Увод
У нашим шумама се могу пронаћи и биљке чији су дијелови, најчешће плодови,
отровни! Већина њих има оштар, горак или одбојан окус. Међутим, има и оних који га
немају и ти су најопаснији (нпр. велебиље, козлац и бљушт).Колико год је добро
љубитељима природе познавати корисне и јестиве плодове, можда још и више је
потребно познавати отровне и нејестиве плодове с обзиром да они угрожавају здравље
и живот човека.
Отровност плодова повезана је с присутним количинама алкалоида, сапонозида,
антракинона и других твари. Неки су плодови отровни у незрелом стању, док су у
зрелом или мање отровни или јестиви. Постоје и плодови који су јестиви, али имају
отровне семенке (тиса, сремза,црвена базга). Постоје и они који су отровни само у
сировом стању јер им се код повишене температуре токсичне твари распадају (нпр.
црна базга, јаребика, шибиковина). Постоје и јестиви сочни плодови, као нпр. шумске
јагоде, које могу изазвати алергичне реакције код посебно осјетљивих особа. Штетне
реакције отровних плодова такођер овисе и о количини појединих плодова. Тровања су
најчешћа код дјеце, углавном због привлачних жаркоцрвених или црних боја плодова.
У наставку су представљене само најчешће отровне биљне врсте нашег подручја, уз
важну напомену: опрез с биљним врстама које недовољно или никако не познајемо!
Како је препознати?
У природи се може наћи и као самоникла и као гајена биљка. Самоникло расте у
брдско-планинским пределима, у буковим шумама, до 1500 м надморске висине. То је
вишегодишња зељаста биљка, крупна, разграната, која расте до 2м висине. Има јак
ризом из кога избија крупан и разгранат корен. Стабло се рачвасто грана. Лишће је
дугуљасто, јајолико и наспрамно. Лице лиске је голо, а наличје слабо маљаво. За ову
биљку је карактеристична аномалија (анизофилија) која се огледа у томе да се у
пршљену формирају два листа од којих је један крупнији а други ситнији. У пазуху
листова се налазе крупни смеђе-љубичасти цветови, јако декоративни. Плод је сочна
бобица, која кад сазри има тамно-љубичасту боју. У бобици има пуно семенки.
Цвета од јуна до првих мразева ( цело лето).
Ово је изузетно отровна биљка, опрез у раду с њом. Не сме се сакуплати уколико имате
ране на рукама, јер се отров лако преноси.
Порекло и историјат велебиља
Велебиље је дуговечна зељаста биљка. Лепе Италијанке, нарочито Венецијанке,
употребљаваху једно козметичко средство израђено од бобица велебија, због чега
биљка и носи назив Белла-Донна (лепа госпа). Назив Атропа је име једне од три парке,
три митолошке богиње које по веровању старих Јелина секу конце нашег живота,
одређујући час наше смрти (атропос значи неумитан).
*Народно име:
велебиље, вељебиље, виљебиље, витино биље, вилинска биље, велико
биље, горско биље, големо биље, бун, црни бун, велики бун, горски бун, буна
(отровани је као у неком бунилу), лудача, луда трава (отровани изгледа као да је
полудео), помамница (отровани скаче, вришти, чини свакојаке лудости као да се
помамио), курјаћа, курјачија јабучица, курјачија трешња, пасја јагода, пасја вишња
итд..
*Биљка ВЕЛЕБИЉЕ — БЕЛАДОНА позната је и под другим народним називима ВИЛИНО БИЉЕ,
ВИЛИНСКО БИЉЕ, ЦРНИ БУН, ВЕЛИКИ БУН, ГОРСКИ БУН, ЛУДАЦА, ЛУДА ТРАВА, ПОМАМНИЦА,
ПАСЈА ЈАГОДА (Атропа белладонна Л. — Соланацеае)
Морфологија биљке и карактеристике
Велебиње или Belladonna има значење лепа жена. Стабљика је снажна, разграната и
висока 1—2 метра. У пршљену има по два листа, од којих је један знатно мањи. Из
пазуха избијају крупни и лепи цевасти цветови тамнољубичастосмеђе боје.Велебиље
цвета од јуна до августа. Плод је врло лепа, сочна, накиселослатка, врло укусна (али
врло отровна), сјајна, црномодра, много-семена бобица слична вишњи.
Из многоглавог ризома с много бројним, крупним, разгранатим корењем избија једна
или више снажних разгранатих стабљика, високих 1-2 м. Ризом је дебео, меснат, светло
браон и помоћу њега биљка преживљава неповољан зимски период. Ризом садржи
највише отровног атропина.Стабло је усправно и гранато у горњем делу, зелене или
тамноцрвене боје. Листови су тамнозелене боје, јајасти и зашиљени распоређени су на
стаблу на два начина: у доњем делу су наизменични, а у горњем наспрамни али тако
што са једног пршљена полазе два листа неједнака по величини.
Оне су густо обрасле тамнозеленим лишћем. У сваком пршљену има по два листа, од
којих је један велик, а други мали. Листови су 10-30 цм дугачки и до 15 цм широки.
Лишће велебиља је јајасто-дугуљасто, при дну сужено у кратку дршку. Дугачко је до
30 см, а широко до 15 см, по ободу је бело, меко, танко, на горњој страни мркозелено и
голо, а на доњој блеђе и скоро голо. Укуса је нагорка и наљута. На сувом лишћу виде
се под лупом, с обе стране, беличасте пеге сличне ситним брадавицама, у којима има
ситног песка калцијум-оксалата. Цветови су појединачни, избијају из пазуха листова.
Круница је крупна, величине напрстка, лепа тамнољубичасто насмеђа, на бази блеђа;
реде је круница жутосмеђе боје. Велебиље цвета преко целог лета. Плод је врло лепа,
сјајна зелена бобица. Кад сазри, она је црномодра. Бобица је многосемена, сочна
накисело-слатка, укусна (али врло отровна), величине вишње; има тамнољубичаст сок.
Доле је бобица обложена зеленом петозубом чашицом.семенке су округле ,мрке ,ситне.
Састав
