Dr Vukašin Pavlović
1
VEBEROVA KONCEPCIJA MOĆI
Sažetak:
Po mišljenju autora ovog teksta, Veberovo shvatanje moći predstavlja
najvažniju tačku u njegovoj sociologiji vlasti. Bez kategorije moći nije moguće
razumeti Veberovo shvatanje politike, kao ni njegovo određenje države. Veliku
važnost ima Veberovo razlikovanje moći i vlasti. U ovom radu se posebna pažnja
poklanja Veberovoj analizi legitimnosti vlasti, jer to pitanje ima veliki značaj za
političku sociologiju. U tekstu se detaljno prikazuju najvažnije odlike sva tri tipa
legitimnosti vlasti: racionalno-birokratske, tradicionalne i harizmatske. Drugi
deo teksta bavi se pitanjima društvene podele moći. U okviru toga izlažu se
Veberovi pogledi na klase i staleže, kao i na političke partije.
Ključne reči:
moć, vlast, legitimnost, birokratska vlast, tradicionalna vlast,
harizmatska vlast, klase i staleži, političke partije
ISTORIJSKO-TEORIJSKI KONTEKST
Druga polovina devetnaestog veka, vreme Veberovog studiranja i intelektualnog sa-
zrevanja, protiče u Nemačkoj u znaku istorijske škole koju predvodi Leopold fon Ranke.
U središtu tog teorijskog pravca je pojam države, i to „države moći“
(Machtstaat).
To je je-
dan od glavnih razloga kojim se može objasniti uspon i uticaj istorijske škole u Nemačkoj
toga doba. „Moć je, kao ujediniteljska i osvajačka sila, opsesivan predmet interesa i znan-
stvenika i političara“
2
, jer je Nemačka toga doba ne samo dugo čekala na ujedinjenje, već
je u odnosu na Englesku, Francusku i Rusiju, predstavljala svojevrsnu evropsku periferi-
ju. Dakle, opsednutost problematikom moći nemačke istorijske škole može se objasniti
dvostrukim razlozima: (a) unutrašnjim, u vidu legitimnih nacionalno-patriotskih težnji
za ujedinjenjem; i (b) spoljašnjim, u smislu pretenzija za ulazak u krug velikih evropskih
sila i učešće u deobi kolonijalnog kolača. Za ujedinjenje Nemačke najzaslužnija je Pruska,
koja na delu sprovodi obrazac „politike moći“
(Machtpolitik).
Naredno obeležje duhovne situacije u Nemačkoj druge polovine devetnaestog veka je
jaka idealistička tradicija u filozofiji i društvenim naukama, koje su pod uticajem velikih fi-
lozofsko-teorijskih sistema Kanta i Hegela. Čitavo Veberovo delo, po oceni Mihajla Đurića,
1 Redovni profesor, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka.
E-mail: [email protected]
2 Vjeran Katunarić, Weberov presjek društva i politike, op.cit. s. 23.
UDC 316.334.3:929 Weber M.
316.282
FPN | Godišnjak 2009 | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem
10
predstavlja „gigantski pokušaj da se prevaziđu jednostranosti i ograničenja idealističke tradi-
cije u nemačkoj pravnoj nauci i ekonomiji i da se produbi i proširi analitički okvir Marxovog
materijalističkog shvatanja“.
3
ODREĐENJE MOĆI
Svoju teoriju moći, kao i političku sociologiju u celini, Veber je zasnovao na osobe-
nim shvatanjima društvenog delanja, društvenog odnosa, a posebno iz jedinstvene kon-
cepcije politike, države i oblika vlasti. Pogledajmo u najsažetijem vidu kako sam Veber
shvata i definiše šire konceptualne okvire unutar kojih smešta i određuje pojam moći kao
ključni pojam političke sociologije.
Oblici društvenog delanja
Postoje, po Veberu, četiri oblika društvenog delanja:
(1)
ciljnoracionalno:
kad se dela (ili ne dela) u skladu sa očekivanjem ponašanja
spoljnjeg sveta i drugih ljudi, da bi se postigli sopstveni ciljevi kojima se racionalno teži;
(2)
vrednosnoracionalno:
kad se svesno veruje u etičku, estetsku, religioznu ili
drugu apsolutnu vrednost određenog ponašanja, zbog same vrednosti i nezavisno od
uspeha delanja;
(3)
afektivno
, naročito
emocionalno:
kad se dela u skladu sa aktuelnim afektima i
duševnim stanjem:
(4)
tradicionalno:
kad se dela u skladu sa ustaljenim navikama i običajima.
4
Moć po Veberovoj koncepciji predstavlja oblik društvenog delanja sa ciljem da se
sprovede sopstvena volja. Očigledno je da svaki od navedena četiri vida društvenog dela-
nja može da posluži kao osnova i sadržaj procesa moći.
Društveni odnos
Veberova definicija moći, kao što ćemo kasnije videti, uključuje pojam društve-
nog odnosa. Fenomen moći je, dakle, moguć unutar određenog društvenog odnosa. Pod
društvenim odnosom Veber podrazumeva „ponašanje većeg broja osoba koje je po svom
smisaonom sadržaju uzajamno podešeno i time orijentisano. Društveni odnos sastoji se,
dakle, potpuno i isključivo u izgledima da se društveno dela na neki (smisaono) mogući
način, bez obzira na čemu se zasnivaju ti izgledi“.
5
Kao što ističe Rajnhard Bendiks (Reinhard Bendix) moć je, u najopštijem smislu
Veberovog shvatanja, aspekt većine, ako ne i svih društvenih odnosa. Čovek može da
3 Mihajlo Đurić, Sociologija Maxa Webera, op.cit. s. 17.
4 Maks Veber, Privreda i društvo, 1976, Beograd, Prosveta, tom prvi, s. 17.
5 Maks Veber, Privreda i društvo, op.cit. s. 18.
FPN | Godišnjak 2009 | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem
12
uslov implicira nužni, Veber bi tvrdio: ko može da stekne moć uprkos otporu, može da je
stekne i uz saglasnost. Naravno, obrnut odnos ne važi. Što se može uz saglasnost, ne mora
se moći i uz otpor“.
12
Dakle, po mišljenju Gligorova glavna osobenost Veberovog shvata-
nja moći svodi se na njegovo shvatanje vlasti, jer „vlast je kooperativna moć, po definiciji“.
Zbog toga zaključuje da je „Veberovo shvatanje jedan od najambicioznijih pokušaja da se
odbaci konkurentsko i da se odbrani kooperativno shvatanje vlasti“.
13
U Veberovoj sociološkoj kategorizaciji važno mesto pripada društvenim tvorevina-
ma, kao što su porodica, crkva, država. Prema izričitom Veberovom tvrđenju sve politič-
ke tvorevine su tvorevine koje upotrebljavaju silu.
14
Kad se kaže politički uslovljena ili doneta odluka onda se, po Veberu, uvek mi-
sli na interesnu raspodelu, odnosno, održanje i povećanje moći: „Ko se bavi politikom,
teži moći: moći kao sredstvu u službi drugih ciljeva (idealnih ili egoističkih), ili moći
‚radi nje same‘: da bi se uživalo u osjećanju prestiža koje ona pruža“.
15
Već iz ovih ne-
koliko navoda jasno se vidi da u Veberovoj koncepciji postoji duboka povezanost moći
i politike, moći i interesa.
Veberovo određenje države
Slična veza sa kategorijom moći lako se uočava i u Veberovom opštem određenju
političke zajednice, a posebno države. Pod pojmom političke zajednice Veber podrazu-
meva takvu zajednicu koja svojim delanjem ispoljava spremnost na upotrebu fizičke, pa i
oružane sile da bi regulisanoj vladavini svojih učesnika potčinila jednu teritoriju i pona-
šanje ljudi koji se trajno ili privremeno nalaze na njoj.
16
Dakle, „politička zajednica spada u takve zajednice u kojima zajedničko dela-
nje uključuje prinudu takve vrste kojom se ugrožavaju ili uništavaju život i sloboda
kretanja kako onih koji ne pripadaju takvoj zajednici, tako i samih učesnika u toj
zajednici“.
17
Politička zajednica, a država pre svega, očekuje od pojedinca da se izloži
smrtnoj opasnosti ako je to, možda, u interesu zajednice.
18
Zato svaka politička zajed-
nica razvija specifičan patos i postavlja svoje trajne emocionalne temelje u onome što
se naziva zajednička politička sudbina.
19
12 Vladimir Gligorov, 1985, Politička vrednovanja, Partizanska knjiga, Beograd, s. 93.
13 Vladimir Gligorov, Politička vrednovanja, op. cit., s. 88.
14 Maks Veber, 1976, Privreda i društvo, II tom, Prosveta, Beograd, s. 15.
15 Max Weber, Politika kao poziv, op. cit. s. 434.
16 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op. cit. s. 7.
17 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op. cit. s. 9.
18 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op. cit. s. 9.
19 Maks Veber, Privreda i društvo, tom II, op. cit. s. 9.
Dr Vukašin Pavlović | VEBEROVA KONCEPCIJA MOĆI
13
Poseban i najvažniji oblik političke zajednice je država. Država je jedna od najvaž-
nijih društvenih tvorevina, a sve političke tvorevine su tvorevine koje upotrebljavaju silu.
Država je, po Veberu, ona ljudska zajednica i ona društvena i politička tvorevina koja za
sebe, i sa uspehom, zahteva monopol legitimne upotrebe fizičke sile. Država je politič-
ka organizacija i politička ustanova: „Jednu političku
organizaciju sa karakterom ustanove
treba nazivati
državom
ako njen upravni aparat s uspehom polaže pravo na
monopol legi-
timne
fizičke prinude za održavanje poredaka“.
20
Pojam države je teško zamisliv bez Veberovog kategorijalnog razlikovanja moći i
vlasti. Za razliku od moći koja predstavlja relativno amorfne izglede da se unutar odre-
đenog društvenog odnosa nametne sopstvena volja, po Veberovom određenju vlast se
tiče izgleda da će se određene osobe pokoriti naredbi određenog sadržaja. Za pojam vla-
sti i države važno je i Veberovo određenje političke grupe: „Političkom grupom treba
nazivati grupu koja ima vlast u slučaju kad njeno postojanje i važenje njenih poredaka
u okviru određene geografske oblasti neprekidno garantuje upravni aparat primenom i
pretnjom fizičke prinude“.
21
Veber upozorava da nasilje nije ni jedino ni normalno sredstvo upravljanja poli-
tičkih grupa, pa ni države. „Pretnja i eventualno primena nasilja je njihovo
specifično
sredstvo i svuda
ultima ratio
, kada zataje druga sredstva“.
22
Političku grupu, pa i državu,
karakteriše i to što ona polaže pravo da vlast njenog upravnog aparata i njenih poredaka
važi u jednoj oblasti, i to što svoje pravo obezbeđuje nasiljem.
Po Veberovom mišljenju ni država, kao ni svaka druga politička grupa, ne može
biti definisana s obzirom na njen cilj. Politički karakter države se može definisati samo
u odnosu na sredstvo, to jest vlast: „naime u
načinu
na koji je državna vlast vrši, ne uzi-
majući u obzir cilj kojemu vlast služi“.
23
Ako se politički karakter države može odrediti
samo pomoću sredstva koje je specifično i neophodno za njeno biće, onda je to nasilje.
Veber prihvata izreku da se svaka država temelji na sili. Istorijska osobenost države je što
je nasilje kao sredstvo, pod izvesnim okolnostima postajalo cilj za sebe.
Svestan činjenice da se pojam države potpuno razvio tek u moderno doba, Veber
nastoji da je definiše u skladu sa njenim modernim tipom, apstrahujući i ostavljajući po
strani njene sadržinske ciljeve, koji mogu biti vrlo promenljivi.
Kao najvažniju formalnu karakteristiku moderne države Veber izdvaja činjenicu
da ona ima upravni i pravni poredak, koji se mogu menjati zakonskim putem. Osnovna
funkcija upravnog i pravnog poretka je normativna: prema njima se orijentiše grupno de-
lovanje upravnog aparata, koji je takođe određen zakonskim putem. Upravni i pravni po-
redak pretenduju da važe u širokom obimu za sve i za svako delanje koje se odvija u obla-
sti kojom se vlada. Dakle, moderna država je teritorijalna ustanova. Ona ima karakter
20 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 38.
21 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 38.
22 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 38.
23 Maks Veber, Privreda i društvo, tom I, op.cit. s. 39.
