СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет:
Општа историја државе и права
Тема рада:
ВИЗАНТИЈСКА ДРЖАВА
Професор:
Студент:
Зоран Јеротијевић
Владимир Савич
П65/15
Византијско царство је термин који се користи да опише простор грчког говорног подручја
Римског царства током средњег века, са седиштем у Константинопољу. У посебном смислу,
обично се односи на векове који су обележили пад Западног римског царства, користи се и
термин Источно римско царство. Не постоји општа сагласност око времена када почиње
византијска епоха. Неки тај почетак смештају у време владавине Диоклецијана(284-305), током
које је спровео административне реформе, делећи царство на источни део (парс Ориентис) и
западни део (парс Оццидентис). Други га смештају у период владавинеТеодосија И (379-395) и
тријумфа хришћанства над римском паганском религијом, или, после његове смрти 395. год.,
са поделом империје на западни и источни део. Опет, неки мисле да почетни Византијски
период почиње 476. год., када је последњи западни цар, Ромул Августул, био приморан да
абдицира, стога остављајући владару Источног царства једину царску власт. Крајем ИИИ века
центар економског и политичког живота Римског царства преселио се у богатије провинције
источног Средоземља. Цар Константин Велики (276-337) пренео је своје седиште из Рима на
обале Босфора у Визант, где се убрзо развила нова престоница Костантинопољ (Цариград). У
сваком случају, промене су биле постепене и до 330. год., када је Константин И Велики
инаугурисао своју нову резиденцију (која ће средином 4. века прерасти у престоницу Царства),
процес хеленизације и христијанизације је већ увелико поодмакао.
Застава династије Палелога
2. ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА
Падом Рима (476) престала је да постоји западна половина Римског царства, док је источна
половина наставила да траје као Византијско царство, с Константинопољем као главним
градом. Источна царевина се од западне разликовала по многим својствима: као наследник
цивилизације хеленистичке ере, било је развијеније и урбанизованије.
Његов највећи цар, Јустинијан, поново је освојио неке делове западне Европе, саградио Свету
Софију, и дао основну кодификацију римског права. После његове смрти царство је ослабило.
Дуготрајна расправа око иконоборства унутар источне цркве припремила је терен за раскид са
римском црквом 1054.
Током овог сукоба, Арапи и Турци Селџуци учврстили су власт на том подручју. Крајем 11.
века , Алексије И Комнин потражио је помоћ од Венеције и папе; ови савезници претворили су
потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату Венецијанци су освојили
Константинопољ и устоличили низ латинских царева.(Пад Цариграда (1204). Када су га
византијски прогнаници повратили 1261, царство је било једва нешто веће од града-државе.
У 14. веку почели су да надиру османски Турци; дуготрајна опсада Константинопоља завршила
се 1453, када је последњи цар Константин Драгаш погинуо на градским зидинама, област
потпала под османску власт.
2
2
