Семинарски рад
Teма: Вештине комуникације
4
2. Појам и врсте комуникације
Комуникација је данас једна од највише употребљиваних речи. Термин
комуникација потиче од латинске речи
communicare
, што значи разговарати,
споразумевати се, договарати се, расправљати, излагати нешто итд. Комуникација је
сложен процес који зависи од читавог низа засебних и ситуацијских чинилаца. Процес је
споразумевања међу људима (и другим живим бићима), преношењем порука и других
психичких садржаја уз помоћу сигнала или знакова (говор, звучни сигнали, гласање,
језички знакови, симболи, ознаке…).
Све што чинимо у животу захтева комуникацију. У ситуацији “лицем у лице” није
могуће не комуницирати. Чак и кад особе једне другима окрену леђа, шаљу одређену
поруку. Одбијање комуникације је такође комуникација. Комуникација са људима око нас
постоји и онда када ћутимо. Хтели ми то или не, свакодневно комуницирамо на различите
начине. Немогуће је не комуницирати. Свесно или несвесно шаљемо различите вербалне и
невербалне поруке. То значи да је свака ствар коју урадимо или не урадимо, кажемо или
одћутимо, покажемо или пробамо да сакријемо, заправо порука коју шаљемо другима.
Порука, обавезни део комуникације, је и поглед, покрет, осмех, уздах, али и одсуство
истих.
Комуникацију можемо дефинисати на различите начине, а различитост
дефинисања проистиче из различитих теоријских приступа. Постоји преко 120 дефиниција
комуникације, а неке од њих су:
• Комуникација је процес слања и примања порука. тј. процес на основу кога
особа, група или организација преноси неку врсту информације другој особи, групи,
организацији или масовном аудиторијуму.
• Комуникација је људска потреба која обухвата способност слања примања
података, преношења и разумевања туђих или сопствених мисли, ставова и осећања.
• Комуникација је је наука која се бави општењем и људским односима.
Гледано са стручне стране дефиниција каже, да је комуникација првенствено начин
размењивања информација или преношења порука уз помоћ унапред договореног и
разумљивог састава споразумевања.
5
Као услов успешне комуникације битни су разноврсни чиниоци, а то су: особе које
учествују у комуникацији (њихове личне особине, узраст, искуство, улоге), затим број
особа, место на коме се налазе, време којим располажу, њихови мотиви, итд. Ми
комуницирамо с циљем да успоставимо и одржимо контакт с другима, саопштимо наше
размишљање, идеје и изразимо емоције.
Процес комуникације сматра се елементарним међу живим бићима, а начин на који
се она остварује сматра се кључним у развијању цивилазацијске врсте. Постоји више врста
и подела комуникације а једна од њих је подела на вербалну и невербалну комуникацију.
Вербалним начином комуницирања углавном преносимо информације, док невербалним
исказујемо ставове и емоционални однос према информацијама које примамо, или однос
према особи са којим комуницирамо.
Слика 1. Однос између вербалне и невербалне комуникације
Психолошка истраживања нам говоре да само 7% комуницирамо речима. Око 38%
комуницирамо коришћењем тона гласа, а 55% комуницирамо невербалним знаковима,
односно говором тела, изразом лица и сл. Заправо невербални знакови су ти који стварају
значење поруке коју преносимо.
