Васпитач као посредник између детета и књижевности

Уводна разматрања о књижевности за децу

Књижевност за децу

је уметност језички, емоционално и мисаоно

конгруентна популацији читалаца одређеног животног доба, прецизније речено она
исказује   кодификоване   мисли   намењене   одређеној   категорији   реципијената
( усмерена је ка деци и њиховом   начину сагледавања унутрашњег и спољашњег
свата   ).   Такође,   између   писца   и   деце   постоји   карактеристична   комуникација,
односно   особени     дијалог   између   одраслог   и   детета   које   у   свом   развоју   само
делимично   располаже   искуством   о   стварности   и   о   свету   који   га   окружује.
Чињеницу  да  је дете рецепијент  који  истовремено  и  вишеструко  упознаје своје
окружење, живот и свет књижевног дела, стално би требало да имају на уму они
који пишу за децу и они који тумаче књижевно дело деци и са децом. Подељена су
мишљења   ком   је   узрасту   намењена   ова   књижевност.   Неки   теоретичари   и
историчари ове литературе узимају да књижевност за децу спајамо са периодом
животног   доба   који   именујемо   као   детињство   (   период   до   четрнаесте   године
живота ). Али, не треба заборавити да ова дела читају и одрасли, као и да деца
школског узраста могу читати и литературу за одрасле. О том питању постоје и
оваква,   компетентна   мишљења:   „Без   научне   објективности,   чак   и   наглашено
критичке, не може се разрешити вештачки створена дилема у смислу да ли постоји
књижевност   за   децу,   јер   ова   се   књижевност     својом   унутрашњом   аутономијом
неумољиво изборила за свој статус у књижевности која је целина. Књижевност за
децу   је   специфична   област   у   књижевности   уопште   и   не   треба   је   издвајати   и
неаргументовано дистанцирати од књижевности за одрасле, посебно ако имамо на
уму   да   и   књижевност   за   децу   мора   да   поседује   уметничке   димензије   као   и
књижевност за одрасле. Књижевност за децу се не може вредновати ванкњижевним

Књижевност за децу је дуго била запостављана и на њу се гледало са извесним

ниподаштавањем,   па   се   интезивније   почела   развијати   тек   отприлике   пре   два   века,   а   њено
проучавање уследило је касније. Данас мислимо сасвим супротно. Стварати за децу није нимало
лако,   с   обзиром   на   чињеницу   да   треба   знати   добро   дечју   психологију   уопште,   као   и   развојну
психологију,   да   треба   стално   бити   у   свету   детињства   који   се   непрестално   актуализује   и   мења.
Такође, и око термина је постојала, због његове дихотомије, па и трихотомије, размирица око тога
де ли је то књижевност за децу, дечја књижевност, или пак књижевност о деци.   Међутим, има
много дела која не говоре о деци, нити су намењена деци, па су ипак деца прихватила. Свакако,
треба узети у обзир и то да и сама деца стварају, па и она предшколског узраста, иако не знају да
читају и пишу. Позната су размишљања писца Лава Толстоја, који је гворио да су деца највећи
песници, јер у процесу усвајања говора, она стварају изузетне кованице на спонтан и непосредан
начин. О томе пише и Корнеј Чуковски, који у свом истраживању открива како деца у егзалтираном
стању стварају стихове. Позната је песма коју је он забележио у једном вртићу, која гласи

Нека ту

буде небо

Нека ту буде сунце

Нека ту буде мама

Нека ту будем ја

. Ова песма је преведена на

многе светске језике, допевао ју је песник Лав Ошањин, синкретизована je, те се може чути и њен
тонски запиис у извођењу дечјих хорова ( Корнеј Чуковски:

Од друге до пете

; Завод за издавање

уџбеника, Београд, 1986, стр.310 )

критеријумима, већ се према овој области књижевности мора успоставити однос
као чистој естетској литерарној творевини.“

Слично мишљење експлицира и С. Милунов: „Спрега уметничких

елемената у књижевном делу за децу је оставрена тако да сваки елемент добија
своје право значење тек у оквиру целине, што подразумева и нужну спрегу између
свих   елемената   у   књижевном   делу.   Отуда   је   подела   књижевности   на   'дечју'   и
'озбиљну' вештачка и неодржива, што не значи да књижевно дело за децу нема неке
специфичне особености којих нема у делима која ће деца читати тек када одрасту и
када   њихово   читалачко   искуство   буде   на   вишем   нивоу.   У   естетском   смислу
незамисливо је издвојити књижевно дело за децу из књижевности као целине, јер
уколико   би  дошло   до   издвајања   књижевног   дела   за  децу,   могло   би   се   отићи   у
крајност   и   тврдити   да  је  оно   секвенционална,   тј.   једнозначна  творевина   која  је
намењена искључиво деци.“

Књижевност за децу карактеришу две специфичности, дидактичка

димензија и игра као неодвојиви део детињства. Прва димензија везана је за дела
традиционалног   карактера,   док   су   дела   модернијег   и   убедљивијег   уметничког
израза   она   код   којих   је   игра   као   дечји   примарни   доживљај   света   кључни
стваралачки поступак. Такође, целокупни свет литератуте, као и књижевност за
децу чини праксис који се непрекидно мултиплицира и којим се стварносни свет
детињства стално актуализује, што доприноси свеколиком њеном развоју, естетско-
уметничком   богаћењу   и   могућностима   које   стварају   разлнолике   аспекте   њеног
тумачења.

Жанровска класификација носи још неке специфичности ове

књижевности. По подели groso modo ову књижевност можемо раздвајамо на два
корпуса - усмени и писани. Дакле, створена у народу, књижевност за децу усменог
карактера представља традиционално наслеђе нашег етникума. Иако одвојени, свет
народне и уметничке књижевности имају своје додирне тачке.

Жанровски гледано у књижевности за децу, како у прози, тако и у драми и

поезији, има много преплитања, о чему је писао Слободан Ж. Марковић, истичући:
“Изучаваоци књижевности за децу често се враћају теми жанрова у овој области.
То   питање   је   актуелно   у   проучавању   модерне   прозе,   а   посебна   пажња   се
посвећивала сагледавању прожимања и преплитања жанрова у драми за децу. У
књижевно-историјском   и   књижевно-теоријском   изучавању   облика   форме
књижевности   за   децу   није   се   довољно   усталила   терминологија   за   именовање
појединих песничких и приповедних радова и врста стваралаштва за децу.“

Славољуб Обрадовић: „Појам књижевности за децу“,

Књижевност за децу

, Виша школа

за образовање васпитача, Алексинац, 2004, стр.2.

Саша Милунов:

Поетика књижевности за децу

, Браничево, бр. 1, Пожаревац, 2004, стр.

234-235.

Народна усмена књижевност за децу обилује бајкама, баснама и краћим прозним формама,

као што су: загонетка, питалица, пословица, брзалица итд. Лирска песма за децу, успаванка је и
најстарија лирска творевина уопште. Писана књижевност за децу жанровски је разуђенија и
обухвата лирску песму, уметничку бајку и басну, фантастичну причу, драму ( игроказ, скеч ), роман
за децу итд.

Слободан Ж. Марковић:

Синкретизам књижевних родова у поемама за децу

, Браничево,

бр.1, Пожаревац, стр.227.

умножава и представља још и преносилачку улогу, застим улогу селектора и
елиминатора, и тумача књижевног текста. Уобичајена комуникациона веза
графемски представљено изгледа овако:

Писац ( пошиљалац поруке)_____________текст ( порука )_____________прималац

Али када је рецепијент дете предшколског узраста комуникациони ланац

ће се увећати за још једног чиниоца у комуникационом низу и тај низ изгледаће
овако:

Писац_________________текст_____________

пoсредник

________________ДЕТЕ

С друге стране, књижевност за децу предшколског узраста тако дефинисана

не постоји,  с  обзиром  на то  да  они  који стварају  за децу  не размишљју  у  том
правцу. Често се за неког књижевника каже песник за децу и младе. Али, никада се
неће  чути овакво  језичко  одређење  -  песник  за  децу  предшколског  и школског
узраста. Које ће дело из корпуса ове књижевност васпитач прихватити као подесно
за децу предшколског узраста, остаје на њему, односно то је ствар његовог избора
који   зависи   од   многих   чинилаца,   пре   свага   од   његове   припремљености,   од
перманентног усавршавања, од непосредног припремања за практичну активност
из   методике   развоја   говора,   али   и   методике   ликовног   васпитања,   музичког
васпитања и осталих методика, мање или више, затим читања литературе за децу и
њеног   тумачења   у   књижевниј   критици   и   периодици.   Васпитач   затим   мора   да
испоштује   поринцип   узраста   и   да   тачно   процени   да   ли   дело   одговара   узрасној
групи.   Па   и   у   оквиру   предшколске   групе   деце   постоје   различити   узрасти   од
најмлађе групе деце, преко средње, старије и припремне за школу, па и ту треба
правити разлике, односно доследно испоштовати принцип узраста. Одговорност
васпитача кад је у питању избор дела за проучавање веома је велика и значајна. О
томе изричући извесну дилему о могућности васпитача да изврше компетентан и
релевантан избор књижевноуметничког дела за децу предшколског узраста, проф.
Каменов   констатује:   “Правећи   избор   књижевног   текста   у   име   детета,   да   ли
васпитач увек погађа дечји укус, интересовања и  потребе? Он бира, с једне стране,
у   складу   са   циљевима   прокламованим   у   програму   васпитно-образовног   рада   и
методичким препорукама, а с друге, на основну имплицитне визије властите улоге,
коју има као одрастао и као васпитач, и улоге коју има дете. Томе треба додати да
је и васпитач читалац и да и он има одређено претхидно литерарно искуство које
утиче на његов избор.“

један васпитач неће увек бити заговорник једног стила комуникације, већ се његов ниво и стил
мењају, код неких у позитивном смислу, код других се модификовање комуникативног стила
остварује ретроградно, што делује неповољно на оне којима се обраћа, па из тога настају многе
несугласице и међусобна неразумевања.