1. Увод
У договору са ментором за дипломски рад сам се одлучио за тему
„анализа и
врста спаринга у каратеу.“
Карате је некада представљао само бориличку вештину, а
данас представља спорт, па сам из тог разлога одабрао ову тему. Сам рад ће бити
подељен на неколико делова. У првом делу биће речи о историји каратеа, и његовом
преласку у остале делове света, као и о развоју каратеа као спорта. У другом делу,биће
речи о техници и њиховој класификацији. А у трећем и уједно последњем делу биће
речи о аналази и примени ових техника.
У литератури се могу наћи бројне дефиниције каратеа које су концентрисане око
три карактеристична аспекта: уметност, вештина и спорт. На основу тога може се
сагледати сва комплексност каратеа чија је етимологија засићена јаким утицајем јоге,
традиционалне медицине и филозофије. Међутим, о томе неће бити толико речи, већ о
спортској компоненти, где карате представља спортску активност која подлеже свим
законитостима спорта, те се као такав и изучава на Факултету физичке културе кроз
предмет Борилачки спортови.
Карате је вештина борења без оружја, где противници задају један другоме
ударце рукама и ногама истовремено, покушавајући да их одбију или избегну. У борби
се примењују различити методи ремећења противникове равнотеже, с намером да се у
погодном тренутку зада ударац у незаштићену виталну тачку. Заузимањем
специфичних ставова и посебним начином кретања постиже се ефикасност нападања и
одбране. Израз карате, дословце преведено са јапанског језика, значи „празна шака.“
Карате је сигурно један од најпопуларнијих источњачких борилачких вештина.
Дуго времена познавао ју је само одређени, ужи круг људи који су вежбали углавном у
тајности у добро чуваним, удаљеним и неприступачним манастирима. Оваква ситуација
је карактеристична за почетни стадијум развоја каратеа. Управо из тог периода датирају
фамозне приче и легенде о вештини „празне шаке“, које говоре о надљудским
способностима оних који вежбају карате. Многи стари мајстори и признати експерти,
чак и данас, потхрањују оваква мишљења, мистификујући карате, његово значење и
суштину. Карате у садашњем облику је претрпио низ суштинских промена, мењао се и
усавршавао током времена.
2. Историјат
Током двадесетог века, карате је уобличен у Јапану, због чега многи сматрају да
је то јапанска борилачка вештина. Међутим, карате је настао пре тога, и његови корени
су везани за настанак и развој будизма. Познати индијски писац Раџаниш је рекао:
„Будизам је попут великог трешњиног стабла. Корени су му у Индији, стабло се
развило у Кини и југоисточној Азији, а цвеће је процветало у Јапану.“
Исто тумачење се
може применити у тумачењу историјске генезе настанка каратеа. Наиме, монах по
имену Бодидарма је 520. године прешао из Индије у Кину, са циљем приповедања
Будизма. У храму „Шаолин“, затекао је групу монаха који су астетским начином
живота били веома исцрпљени. Да би им ојачао тело и дух, Бодидарма је развио метод
тренирања који је подразумевао телесно јачање. Ускоро, пошто се физичка кондиција
монаха поправила, почео се ширити глас о монасима који осим духовног знања
поседују и завидан ниво самоодбрамбених вештина. Тада су у Кини почели грађански
ратови, тако да су монаси били честа мета друмских разбојника. Пошто је њихова вера
забрањивала употребу оружја, они су се бранили рукама, па се верује да су управо они
имали доминантан утицај на развој борилачких вештина.
На простору Кине постојала је подела на спољшњи или тврде системе са једне
стране и унутрашње или меке системе са друге стране. Спољашњи-тврди системи
борења наглашавају употребу физичке снаге и снажних одсечних покрета у извођењу
борилачких техника. Из ових стилова развило се јапански карате. За разлику од њих,
меки стилови су више спиритуални и акценат стављају на унутрашњу енергију и њено
каналисање кроз покрет који је мекан и кружан. Међу њима, можемо да издвојимо
аикидо, винг цун, и тд.
2.1. Окинава постаје седиште каратеа
Окинава је због свог гео-стратешког положаја била изложена честим сукобима
између Јапана и Кине. У јапанским енциклопедијама, стоји да је за време династије
Танг пренет на Окинаву карате. Становници Окинаве су овај систем борења назвали
„To-De“ што у преводу значи „кинеска вештина руку“. Он је вежбан у манастирима и
на доворовима племића, али је била и сељачка вештина. Приступ практиковању
вештине је био различит, јер су свештеници и племићи више ценили медитацију, док су
сељаци са друге стране више преферирали борилачки и самоодбрамбени вид вежбања.
Слика 1. Фунакоши Гичин и Хоронори Оцука
Слика 2. Чојун Мијаги, Масутацу Ојама и Кенва Мабуни
2.3. Развој каратеа на нашим просторима
На простору Југославије, за карате се није знало све до шездесетих година
двадесетог века. Први Југословен који је стекао елементарна знања из овог спорта био
је Ђорђе Ђуричић, који је 1963. године похађао курс у Швајцарксој који је трајао три
месеца. Након тога, у марту исте године је основан и први карате клуб у Београду,
„Карате клуб Студент“, а у марту 1970. године је основан Карате савез Југославије, па
је од тог времена па све до данас карате је доживео незапамћену експанзију, тако да је
постао један од најмасовнијих спортова. Карате је уврштен у програм специјалне
физичке обуке војске и полиције, а изучава се и кроз предмет Борилачки спортови, на
Факултету физичке културе.
У Србији је карате данас веома популаран и окупља велики број деце и
омладинских узраста, а број клубова који практикују вежбање каратеа је све већи.
Међутим, и данас је присутна све већа разједињеност у систему такмичења и суђења.
Тако да код нас тренутно има више организација које раде независно једна од друге,
што знатно отежава да се карате као спорт у скоријој будућности уврсти у спортове
Олимпијских игара. Велики допринос развоју карате спорта има и укључивање науке и
спортске медицине, која у великој мери доприноси да се повећају ефекти тренинга и
спрече евентуалне повреде.
3.3. Измена садржаја и метода тренинга
Ова промена је довела до тога да је дошло до измене саме методике тренинга.
Заокружен је систем вежбања кроз четири облика и то: Kihon (технички елементи), Kate
(форма), Tameši vari (ломљење тврдих предмета) и Kumite (борбе). Овај систем постоји
и данас, само што се више обраћа пажња на Kate i kumite, како би дошло до постизања
резултата у такмичарским дисциплинама.
Поред општих метода, које се примењују у учењу моторичких вештина,
примењују се и оригиналне методе тренинга, које овом спорту дају посебну методичку
препознатљивост. Те методе су:
1. Метод вежбања без партнера;
2. Метод вежбања са справама;
3. Метод вежбања симболичких форми;
4. Метод вежбања са партнерном.
Кроз кате се увежбавају сложени склопови техника. Поред тога свака ката има
аутентичан ритам, брзину и ниво испољености снаге. Пре почетка вежбања кате, тренер
треба да објасни значење сваког елемента и карактеристичних склопова кате.
Учење и примена научених техника кроз различите облике спаринга,
представља највиши ниво увежбаности. Овде треба нагластити да се одређени облици
спаринга примењују по методичком следу који је одређен критеријумом сложености.
Прво се примењује договорени спаринг, затим следи увежбавање полу-слободног
спаринга и на крају се увежбава слободни спаринг. Управо оваквим вежбањем, са што
више различитих партнера за спаринг, такмичар може почети истраживати и
применити одговарајућа решења.
3.4. Увођење правила такмичења
Увођењем правила створена је могућности да се каратисти надмећу у степену
овладаности карате вештине. Такмичење се одржавају у катама и борбама. До
седамдесетих година прошлег века такмичења су се у борбама одвијала само у
апсолутној категорији у систему до једног „Ипона“ у трајању до два минута. Овакав
принцип бодовања истиче традиционалне принципе каратеа као борилачке вештине.
Средином седамдесетих година уведене су промене, а огледају се у следећем:
-
Продужено је време трајања борбе – 3 минута
-
Повећан је бодовни максимум – до 3 ипона
