UVOD
Virusni hepatitis je zapaljenje jetre izazvano virusnom infekcijom. Pod ovim
pojmom se obično podrazumeva bolest izazvana primarno hepatotropnim virusima,
koji su poreklom iz različitih grupa, a oznaćeni su kao virusni hepatitisi A, B, C, D,
E, F i G (HAV, HBV, HCV, HDV, HEV i HGV). Osim primarno hepatotropnih
virusa i druge grupe virusa mogu dovesti do oboljenja jetre, uključujući
citomegalovirus i Epstein-Barr virus (iz grupe Herpesviridae).
Virusni hepatitis se javlja u dve forme: kao akutni i hronični hepatitis.
Akutni hepatitis
izazivaju svi gore navedeni hepatotoropni virusi, dok
hronični
hepatitis
mogu da izazovu samo HBV, HCV, HDV i (možda) HFV i HGV. Za
razliku od ovih virusa, HAV I HEV uvek daju samo akutnu bolest koja je, iako
burnog kliničkog toka, benigne prirode i praktično se uvek završava sa restitutio ad
integrum (izuzetak je infekcija trudnica virusom E, koja se u znaĉajnom procentu
slučajeva završava smrtnim ishodom).
Hronični hepatitisi su zadnjih dekada postali predmet intenzivog istraživanja.
Značajan procenat svetske populacije inficiran nekim od virusa – izazivača, oni se
prenose najčešće zaraženom krvlju, seksualnim kontaktom i perinatalno sa majke
na dete i nelečeni mogu da dovedu do teških komplikacija i smrtnog ishoda. Zbog
toga se stalno istražuju novi medikamenti i usavršavaju metode lečenja, koji su
zadnjih godina značajno poboljšali kontrolu infekcije, a i znatno povećali procenat
izlečenja.
EPIDEMIOLOGIJA
Virusi – izazivači hroničnih hepatitisa su veoma rašireni po svetu i može se reći da
su postali prava globalna pandemija.
Procenjuje se da čak jedna trećina svteske populacije ima serološke markere koji
dokazuju raniju infekciju hepatitisom B. Dalje se procenjuje da 360 miliona ljudi
ima hroničnu HBV infekciju, dok 600 000 godišnje umre zbog posledica bolesti.
Poznato je osam genotipova HBV i sa mnoštvom podtipova i oni imaju različitu
geografsku distribuciju. Takođe različiti genotipovi imaju različit tok bolesti i
pokazuju različitu rezistenciju na terapiju.
Hepatitisom C je inficirano oko170 – 200 miliona ljudi u svetu (blizu 3%
populacije), sa incidencom od 3 – 4 miliona svake godine. Oko 250 000 ljudi
godišnje umre od posledica HCV infekcije.
Do sada je identifikovano šest različitih genotipova virusa (označenih brojevima
od 1 do 6) sa preko 74 podtipova. Utvrđivanje genotipa je veoma značajno za
planiranje terapije i ima prognostički značaj. U Srbiji se sreću obično HCV
genotipovi 1 – 4.
Procenjuje se da hepatitis D virus ima nesto nižu prevalencu, i da je oko 20 miliona
ljudi širom sveta inficirano ovim virusom. Međutim, ovaj virus najčešće izaziva
najteže oblike bolesti.
Virus hepatitisa G, tj GB virus – C, je najskorije otkriveni virus i procenjuje se da
2 – 5 % svetske populacije nosi ovaj virus, a prevalenca se kreće od 1 – 1.4 % u
razvijenim do 8 – 14.6 % u zemljama u razvoju.
Za virus hepatitisa F nema validnih podataka.
Virusi se prenose parenteralno. Glavni tip transmisije je putem kontakta sa
inficiranom krvlju i preparatima spravljenim od krvi, bilo iz medicinskih razloga ili
Hepatitis A
Hepatitis A (epidemicni hepatitis, zarazna zutica) je akutna upalna bolest jetre
uzrokovana malim RNK virusom koji se prenosi fekalno-oralnim putem. Reč je o
prilično zaraznoj bolesti koja se može javiti sporadično ili može biti epidemijskih
pojava, posebno u uslovima pogoršavanja sanitarnih prilika nakon poplava i drugih
prirodnih katastrofa.
Rasprostranjenost
Pojavljuje se u svim delovima sveta, ali se endemski, uzpovremene epidemije,
češće javlja u slabije razvijenim inerazvijenim zemljama sveta (npr. zemlje Afrike,
Bliskogi Dalekog istoka, Srednje i Juzne amerike).
Put prenošenja
U prenosenju virusa Hepatitisa A osnovnu ulogu ima feko- oralni put prenenosa
(bolest „prljavih ruku“). Kontaktni put prenosa uslovljen je prisutnošću sveže
fekalne kontaminacije na jagodicama prstiju, pa je tako prenos znatno olakšan kod
onih osoba koje ne peru ruke sapunom. Deca su najpodložnija ovoj zarazi, mada je
bolest obično blažeg oblika i kraće traje. Polje virusa zavisi od sanitarnog stanja
okoline, higijenskih navika i veličine grupa u bliskom kontaktu (npr. Vrtići,
škole,porodice i sl.). Za razliku od zemalja nižeg higijenskog standarda, hepatitis A
se u razvojenim zemljama poboljšanjem socioekonomskih uslova života javlja u
kasnijoj životnoj dobi. Bolest se može preneti i zagađenom vodom. Tada se
hepatitis obično jevlja u obliku masovnih epidemija eksplozivnog karaktera, a
zahvaćene su sve starosne dobi. Hepatitis A virus može se širiti i zarađenom
hranom. Obično se radi o namirnicama koje ne prolaze termičku obradu ili je ona
nedovoljna (npr. sirove ili nedovoljno termički obrađene školjke koje potiču iz
kontaminirane vode), odnosno, zagađenje nastaje nakon dodatnih manipulacija
(stoga je važno kontrolirati osobe koje rade sa hranom). Malo je dokaza o
postojanju rizika prenosa HAB heteroseksualnim kontaktom, dok je kod
homoseksualnih muškaraca učestalost anti- HAB visoka. Pareneralni prenos HAB
kao homoseksualnih muškaraca učestalost anti- HAB visoka. Parenteralni prenos
HAB putemkrvi je moguć, ali izuzento retko. Čovek je jedini rezervoar virusa
hepatitisa A(oboleli može da zarazi druge osobe u fazi inkubacije i u akutnoj fazi
bolesti). Zaražene osobe mogu da prenesu virusna druge ljude dve nedelje pre nego
sto se kod njih pojave ssimptomi. Pa do nedelju dana posle pojave zutice (sve
zajedno oko tri nedelje).
Klinička slika
Inkubacija tj. vreme koje prođe od ulaska virusa u organizam do pojave prvih
simptoma bolesti trajeod 2 do 4 nedelje. Simptomi bolesti: su temperatura, bolovi u
misićima i zglobovima, mučnina i povraćanje, a ponekad i proliv. Kada
temperatura padne, koža i beonjače postaju žute, urin taman, a stolica svetlija. To
je znak da je jetra povećana. Nakon 1 do 2 nedelje simptomi bolesti nestaju, ali
potpuni oporavak traje duže (4 do 6 nedelja). Bolest obično prolazi spontano i
nikad ne prelazi u hronični oblik. Ipak, HAB može da uzrokuje prolongiranu
kolestazu (zastoj žuči) praćenu povišenim nivoom alkalnne fosfataze i ukupnog
bibirubina što može potrajati nekoliko meseci ili, što je ređe, poprimiti hronični
relapsirajući tok (ovo se smatra kao posledica nekompletnog nestajanja HAB).
Opisano stanje obično se reši, najkasnije, za godinu dana. Hab može biti i okidač
za oblik autoimunog hepatitisa koji se pogrešno smatra „hroničnim“ hepatitisom.
Mali je broj pacijenata kod kojih se bolest naglo pojavi, a teški tzv. fulminantni
oblik može da ošteti jetru. Uočeno je to da se fulminantni hepatitis A iako redak, sa
sve većom učestalošću javlja kod intravenskih zavisnika. Znakovi bolesti zavise od
stanja obolelog, ali i od životne dobi u kojoj se infekcija javila. U dečijem uzrastu,
naročito u prvim godinama života, bolest je blaga i često prolazineprimećeno.
Međutim, infekcija u kasnijoj dobi može poprimiti teži oblik bolesti.
Laboratorijske pretrage
Laboratorijski nalazi pokazuju povišene vrednosti jetrenih enzima (AST, ALT), sto
je znak oštećenja jetrenih ćelija, ali i povišeni bilirubin. Tokom akutne infekcije
imuni sistem obolelog stvara antitela IgM anti-HAV koji se u krvi zadržavaju
narednih 6 do 12 meseci od pojave prvih simptoma bolesti. Prisustvo IgM
Heatitis B
Hepatitis B je virusna, zarazna bolest koja napada jetru. U najblažim slučajevima,
zaražene osobe niti ne znaju da u sebi nose virus i bolest se može povući u roku od
6 meseci. No, neki ljudi mogu biti nosioci virusa ostatak svoga života i na taj način
prenositi virus ljudima s kojima su u kontantu. Osobe koje postanu nosioci mogu
razviti cirozu jetre, bolest koja oštećuje jetreno tkivo i funkciju, a imaju i veću
šansu za nastanak karcinoma jetre. Zanimljivo je spomenuti da je hepatitis B virus
oko 100 puta infektivniji od virusa HIV, te je stoga veća šansa za dobivanje te
infekcije prilikom polnogodnosa bez zaštite.
Istorijat
Blumberg i Prince su otkrili 1965-68 godine krupne proteinske partikule u
serumu bolesnika od serumskog hepatitisa. Ove partikule su nazvane Australia
antigen (AuA), a kasnije su dobile i slijedeća imena: SH antigen(serum
hepatitis antigen), HB antigen i HBs antigen .
Karakteristike HBV
Duga inkubacija (50-160 dana), parenteralni prenos.Najčešći način prenosa je
inokulacija (inekcije, transfuzije), ali i kontakt s drugim zaraženim predmetima
(tetovaža, ranjavanja, ozlede).Može se preneti i slinom i polnim putem, a čini se
moguć i prenos neparenteralnim putem.Smatra se težom bolesti od hepatitisa A,
postoji mogućnost hroničnog oblika bolesti.Tri morfološke strukture odgovaraju
tzv. australija antigenu:Čestica promera 22 nm, čestica istog promera ali različite
dužine, kompleksnija čestica tzv. Daneovo telešce (u biti HBV).Australija antigen
je u biti površinski antigen HbsAg.HBsAg i anti-HBs se mogu dokazati serološkim
metodama (najosetljivije su radioimunološka i enzimatska).Nosioci HbsAg su
izvor zaraze za okolinu.Unutrašnja jezgra virusa (HBc-Ag) normalno se ne nalazi u
serumu, dok nalaz antitela protiv virusne jezgre (Anti-HBc) upućuje na aktivno
razmnožavanje virusa. Ova antitela su prisutna na početku javljanja kliničkih
simptoma, potom njihova razina postupno opada. Treći antigen koji se nalazi kod
