 1972, Vučja so, 1975, godine
1975. objaviće i Živo meso, Kuća na sred druma i Rez.Popa je objavio i tri
antologije narodnog stvaralaštva: Od zlata jabuka, Urnebesnik i Ponoćno sunce.
Kada se 1953. pojavila Popina zbirka
''Kora''
( naziv zbirke je skraćenica
za sintagmu ''Zemljina kora'' ) sa svojih 60 pesama, šokirala je javnost. Osnovna
obelezja stare lirike kao što su subjektivnost, lična osećanja i emocionalnost ne
nalaze svoje mesto u većini Popinih pesama. Predmeti iz čovekove okoline
opisani su hladno i precizno. Međutim, ispod te emotivne uzdržanosti i
objektivnosti, a kroz metaforizaciju jezičkog izraza, oseća se nelagoda i strah.
Ono što donosi pesnički svet Popine ''Kore'' jeste iskustvo savremenog gradskog
čoveka. Pre Vaska Pope tako uznemirujuću viziju grada – levijantana koji
proždire svoje stanovnike srešćemo u zbirci Momčila Nastasijevića ''Sedam
lirskih krugova'',u petom krugu ''Reči u kamenu''.
''Kora'' je podeljena na 4 obimom nejednaka ciklusa: 1. Opsednute vedrine
(6 pesama), 2.Predeli (9 pesama), 3.Spisak (15 pesama) i 4.Daleko u nama (30
pesama ).
Zbirka je zamišljena kao celina od 5 ciklusa ali je peti ciklus, ''Uspravna
zemlja'' objavljen 1972.kao zasebna zbirka sa 35 pesama.
Prema Popinoj zamisli amblem šape zveri koji stoji na početku zbirke
uradio je slikar i ilustrator knjiga Dušan Ristić.
2
Atmosfera straha i životne ugroženosti izbija i iz pesme ''Na čiviluku''.
Predmeti obešeni na čiviluku sugerišu čovekovu odsutnost: vratove su prerezali
okovratnici, zadnje misli se legu u šeširu, a zelena strava niče u naborima
kaputa.
Možda niko kao Popa nije tako poetično opisao apstraktnu kategoriju
zaborava u pesmi '' U zaboravu ''. Zaborav je opredmećen kao ravnica po kojoj
se razlivaju i gube dogadjaji, po kojoj se rasipaju reči i koja '' izravnjava ''lica.
Po njoj '' blude '' beskućni pogledi prepoznajući samo ponegde po neki '' cvet od
magle ''.
Spisak
''Spisak'' objedinjuje pesme slične po tematici. Opevani su predmeti, bilje
i životinje u čijoj sudbini prepoznajemo sudbinu čoveka, njegove tegobe i strast
u svetu u kome nesporazumi i večiti antagonizam rađaju ugrožene.
Uvodna pesma ciklusa ''Spisak'' je ''Patka''. Izdvojena iz prirodnog
ambijenta, u prašini, ona asocira na Bodlerovog glasovitog ''Albatrosa''. Umesto
vode, glatke kao ogledalo, u kojoj se '' smeju ribe '' javljaju se izmenjeni i
nametnuti uslovi života. Patka je stvorena da pliva, '' ogledalo da ore '', umesto
toga ona se tromo i nevešto vuče po prašini. Tako opisana patka je u isti mah
tragična i smešna. Obesmišljen je prostor oko nje kao i njeno trajanje u njemu
jer '' Trska koja misli i onako će je stići ''('' trska koja misli '' je Paskalova aluzija
na čoveka). Patkino geganje po prašini je njen hod po mukama ka neizbežnoj
smrti.
U pesmi ''Konj'' Popa se koristi Pikasovim slikarskim postupkom koji
pretače u reči pesme: ''Obično osam nogu ima ''. Sasvim je jasno da je to slika
konja u trku, kasu. Naredni stihovi govore o konju koji se nalazi u istoj životnoj
situaciji kao patka – izmešten je iz svog prirodnog stanja. On vuče teret nateran
čovekovom agresijom: '' Izmedju vilica čovek mu se nastanio ''. Jednom je
pokušao da se pobuni ali je '' gubicu raskrvario ''. Pobuna rađa traumu i otuda se
u njegovim pitomim očima tuga nastanila.'' Drum kraja nema '' - situacija je
bezizlazna a put je sizifovski.
4
