PRVI DEO

OPŠTA PEDAGOGIJA

GLAVA I

VASPITANJE

VASPITANJE KAO SPECIFIČNO LJUDSKA DELATNOST

Vaspitanje je istorijsko-civilizacijska karakteristika

čoveka

društva

, ono je bitan

faktor i uslov:

očovečenja čoveka

humanizacije društva

Prvi je oblik čovekovog

osvešćivanja

nastao iz nagonske brige za opstanak, održanje i

razvoj vrste, od koje se, pre svega, razlikuje:

svesnim postupanjem

namerom

utvrđenim

ciljem

Vaspitanje se začelo na prelasku epoha čovekovog

svesnog prilagođavanja sredini

svesnog menjanja ličnosti

. Svi ljudi učestvuju u procesu vaspitanja kao vaspitanici ili oni koji

vaspitaju. Vaspitanje ima oblik međusobnog

komuniciranja

i čovekovog

svakodnevnog

življenja

. Ljudi u delatnosti vaspitanja učestvuje

svesno

i namerno ili

intuitivno

, u oba slučaja

sa namerom i intencijom.

Vaspitanje povezuje

pojedince

generacije

društva

Vaspitanje se vremenom konstituisalo kao

svesna, celishodna, sistematična i

organizovana delatnost

Vaspitanje je

specifično ljudska delatnost

i nije karakteristična za druga živa bića.

Učenje i vaspitanje nisu identični. Učenje je značajno u procesu vaspitanja. Vaspitanje

je, pre svega proces prenošenja i usvajanja tekovina jednih na druge tj.

jedne generacije na

drugu generacuju

. Ono je svesno vođen proces sa određenim ciljem, a u kome učestvuje,

direktno ili indirektno, dva ili više lica.

Sistematičnost i organizovanost nužan su uslov svesne i racionalno vođene delatnosti

vaspitanja. Ceo proces vaspitanja podređuje se unapred postavljenom

cilju

Celishodnost

se ogleda u izboru i formulisanju ciljeva vaspitanja.

Svesnost

u izboru najboljih puteva,načina i sredstava.

Vaspitanje se ostvaruje putem određenih

sadržaja,

čija interpretacija odrđuje tip, način

i rezultate vaspitanja.

U pedagogiji izraz «funkcionalno vaspitanje» odnosi se na

uticaje koji nisu

intencionalni

(namerni), koji utiču na razvoj ličnosti, a izviru iz svakodnevnog života i

ponašanja ljudi. Proširivanjem vaspitne delatnosti sve više se menja odnos u korist namernih
intencionalnih uticaja, što

zahteva pojačan razvoj pedagoške nauke

ZNAČAJ VASPITANJA

Zbog

dugog perioda detinjstva

nerazvijenog instikta i prirodnih osnova života

, kod

čoveka je veći zahtev za intervenciju

svesnim i namernim vaspitanjem

Vaspitanje je nužno zbog sve veće

količine znanja

i potrebe za sve većim

brojem

sposobnosti

u urbanim uslovima života. Značajno je za

uspešniju komunikaciju

među ljudima

naglašenom individualnošću

, čime postaje osnovni put i način za

afirmaciju ličnosti

i za

obezbeđivanje njenog

materijalnog i društvenog statusa

Pobude i razlozi

za organizovanjem vaspitanja, kroz istoriju, se sve više

proširuju i

obogaćuju

. Vaspitanje postaje jedna od najrasprostranjenijih čovekovih delatnosti.

Stvoreno je

društvo koje uči

. Čovek pojedinac, a i društvo, danas ne mogu opstati bez sistema vaspitanja.

Trećina života čoveka posvećena je učenju, trećina radu a trećuna mirovini. Vaspitanje
postaje

doživotni proces

VASPITANJE KAO NAJŠIRI PEDAGOŠKI PROCES I POJAM

Vaspitanje

je najširi pedagoški pojam. Ono je svesna, namerna, sistematična i

organizovana aktivnost na planu

formiranja ličnosti

Obrazovanje

je uži proces i ono je jzgro procesa vaspitanja. Bez obrazovanja nema

celovitog, harmoničnog i svestranog vaspitanja ličnosti.

Vaspitanje, tj.

proces formiranja ličnosti,

obuhvata celokupnost uticaja društvene

zajednice i

međuljudski odnos

u formi dvosmernog ili višesmernog komuniciranja, a ostvarije

se određenim

sadržajima

putem raznovrsnih

aktivnosti

Vaspitanje je

višeslojni proces

koji čine tri nivoa:

a) proces usvajanja znanja, umenja i navika (obrazovanje)
b) proces razvijanja fizičkih i psihičkih snaga i sposobnosti
c) proces formiranja pogleda na svet

Etape u realizaciji ciljeva vaspitanja:

a) etapa racionalnog (saznato - znanje,shvatanje)
b) etapa emocionalnog (prihvaćeno - uverenje stavovi)
c) etapa voljnog (primljeno - delovanje i postupanje)

Osnovna

područja razvoja ličnosti

se dele na:

kognitivni

razvoj (znanje i intelektualne sposobnosti)

afektivni

razvoj (stavovi, mišljenja, interesi i emocije)

psihomotorni

razvoj (upravljanje motoričkim aparatom organizma)

Preterano isticanje termina «obrazovanje» ukazuje na

zapostavljanje vaspitanja

čovekove ličnosti u njegovom civilizacijskom totalitu

Vaspitanje je:

složen, kompleksan i dugotrajan

proces

izgrađivanja ličnosti

ukupnost

uticaja i aktivnosti

društva, socijalnih grupa, institucija, porodice, ...

veoma razvijena društvena

delatnost

koherentan proces

razvijanja svih pozitivnih psihičkih i fizičkih svojstava i snaga

jedne ličnosti

socijalni prostor

u kome ličnost može da se dokaže

individualni i društveni čin (izgradnja

jedne ličnosti

društveno-istorijski proces

)

Kroz istoriju, različiti autori, u različitim vremenima, su stavljali akcenat na dve etape:

a) vaspitanje kao

uvođenje

mladih u život i svet odraslih i

b) vaspitanje kao

pedagoški oblikovanu komunikaciju ljudi

, sa naglašenom

aktivnošću

onih koji se vaspitavaj

Teorija konvergencije

je pokušaj pomirenja nativista i empirista, gde se daje

podjednaka uloga nasleđu i društvenoj sredini, predstavlja veštačko pomirenje jednostranih
teorija.

Vaspitanjem se utiče na društvenu sredinu kao što ona utiče na vaspitanje. Pedagoški

radnici treba da vode računa o međusobnoj uslovljenosti ovih faktora kako bi našli

optimalni

odnos

istih i pravu meru u organizaciji vaspitanja i rada.

Iako je vaspitanje čovekova celoživotna karakteristika, kada se radi o institucionalnim

formama vaspitanja, ono se vezuje uglavnom za pojam

detinjstva

Detinjstvo, period pripreme za život i uključenje u radno-proizvodne i društvene

aktivnosti (inicijacija), u poslednja tri veka, ima trend stalnog produžavanja. Period detinjstva
je apsolutno i relativno najduži, u odnosu na mladost (adolescencija), zrelo doba i starenje
(senescencija).

Biološko sazrevanje i ukupan razvoj deteta odvija se u socijalno-kulturnom kontekstu,

u okviru koga je vaspitanje najorganizovanija i najsvesnija aktivnost.

VASPITANJE KAO STALNA DRUŠTVENA FUNKCIJA

VASPITANJE I DRUŠTVO

Vaspitanje je delatnost koja omogućuje funkcionisanje društva u razvojnom smislu.

Vaspitanjem se ostvaruju pre svega integracijski

vertikalni

odnosi, prenošenje trajno

vrednih ljudskih iskustava i tekovina, čime se ostvaruje jedan

neprekidni civilizacijski lanac

Vaspitanjem se takođe ostvaruju i

horizontalni

odnosi ljudi koji žive u jednom

vremenu. Vaspitanje ima jedan

recipročan i povratni odnos razmene.

Društvena uslovljenost vaspitanja

postoji od samih početaka ove delatnosti i očitava

se kao tekovina društvenog razvoja, a ne prirode. Vaspitanje vodi jednom

sveopštem prograsu

i razvoju društva

Značaj organizovanog vaspitanja velik je naročito danas tj. u doba intenzivne

naučno-

tehnološke revolucije

praćene

informatizacijom

kibernetizacijom

na svetskim prostorima.

Analize pokazuju da je vaspitanje uslovljeno socijalnom, staleškom, klasnom i

političkom strukturom društva. Osnovno pitanje koje se postavlja, kroz sve epohe, je

koje

društvene snage koriste vaspitanje

koja je to politika kojoj ono služi

. Vaspitanje usmereno

samorealizaciji i razotuđenju ličnosti je

oslobađajući proces

. Tendencija da se vaspitanje

pretvori u

sredstvo manipulacije

i «pranja mozgova» u skladu sa ideološkim, političkim ili

ekonomskim interesima vladajućih struktura, vaspitanje se pretvara u proces

alinacije

(otuđenja) ličnosti.

U prosvetnoj politici jednog društva nije lako odrediti pravu meru društvene

uslovljenosti vaspitanja, a da ono sačuva

progresivni karakter

Vaspitanje je

istorično

u smislu stalne promenljivosti u skladu sa društveno istorijskim

promenama. Kada se bitnije promeni društveno uređenje, menja se i vaspitanje.

VASPITANJE I KULTURA

Vaspitanje se posmatra kao

istorijski moguća transformacija nižih oblika postojanja u

više humane oblike

egzistencije čoveka tj. stvara mogućnost čovekove samoaktuelizacije

putem rada i

stvaralaštva

u atmosferi dobro organizovanog društva.

Razvojem kulture, u svim njenim oblicima, razvijano je i vaspitanje. Ta veza je uvek

obostrana: vaspitanje omogućuje širenje, prenošenje i bogaćenje kulturnih dobara, a kultura
vrši unapređivanje procesa vaspitanja. Danas ih je teško odvojiti mada je greška
poistovećivati ih.

Kad god je čovek napravio pomak u oblasti kulture, uvek je dolazilo do prave

revolucije u vaspitanju

i do ekspanzije u školskom sistemu (npr. prelazak sa govora na pismo,

sa pisma na štampu, sa štampe na elektroniku).

Činom vaspitanja stvaraju se novi ljudski potencijali za svet kulture, te stoga

vaspitanje nema samo transferni i reproduktivni karakter već i

produktivni

karakter.

Kulturološki aspekt vaspitanja ogleda se konkretnom

uslovljenošću određenim tipom

kulture

VASPITANJE I RAD

Vaspitanje i rad su međusobno povezane i uslovljene društvene funkcije, nastale

paralelno i kao preduslov nastanka samog društva. Kada se pojavio rad i vaspitanje se
pojavilo kao sredstvo prenošenja tih čovekovih prvih radnih iskustava.

Usavršavanjem procesa rada

usavršavao se i proces vaspitanja

. Podelom

(parcijalizacijom) rada deli se i proces vaspitanja tj. stvara se

intelektualno i radno-

proizvodno vaspitanje

. Otuđenjem od pojedinih vrsta rada, vaspitanje postaje

jedna od formi

alijeniranosti čoveka

(posebno u industrijskom društvu). Vaspitanje

ne sme u potpunosti biti

podređeno samom radu

već mora imati šire ciljeve koji se odnose na

ličnost u celini

i na

ličnost u budućnosti

Radikalne promene u svetu rada i proizvodnje, dovode da umesto uskog, parcijalnog i

utilitarnog tehničkog intelektualizma, dolazi vreme

opšteg obrazovanja, visoke specijalizacije

i oslobođene kreativnosti

KONCEPCIJE VASPITANJA

Pedagoške koncepcije nikada nisu bile jednoznačne i univerzalno prihvaćene, posebno

kada se radi o vaspitanju

dece

Lista onih koji su nudili određivanje pravaca i načina vaspitanja, dakle koncepcije, je

velika: roditelji, vrači, plemenske starešine, učitelji, filozofi, državne vlasti i političari, ...

U istoriji pedagogije je bilo na stotine koncepcija vaspitanja. Nije jednostavno naći

princip njihovog grupisanja i klasifikovanja.

Bogdan Suhodolski

: Dve pedagoške koncepcije -

pedagogija esencije

(insistira na

opštosti, univerzalnosti, trajnosti, ... i okrenuta ka budućnosti, ka idealnom) i

pedadogija

egzistencije

(insistira na različitosti, individualnosti, pojavnom, ... i okrenuta je ka sadašnjosti,

ka postojećem).

Društveno-istorijska uslovljenost ideala svestrano razvijene ličnosti

Svestranost nije samo problem želje i mogućnosti pojedinca i samo je delimično

moguća u društvu

proizvodnih, socijalnih i ličnih protivrečnosti i ograničenja

Jednostranost

je neizbežna odlika nerazvijenih proizvodnih snaga i neusavršenih

društvenih odnosa.

Naučno tehnološka revolucija, odnosno, visok stepen razvoja stedstava za proizvodnju

daju veću mogućnost da se čovek razvija u svestranu ličnost, tj. stvaraju se potrebni
materijalni, vremenski, društveni, pa i obrzovni uslovi za celovito razvijanje ličnosti za sve
ljude u društvu.

Ako u nekom društvu ne postoje potrebni svi uslovi uslovi za potpuno svestrano

razvijanje svih ljudi, cilj se ipak formuliše, što predstavlja suštinu

perspektivnosti i

motivacione funkcije cilja vaspitanja

Ova ideja o svestranom razvoju svake ličnosti ima, pre svega,

etičku dimenziju

, gde je

čovek

najveća vrednost, polazište i cilj svih društvenih reformi.

Svestranost, individualnost i specijalnost

Protivrečnost između svestranosti i specijalnosti je društveno-istorijski uslovljena i

prolaznog je karaktera. Postepeno se približavamo uslovima za razrešenje ove protivrečnosti,
time što se