UVOD
Saobraćaj predstavlja raznoliki i složen sistem transportnih sredstava koje
su ljudi i priroda podarili čovečanstvu, povezujući prostorno i vremenski ljude,
gradove i kulture. Saobraćaj je uvek bio jedan od presudnih faktora za realizaciju
ciljeva željenog ekonomskog, društvenog i kulturnog razvoja pojedinih zemalja,
regiona i naroda.
Saobraćaj omogućava zadovoljavanje proizvodnih, kulturnih, ekonomskih,
odbrambenih i mnogih drugih potreba i kao takav on predstavlja delatnost bez
koje se ne može zamisliti egzistencija ljudskog društva.
Vazdušni saobracaj se obavlja avionima raznih vrsta i
helikopterima.Vazdušni saobraćaj je najbrži vid saobraćaja kojim se danas
prevoze putnici i roba, ali je i najskuplji. Ima posebno veliki značaj u
međunarodnom prevozu putnika na velikim distancama. Infrastrukturu
vazdušnog transporta predstavlja mreža aerodroma međunarodnog i lokalnog
značaja. Aerodromi imaju ulogu da upravljaju letovima, primaju putnike,
organizuju njihove usluge. U međunarodnim vazdušnim vezama učestvuje preko
1000 aerodroma.
RAZVOJ VAZDUŠNOG SAOBRAĆAJA
Začeci razvoja modernog vazdušnog saobraćaja vezuju se za 1903. godinu i
braću Rajt (Wright), koji su sa svojim avionom
‚‚Kittyhawk‚‚ ostvarili let teži od vazduha. Prave početke razvoja komercijalnog
saobraćaja, ipak,treba tražiti u 1919. godini. Kada se u razmaku od par meseci
otvara redovan vazdušni saobraćaj na više linija u Evropi. Putovanje
avionom je u tom periodu predstavljalo privilegiju izuzetno bogatih, jer
su troškovi leta bili izuzetno visoki, a kapacitet aviona veoma mali.
Vazdušni saobraćaj proteklih decenija ostvaruje najdinamičniji
razvoj od svih vidova transporta. Brzi razvoj ove grane zasnovan je prevashodno
na
snažnom
zamahu
naučno-
2
8, ostvaruje brzine od 800-900km/h, sa mogućnošću jednovremenog prevoza
70 do 200 putnika.
Krajem 60-ih godina dolazi do uvođenja druge generacije
‚‚Džambo džet‚‚ širokotrupnih aviona sa maksimalnim kapacitetom od oko 500
sedišta, prosečnom brzinom od oko 900 km/h i produktivnošću od 360.000 pkm/h,
među kojima je sigurno najpoznatiji Boeing 747. Dužina dometa ovih aviona
dozvoljava dostizanje bilo koje tačke u interkontinentalnim prevozima.
Operativni troškovi prevoza smanjeni su za oko 1/3 u odnosu na prethodnu
generaciju aviona. Supersonični avion tipa Concorde sa prosečnom brzinom od
2000 km/h, ali sa znatno manjim kapacitetom i znatno
višim troškovima prevoza, se uvodi 1976.godine. Concorde se povlači iz upotrebe
10. aprila 2003. godine zbog velikog opadanja broj putnika. Aprila 2005. godine
počinje da se koristi Airbus A380, najveći putnički avion na svetu, sa prosečnom
brzinom od 900 km/h i mogućnošću jednovremenog prevoza do 853 putnika.
Brz razvoj vazdušnog saobraćaja, osim sa brzom primenom tehničkih
dostignuća, može se objasniti i relativno manje potrebnim ulaganjima u
infrastrukturu posebno u odnosu na drumski saobraćaj. Naravno, to ne znači da
su ulaganja u aerodromsku mrežu mala. Naprotiv, aerodromi predstavljaju
kapitalno intenzivne objekte, ali se zato koristi prirodni prevozni put koji ne traži
4
veća ulaganja za njegovo opremanje. Koristeći svoju osnovnu eksploatacionu
prednost, izraženu u velikim brzinama prevoza i mogućnosti savlađivanja velikih
udaljenosti za kratko vreme, vazdušni saobraćaj je svoju punu afirmaciju postigao
kod prevoza na veće udaljenosti (preko 1000 km), odnosno u
medjunarodnom putničkom saobraćaju.
U interkontinentalnim prevozima
putnika ova grana je u potpunosti sa tržišta istisnula pomorski saobraćaj.
Obim prevoza posebno se brzo uvećao nakon 1960-ih godina, sa
nastupanjem tzv. ‚‚mlazne ere‚‚ vazdušnog saobraćaja. Najveći obim prevoza u
redovnom međunarodnom saobraćaju realizuje se u Evropi, a zatim u Aziji i
Severnoj Americi. Najveći obim transportnog rada u domaćem saobraćaju
realizuje se u SAD, a u međunarodnom saobraćaju najznačajniji segmenti tržišta
su Severna Amerika – Zapadna Evropa, Severna Amerika – Južna Amerika, a u
novijem periodu posebno se dinamično razvija tržište u regionu Pacifika
(Jugoistične Azije). Od ukupnog transportnog rada u svetskim okvirima Američki
avio prevoznici realizuju preko40 %. Razvoj vazdušnog saobraćaja odvija se u
uslovima snažno prisutne institucionalizacije i državne regulative.
Institucionalizacija i državna regulative realizuju se preko međunarodnih
organizacija i udruženja od kojih su svakako najznačajnije IATA i ICAO.
5
vazdušnog prevoza, povećanje bezbednosti prevoza i izbegavanje neumerene
konkurencije među vazdušnim prevoznicima.
Svaka zemlja raspolaže suverenitetom nad svojim vazdušnim prostorom,
pa korišćenje tog prostora nije ni moguće bez njene dozvole. Otuda, otvaranju
bilo koje linije mora prethoditi međudržavni sporazum zainteresovanih
zemalja, odnosno zemalja zainteresovanih kompanija. Pomenuta Čikaška
konferencija definisala je i takozvane‚‚vazdušne slobode‚‚, koje se odnose na
prava korišćenja vazdušnog prostora i tržišnog potencijala na datoj liniji.
Institucionalizacija i regulacija su istovremeno uslovljene ičinjenicom da bez
standardizacije i unifikacije pravila i popstupaka ne bi bilo ni moguće efikasno i
bezbedno funkcionisanje međunarodnih vazdušnih prevoza. Zahvaljujući njima,
u vazdušnom saobraćaju upravo je i postignuta visoka bezbednost prevoza.
Nepostojanje
slobodne konkurencije
obezbeđuje
preduslove i za egzistenciju manjih, nedovoljno racionalnih i efikasnih kompanija
na pojedinim segmentima tog tržišta. U poslednjih 15-ak godina u svetu su
prisutni snažni zahtevi za deregulaciju međunarodnih vazdušnih prevoza.
Inicirani su od strane SAD, a prihvaćeni od Kanade, Australije i pojedinih
zapadnoevropskih zemalja. Kao rezultat toga, došlo je do uvođenja slobodne
konkurencije u domaćem vazdušnom saobraćaju u tim zemljama, kao i na
7
