VIŠEKRITERIJUMSKO

ODLUČIVANJE

ODLUKA I

PROCES ODLUČIVANJA

Pod odlukom se podrazumeva izbor iz skupa od najmanje dve opcije (alternative, akcije,

varijante, potencijalna rešenja) kojim možemo da ostvarimo željeni cilj. Ako raspolažemo samo

jednom opcijom onda dileme u vezi sa izborom nema, a samim tim ni procesa odlučivanja.

Proces rešavanja problema se često smatra širim pojmom od procesa donošenja odluke.

Iako

se ovaj materijal prevashodno odnosi na donošenje odluka, i to višekriterijumsko donošenje odluka,

biće navedene kako faze procesa odlučivanja, tako i faze procesa rešavanja problema kao šireg

procesa.

Faze procesa rešavanja problema su:

Posmatranje tekuće sit

uacije i identifikacija problema.

Ova faza obuhvata period u kome se posmatra realno stanje, a na osnovu nejasnih simptoma

iz okruženja, ili netipičnih vrednosti relevantnih informacija, intuitivno naslućuje promena u

sistemu koja traži našu pažnju. Što ranije uočavanja promene omogućava i njene ranije

definisanje,

a samim tim i reakciju. Treba napomenuti da se pažnja ne ograničava samo na

otkrivanje nedostataka, grešaka i slično već i na one pokazatelje koji upućuju na pozitivne

promene i potencijalne šanse za posmatrani sistem. Dakle uočavanje problema ne mora uve

imati isključivo negativnu konotaciju.

Precizno definisanje problema.

Na osnovu uočavanja promena i analiziranih informacija neohodno je da detektujemo pravu

prirodu problema, odnosno da donesemo pravu dijagnozu u vezi sa neželjenim stanjem što
podrazum

eva razdvajanje uočenih posledica od stvarnih uzroka koji su do tog stanja doveli.

Bez pravilno definisanog problema nema ni njegovog uspešnog rešavanja. Praksa pokazuje

da se ovoj fazi ne poklanja dovoljno pažnje, jer se često dešava da „tačno znamo u čem

u je

problem“ i po pravilu odmah pristupamo njegovom rešavanju, a vrlo često mala promena u

definisanju problema može značajno preusmeriti našu pažnju u fazi traženja rešenja.

Definisanje ciljeva (kriterijuma) relevantnih za uočeni problem

Nakon definisa

nja problema određujemo šta odlukom želimo da postignemo, odnosno

željeno stanje opisujemo kroz cilj/ciljeve koje želimo da postignemo

, naravno uzimajući u

obzir prisutna ograničenja.

Definisanjem cilja ili ciljeva koje želimo da postignemo zapravo

definišemo kriterijum ili

kriterijume na osnovu kojih ćemo u perspektivi vrednovati različite

pravce delovanja (akcije, opcije, potencijalna rešenja, alternative)

i međusobno ih porediti.

U praksi je vrlo često prisutno više kriterijuma relevantnih za posmatrani

problem.

riterijumima opisujemo određene segmente stanja kome težimo, zbog čega se oni

međusobno razlikuju i po sadržini i po značaju.

U pogledu stepena merljivosti kriterijuma

razlikujemo kvantitativne i kvalitativne kriterijume. Izvesne kriterijume možemo
kvantitativno izraziti, ali postoje i kvalitativni kriterijumi koje možemo izraziti samo opisno,

raznim lingvističkim deskriptorima. U slučaju kvalitativnih kriterijuma neophodno ih je

prevesti u izvesne numeričke pokazatelje kako bi bili u stanju da m

erimo stepen njihove

realizacije. U tom smislu razlikujemo: ordinalna (redna) skala i kardinalne skale koje se
dalje mogu podeliti na interval skale i skale odnosa. Ordinalna skala stavlja merne objekte u

redosled (rang) pri čemu se ne vodi računa o relativnim rastojanjima između rangiranih

objekata. Interval skala obezbeđuje jednake intervale između poređenih objekata i označava

razlike (rastojanja) među njima. Skala odnosa stavlja objekte u međusobne odnose, a te

odnose kreira prema nekom reperu. Kriterij

umi se razlikuju i po smeru korelacije između

vrednosti kriterijuma i korisnosti koju nam pružaju (maksimizacioni i minimizacioni

Takođe, kada postoji razlika u značaju kriterijuma neophodno je ili

rangirati po značaju ili

Višekriterijumsko odlučivanje, Branka Dimitrijević

predstavnici koji mogu imati različite interese, odnosno među kojima se

u procesu

donošenja odluka mogu pojaviti manji ili veći stepeni konfliktnosti.

O grupnom odlučivanju

će biti više reči u nastavku.

Sprovođenje akcije

– implementacija rešenja.

Sprovođenje odluke podrazumeva realizaciju koja može biti trenutna ili u određenom

vremenskom periodu. Na uspeh realizacije utiče i mogućnost da se ona izvede, kao i

sposobnost odgovornih lica. Ako postoje izvesne razlike u mogućnosti sprovođenja izvesne

alternative onda se i ta činjenica mora uzeti u obzir kroz uvrštavanje kriterijuma kojim će se

opisati razlike među alternativama u tom smislu.

Analiza rezultata.

Po sprovedenoj akciji merimo uspešnost ublažavanja ili rešavanja početnog problema.

Ponekad se zahvaljujući dobroj odluci problem rešava u ce

losti, ali ako rezultati pokažu da

on postoji u nešto blažoj ili izmenjenoj formi onda se praktično nalazimo na početku novog

procesa rešavanja problema.

Analiza rezultata takođe podrazumeva i analizu samog procesa

rešavanja problema, odakle se, ukoliko postoji skroman ostvareni rezultat, mogu otkriti

greške koje su nastajale u jednoj ili više faza rešavanja problema što će svakako biti korisna

lekcija za buduće izbore. Učenje na vlastitim greškama je skupo, ali je od njega svakako

skuplje loše iskustvo bez

izvučenih pouka.

Proces donošenja odluka obuhvata faze od 2 do 7, odnosno polazi se od pretpostavke da je

problem uočen i pažnja se usmerava na njegovo definisanje i ostale faze do izbora alternative.

Činom izbora proces odlučivanja se završava, što će reći da sprovođenje odluke i merenje

rezultata tog sprovođenja nisu predmet procesa donošenja odluke.

FORMALIZAM VIŠEKRITERIJUMSK

OG ODLUČIVANJA

Poslednjih decenija do

šlo je do snažnog razvoja i neobične popularnosti

višekriterijumskog

donošenja odluka (Multi-Criteria Decision Making - MCDM).

Raz

lozi ovog fenomena su i teorijske i praktične prirode:

• u teorijskom smislu višekriterijumska analiza je atraktivna jer se bavi nedovoljno

struktuiranim problemima (engl. ill structured problems)

, u kojima nema klasičnog optimuma kakav

je poznat u problemima jednokriterijumske optimizacije,

• u prakti

čnom smislu nudi veliku pomoć u rešavanju svakod

nevnih zadataka izbora odluka,

upravljačkih akcija, alat su u projektovanju i metodološkoj podršci u

projektovanju i eksploataciji

najraznovrsnijih sistema

, jer su bliži realnim postavkama problema imajući u vidu da je često teško

interpretirati sistem vrednosti kroz samo jedan optimizacioni kriterijum.

Bez obzira da li je u pitanju strategijska ili operativna odluka

/ upravljačka akcija, da li je u

pitanju problem s

a dominantno tehničkim ili pretežno ekonomskim sadržajem, ili se radi o

multidisciplinarnom problemu, bez obzira da li je re

č o problemu koji se tiče dela sistema ili

sistema u celini, meto

de višekriterijumskog odlučivanja

pružaju veliku pomoć u izboru pravih

ešenja u zadacima odlučivanja

, upravljanja, u projektovanju i eksploataciji.

Višekriterijumsko donošenje odluka je „kišobran“ termin kojim se opisuje skup formalnih

pristupa kojima se omogućava pojedincima ili grupi donosilaca odluke da donese odluke uzimajući

u obzir više kriterijuma. Umesto višekriterijumskog donošenja odluka u upotrebi je i termin
višekriterijumska analiza (Multi-Criteria Analysis)

U najširem smislu MCDM se može podeliti na dve velike oblasti: višeatributivno donošenje

odluka (Multi-Attribute Decision Making – MADM) i višeciljno donošenje odluka (Multi-Objective
Decision Making).

Višekriterijumsko odlučivanje, Branka Dimitrijević

…

max/min

max

…

min

…

min

…

Kriterijumi

nat

MADM je oblast koja obuhvata diskretne modele i formalno se problem koji se rešava, a

pripada ovoj oblasti,

može zapisati na sledeći način:

[

]

∈

≥

)

(

...,

(

...,

(

max

gde je:

– ukupna korisnost koja se maksimizira

– funkcija koja izražava korisnost

kriterijuma odluke

(a)

– status

-tog kriterijuma

–

dimenzionalni vektor promenljivih odlučivanja

U nastavku će pažnja biti poklonjena ovoj oblasti.

MODM je oblast koja obuhvata kontinualne modele i formalno se problem koji se rešava, a

pripada ovoj oblasti,

može zapisati na sledeći način:

[

]

,...,

)

(

)

(

...,

(

max

≥

≤

≥

gde je:

(x), f

(x),…, f

(x), g

(x),…, g

(x) –

realne funkcije od

promenljivih tj.

x=(x

,…,x

)

Traži se

koje maksimizira svih

funkcija cilja

, pod zadatim ograničenjima

Višeciljno donošenje

odluka se često naziva i višekriterijumska optimizacija.

U MADM, p

osmatra se konačan skup alternativa (odluka, upravljačkih akcija, potencijalnih

rešenja), A

∈

A. Svaka alternativa vrednovana (opisana) je na osnovu više kriterijuma (atributa,

pokazatelja), K

∈

Alternative i kriterijumi obično se urede u matričnu tabelu, kao u nastavku:

Višekriterijumsko odlučivanje, Branka Dimitrijević

METODE VIŠEKRITERIJUMSKOG ODLUČIVANJA

U literaturi se mo

že naći veliki broj metoda višekriterijumske analize. Nisu sve podjednako

teorijski i praktično interesantne i važne.

Metode se klasifikuju prema odre

đenim karakteristikama u

srodne gtupe.

U pogledu dobijenih rešenja iz procesa višekriterijumskog odlučivanja razlikujemo

tri tipa

metoda:

○ dobija se jedno najbolje re

šenje (višekriterijumska optimizacija),

○ dobijena rešenja se rangiraju

od najboljeg do najlošijeg (višekriterijumsko rangiranje),

○ kao rešenje problema odvaja se skup

dominantnih - „dobrih” od skupa dominiranih -

„loših” rešenja.
U skladu sa pristupom u rešavanju i tipom informacija kojima raspolaže postavka
višekriterijumskog zadatka, metode se mogu podeliti i na:

○ Kompenzacijske metode

čijom primenom ispoljavamo aktivan odnos prema konfliktu

između pojedinih kriterijuma i nastojimo da ga rešimo tako što tolerišemo neke loše osobine

alternative pod uslovom da su ostale osobine veoma povoljne. Za ove metode se kaže da

dozvoljavaju „trampu” (eng. tade off) po različitim kriterijumima. Ove metode su dodatno

kognitivno zahtevne jer podrazumevaju izražavanje relativne važnosti kriterijuma na
kardinalnim skalama.

○ Nekompenzacijske metode

, ne dozvoljavaju trampu opisanu kod kompenzacijskih metoda.

Da bi bile izabrane alterntative moraju da ispune odgovarajuće uslove po nekom ili svakom

kriterijumu posebno. Manje su kognitivno zahtevne jer ili ne uključuju izražavanje

preferentnosti prema krite

rijumima, odnosno njihove važnosti, ili ih u najboljem slučaju