1
Протојереј др Нинослав Качарић, Зрењанин
ВЕРСКО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА
САДРЖАЈ:
1.
УВОД--------------------------------------------------------------------------------------------------- 3
2.
ПОТРЕБА СВАКОГ ЧОВЕКА ЗА РЕЛИГИЈОМ-----------------------------------------------3
3.
РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО – БЛАГОДАТ БОГОПОЗНАЊА-------------------------------------8
4.
ДВЕ НАЈВЕЋЕ БОЖИЈЕ ЗАПОВЕСТИ---------------------------------------------------------15
5.
ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ-----------------------------------------------------------------15
6.
ЦРКВЕНЕ ЗАПОВЕСТИ----------------------------------------------------------------------------15
7.
БЛАЖЕНСТВА----------------------------------------------------------------------------------------15
8.
НАСТАНАК ВАСПИТАЊА
У ХРИШЋАНСКОЈ ЦРКВИ------------------------------------------------------------------------16
9.
КРАТАК ИСТОРИЈАТ РАЗВОЈА
ХРИШЋАНСКОГ ВАСПИТАЊА-----------------------------------------------------------------17
10.
ПРЕГЛЕД КАТИХЕТСКЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ У РАНОЈ ЦРКВИ----------------------22
11.
САВРЕМЕНА МЕТОДОЛОШКА И ДИДАКТИЧКА НАЧЕЛА ХРИШЋАНСКОГ
КАТИХИЗИСА-----------------------------------------------------------------------------------------24
12.
САВРЕМЕНИ ПРИСТУП
ХРИШЋАНСКОМ ВАСПИТАЊУ---------------------------------------------------------------26
13.
РЕЛИГИЈА И ВАСПИТАЊЕ-----------------------------------------------------------------------31
14.
ВАСПИТАЊЕ И ЖИВОТ ЦРКВЕ-----------------------------------------------------------------35
15.
ПЕДАГОГИЈА И ХРИШЋАНСКО ВАСПИТАЊЕ--------------------------------------------39
16.
ЗНАЧАЈ ИГРЕ И МАШТЕ
У ПРАВИЛНОМ РАЗВОЈУ ДЕТЕТА------------------------------------------------------------41
17.
ДОМАЋА ЦРКВА------------------------------------------------------------------------------------44
18.
ДЕТЕ И РЕЛИГИЈА----------------------------------------------------------------------------------45
19.
АФЕКТИВНИ ЖИВОТ------------------------------------------------------------------------------49
20.
АФЕКТИВНОСТ, ВОЉА И МОРАЛНА ОСЕЋАЊА----------------------------------------52
21.
ТЕОРИЈА СТАДИЈУМА У САЗНАЈНОМ РАЗВОЈУ-----------------------------------------55
22.
ДУХОВНО – НАУЧНА ПЕДАГОГИЈА---------------------------------------------------------56
23.
ВЕРСКИ ОРИЈЕНТИСАНЕ ПЕДАГОГИЈЕ----------------------------------------------------57
24.
ХРИШЋАНСКЕ ВРЕДНОСТИ ВАСПИТАЊА ДЕЦЕ---------------------------------------61
25.
РЕАЛИЗАЦИЈА ВЕРОНАУКЕ У ШКОЛАМА ДАНАС-------------------------------------65
26.
САВРЕМЕНА ТЕОЛОШКА РАЗМИШЉАЊА
О ХРИШЋАНСКОМ ВАСПИТАЊУ-------------------------------------------------------------66
27.
ВЕРОНАУКА У ЕПАРХИЈИ БАНАТСКОЈ-----------------------------------------------------68
28.
ХРИШЋАНСКА МУДРОСТ И ВРЛИНЕ--------------------------------------------------------70
29.
ЗАКЉУЧАК--------------------------------------------------------------------------------------------71
30.
МОЛИТВА ЗА ДЕЦУ--------------------------------------------------------------------------------72
31.
КОРИШЋЕНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА-----------------------------------------------------73
2
У В О Д
Данашње дете изложено је најразличитијим чудима двадесетипрвог века-
телевизији, видеу, двд филмовима, разноразним музичким правцима и покретима,
компјутерима, игрицама, интернету, а све то у већини случајева зрачи некаквом ужасном
агресивношћу и невероватном празнином садржаја. Уосталом, довољно је погледати неки од
безброј акционих филмова, или пак завирити у неку од продавница играчака, па да нам све
буде јасно, и да схватимо чиме се испуњава данашње дете и у ком правцу све то иде. Да би
донекле решили тај реално велики проблем нашег лудог времена, деци морамо понудити
нешто друго, нешто што је другачије од насиља, убијања и лажних представа о животу.
Наравно, то се мора само понудити, а никако натурати, јер никако не смемо сметнути са ума
да је дете, као и ми одрасли, слободно, да поседује слободу коју нам је даровао Господ, и
која се ни у ком случају не сме злоупотребљавати. На родитељу, родбини, васитачу,
учитељу, професору, је обавеза да упозна дете и са оном другом, у овом случају
запостављеном страном, а то је духовност, вера, живот у Господу и у Цркви.
ПОТРЕБА СВАКОГ ЧОВЕКА ЗА РЕЛИГИЈОМ
Религија је нешто сложено и нешто што потпуно обухвата и прожима човека,
сву његову душу и манифестује се кроз њене моћи и то паралелно кроз све: разум, осећање,
вољу, савест, фантазију... А како је у тесној вези човеково тело са душом, то се религија
манифестује и у телесној области људског живота.
Како религија обухвата целу душу човека, дакле и интелектуални део
човековог духовног живота, то се она код човека заснива првобитно на извасној религијској
свести. Та се свест састоји у сазнању и тврдом веровању да поред материјалног постоји и
духовни свет, и да физичка смрт човекова није коначан крај његове личне егзистенције. У
религиозном сазнању човек схвата себе као духовно-телесно биће. Изнад њега, човека,
постоји једно више биће које је створило и њега и цео свет. То је заједничко веровање свих
религијских облика. Дакле, вера у Бога и бесмртну душу која наставља живот у загробном
свету – то су основне заједничке догме сваке религије. И у разним облицима религије, те две
догме нису једнако представљене. О томе нам исцрпно говори историја религија. Према
њеним испитивањима у представљању тих догми код појединих религија велику улогу игра
разум, код других осећање, код трећих фантазија, и апологетика се не слаже са свима њима у
детаљима; али, њихову основну идеју – да постоји материјални и духовни свет, и да је оба
Неко створио и њима влада – апологетика прихвата.
1
Жеља је човекова да све схвати визуелно тј. у сликама, па људска склоност
погрешкама, чак и у обичном животу и у умовању кад су у питању чулне истине; па
примитивност и морална закржљалост разних народа и људи – све су то узроци деградације
религијске свести односно из основа кривог и погрешног развијања религијске способности.
Фантазија је извршила снажан утицај и на култ. Нема ни једног облика
религије без култа, ни култа без уметности, као ни уметности без фантазије. Присуство
фантазије у религији није за њу никаква деградација. Наиме, фантазија није изван религије,
него је она једно од својстава човекове душе које је видно присутно и у најегзактнијим наука
(нпр. у техници: инжењер који има креативну интелигенцију и ствара, има бујну машту – и
његови пројекти, ако представљају неку новину, нису ништа друго до разумом проверена
копија онога што је његова имагинација створила ). Ма како била идеална и нематеријална
схватања неке религије, фантазија човекова их заодева у видљиву, опипљиву форму, често
1
Димитрије М. Калезић, Упознајмо религију, Београд, 1972, стр.51.
4
сустане, а сустане јер нема ослонца ван свога субјекта. Многи па и сами атеисти, нису
довољно, а често уопште, свесни да имају у себи осећање зависности које испољавају кроз
разне облике сујеверја.
Осећање дивљења је такође религијска компонента, и као таква је особина
само човека. Човек сагледава своју ништавност и увиђа Божију свемоћ, посматрајући
природу – дело Божије. Човек се диви томе, и за то су сва остала бића нижег ранга
неспособна. Стога се комотно може рећи да је човек постао човеком онда, онога момента,
када је почео да се диви ( Чуђење је почетак философије – Платон ) пред природом, за коју
верује да је одсјај величине Творчеве. Зато је она била један од главних извора откровења –
наравно природног. Природу се сматрали многи мислиоци, нарочито песници, за књигу у
коју је прст Божији моћно и неизбрисиво уписао своје име. Њу могу да читају и неписмени,
и зато се дешава и то често, да прости људи – пастири и земљорадници, који су у
најнепосреднијем контакту с њом, имају чиста и бујна религијска осећања која испољавају
дивљењем. И велики мислиоци, особити философи, такође су пуни дивљења према природи.
Ево једног примера. Кант: „Ништа ме толико не одушевљава колико звездано небо
надамном, и морални закон у мени; ово двоје ми говори да постоји Бог.“ Овај навод је доказ
да дивљење као религиозна компонента постоји код религиозних људи без обзира на степен
њихове учености и културног нивоа – и њиховог и времена у коме су живели.
Ово осећање нашло је величанствене изразе у поезији, а нарочито у црквеним
химнама. Дивљење је осећање свих људи, али нису сви кадри да га испоље на исти начин.
То полази за руком у моментима посебне инспирације само „пламеним поетама“ ( Његош )
Религиозни страх је трећа компонента религије. Он се назива још и страх
Божији. Приметан је не само у религијама примитиваца него и у религијама културних
народа, не само у политеистичким религијама, него и у монотеизму. Он је, по речима Светог
Писма, почетак мудрости ( Псалам 111,10 ). Зато се тражи страх Божији и чување заповести.
Новозаветно богослужење, нарочито богослужење православне цркве, такође наглашава ову
компоненту религиозности: Црква се свакодневно моли за оне који са страхом Божијим и
вером улазе у храм ( велика јектенија ), и позива да се Светом Причешћу приђе са страхом и
вером ( на Литургији ).
Страх као психолошки доживљај има свој квалитет који зависи од врсте
страха. Приликом осећања кривице, код човека се јавља ванредно психичко стање: он се
боји одмазде, казне за почињену кривицу, па зато и дрхти пред судијом, пред оружјем, детет
пред прутом... Постоји још један мотив страха: кад се човек плаши неких уображених и
измишљених бића – вештица, вампира, као и звери. Један и други облик страха је профани
страх. Профан је јер се јавља у животу профане свакидашњице. Његова основна
карактеристикаје да осећање непријатности испуњава човека, и он све своје силе напреже да
се ослободи бића и предмета који су извор тог страха.
Религијски страх је једно квалитетно, сасвим друго стање. Психолошки
гледан, он се, али само донекле, може упоредити са страхом детета пред родитељем. Човек
пред Богом осећа своју ништавност, грешност, недостојност, упознаје до дна свој преступ,
очекује и казну коју сматра заслуженом, али му то осећање нимало није непријатно, те он не
жели да се удаљи од њега, него да остане уз њега. Улазећи са страхопоштовањем у храм или
које друго светилиште, човек је испуњен страхом, али се тај страх потпуно у суштини
разликује од страха кад би рецимо улазио у пећину из које га вреба звер. Од религијског
страха се не осећа никакво незадовољство, него напротив, радост и топлина. То пријатно
осећање нигде није тако лепо истакнуто као у неким псалмима ( 47, 1-2; 97, 1. и 99, 1-3).
Религиозни страх се може ради схватања у нечему упоредити са страхом
кривца пред судијом који није осветник. Кривац који је учинио кривицу и тек тада постао
ње свестан, стоји пред судијом и чека казну, али ово поређење има и свој неуспех: ово што
се њим објашњава је друга фаза која долази тек после учињеног дела. Прави позитивни
5
религиозни страх имамо пре самог дела. Тек кад се он изгуби, јавља се дело због кога човек
мора да се плаши.
Осећање љубави испуњава религиозног човека. То исто осећање испуњава
сваког присталицу неке идеологије која код њега заступа религију. Зато се човек не одриче
ње лака срца. Ту је у питању чисто психолошки моменат: човек улаже у свој живот само ако
треба за одбрану онога што чини његов поглед на свет и живот; чак може и атеиста да се
жртвује за свој атеизам. Али, од такве жртве и сваке друге која није ослоњена на Бога као на
објективну гаранцију и залог, нема никаквог моралног ефекта.
У хришћанству је љубав истакнута као прва и највећа заповест. То је наравно
љубав према Богу, највишем бићу које је само љубав. Љубав садржи у себи и све остале
заповести. Та љубав не зна за границе. Она иде до потпуног одрицања себе, свог
индивидуалног и предавања себе кроз покорност вољи Божијој, да би на тај начин човек
добио што јачи узмах ка добру, ка Богу.
Љубав је нешто конструктивно и нешто што подиже човека, и чини га сином
Божијим. Као син Божији, дакле, син Творца света, човек постаје власник и управљач света.
Истина, ту идеју владања светом налазимо и код атеисте, али то је само хиперттрофирана и
пренаглашена самоувереност која логички одвире из веровања самога атеисте да нема
никакве силе – ни природне ни натприродне, изнад њега. Разлика између осећања владања
светом једног религиозног човека и једног атеисте је у томе што се атеиста осећа као
отимач, узурпатор наслеђа, а религиозан човек син Божији, као легитиман наследник. Душа
атеисте је испуњена немиром и доказивањем онога што нико не може доказати: да Бога
нема, а душа једног религиозног човека је испуњена миром. Она може да буде спокојна и
сређена, прибрана, без обзира има ли или нема објективних разлога за веровање – довољни
су јој психолошки. Религија може да се базира на чистој вери, без и једног рационалног
доказа, а атеизам не може, него увек тражи доказе – у томе се огледа његова релативност.
Религиозан човек сматра себе срећним и позива друге к себи, а атеиста сматра себе
позваним да другима отвори очи. Зато он не испуњава љубављу него је стално у борби.
Њему је стало да сруши нечија убеђења и инсталира своја, јер атеизам не може као религија
да живи на самој вери, без доказа. Зато је религија у сталном осећању љубави, а атеизам у
горкој грозничавости и немиру. Религија је испуњена љубављу према Богу и без доказа у
Његову објективност егзистенције, а атеизам је неспокојан, јер тражи доказе који се не могу
наћи.
3
Осећање светости је искључиво религијско осећање. За њега се не може наћи
паралела у профаном осећању као за остала религијска осећања ( страх, зависност, дивљење,
љубав ). Кад се у души оно осети, то је јасан знак да је у питању религијски акт. Осећање
светости је основица која чини психичку суштину религије. Оно је у ствари доживљај више
реалности, реалности из трансцендентнога света – Бога. Зато се оно као доживљај којим се
не доживљава додир са нечим чулним, не мође исказати речима. Оно се може доживети и
осетити. Нема религиозног човека који није имао доживљај овога осећања, наравно, не
сваки у истој мери. Оно се доживи о некој великој свечаности у Цркви или у кући, или
приликом неког ходочашћа и слично. Човек осети да га испуњава неко задовољство и то је
моменат кад осећање достигже своју кулминацију.
Ово осећање није зависно ни од чега другога до од степена искрене и убеђене
религиозности. Материјално благостање или беда уопште не условљавају ово осећање. Зато
његову појаву можемо пратити код сиромашних као и код богатих, код аристократије као и
код простог народа – само ако у души има дотичне религије. Пример библијског Јова је
јасан доказ: Он је једнако био испуњен хвалом Бога кад је био богат као и касније кад је
осиромашио. Бога су доживљавали и светошћу се испуњавали и монаси у пустињама који су
били у крајњој материјалној беди, и цареви на престолима који су били материјално
3
Димитрије М. Калезић, Упознајмо религију, Београд, 1972, стр.55.
7
зна само за његово психолошко постојање „код примитивних особа“ и бори се против њега –
бори се, дакле, против идеје која нема објективног основа!
РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО – БЛАГОДАТ БОГОПОЗНАЊА
Проблем Богопознања јесте централни проблем у историји човечанства, вапај
којим одише свака душа жељна истинске радости и сусрета љубави.
Из прве књиге Постања видимо да је Бог створио свет за шест дана
заповешћу
своје речи: «Нека буде светлост-и би светлост; нека врве по води живе душе..», док је човека
створио не заповешћу, него једном посебном, благом одлуком: «хајде да начинимо човека по
свом обличју..», желећи да он буде икона, слика, образ Божији у свету, непосредно показање,
јављање и представа Бога. Због тога човек и влада творевином не у смислу неког даровитог
надзорника или наметнутог газде, него у смислу водича који целокупну твар управља ка
њеном крајњем и коначном смислу и циљу.
«А створи Бог човека од праха земаљскога и дуну му у нос (лице) дух животни,
и поста човек душа жива.» Ово је једна слика којом се приказује предавање човеку сазнања о
самом постојању Божијем, јер је дување у лице другога за јевреје увек био чин који је
означавао предавање другоме свога даха, саме своје самосвести, а дах (дисање) је
претпоставка живота.
Читамо даље у књизи Постања да је Бог пошто је створио човека, засадио ради
њега један рајски врт у Едему, и у тај врт га поставио «да га ради и чува», не ропски према
потреби физичког преживљавања, него органски продужавајући и пројектујући стваралачко
дело Божије као процват стваралачке способности човека којом се одликује као икона
Божија-жива личност. Све плодове рајског биља Бог нуди човеку «за храну» и то примање
хране које човеку осигурава живот не сачињава само активан однос и заједницу са светом,
већ и један активан и животворан однос са Богом. Свако примање хране је дар Божији,
благослов Божији, односно остварење односа са Њим-живота као односа који није
етички
(поштовање закона), или
религиозни
(приношење молитава и жртава), него
онтолошки
-
животворни, суштински (једење и пијење). Сходно томе, Свето Причешће које представља
заједничарење човека и Бога, опет је однос живота који се остварује преко хране, тако да
човек не црпи живот из хране саме по себи, него из хране као односа и заједнице са Богом.
5
Рајски живот првостворених људи није представљао неко спиритуалистичко
(нематеријално, духовно и психолошко) стање, или идеалистичко живљење у облацима, него
живот у непосредном и органском једиству и односу са светом, са материјом света.
Остваривање живота као чињенице заједнице и односа, плод је
слободе
, па је рајски живот
првостворених људи обухватао и могућност за другачију употребу слободе-могућност да се
људско постојање оствари не као чињеница заједнице и односа са Богом, него да се оствари
из себе, сама по себи, црпећи егзистенцијалне силе из самога себе и своје тварне природе.
Дрво «познања добра и зла» не спада у благослов који је Бог понудио човеку-једење његових
плодова не сачињава заједницу и однос са Богом, него прихватање хране и остваривање
живота невезано и независно од Бога, ради преживљавања човекове физичке индивидуе,
црпећи опстанак из створених енергија својих функција. Изрази «добро и зло» изражавају
могућност живота и познања Бога или одрицање тога-тј.потенцијалност смрти, а немају
конвенционално значење добра и зла, нису категорије понашања и не изражавају правно
схватање о друштвено корисном и штетном. Божијим речима: «јер у који дан окусиш од њега
умрећеш», немамо неку претњу казном због чињења греха и преступања заповести која је
дата одозго, него предвиђање и упозорење на погрешан начин остваривања живота. «Зли»
начин остваривања живота као доступну истиче могућност саможивљења, могућност да
5
Христо Јанарас, Азбучник вере, Нови Сад, 2000, стр.115.
