Увод

Кроз тему коју сам одабраo за семинарски рад

“Врсте и тумачење

правних норми”

настојаo сам објаснити појам правне норме, њене

елементе без којих она не би могла бити правна норма, а то су диспозиција и
санкција, те врсте правних норми и начине на које се врши тумачење правних
норми.

Сам појам правне норме је много опширан и сложен али потрудиo сам

се да рад урадим тако да би био схватљив и неком ко се није сусретао са
самим предметом “права”, значи са појмом правне норме, те њеним врстама и
тумачењем.

Као литераттуру сам користиo скрипту Пословног права и интернет, и

надам се да сам успeo објаснити суштину правне норме, њене елементе,
врсте и начине на које се правна норма може тумачити.

1. Правна норма

Колико елемента тачно правна норма има постоје многе дебате и

неслагања различитих правних теоретичара. Учење теоретичара XIX и
почетка XX века је да правна норма има само два елемента: диспозицију и
санкцију.

„Правна норма

је правило понашања људи у друштву које је

заштићено државним апаратом за физичку присилу.То су правила која су
писмено фиксирана. Значи ради се о правилу којег се појединци у једној
држави морају придржавати, по коме се морају понашати. Уколико то не би
чинили, држава би их својим апаратом за физичку присилу на то натјерала“.

Свака правна норма има своја два основна елемента а то су:

диспозиција

санкција.

Ово схватање и данас опстаје код многих кривично правних теоретичара.

Друго посматрање је да свака правна норма има три елемента: диспозицију,
санкцију и хипотезу.

У овом посматрању имамо као недостатак тога што

хипотеза може бити двојака, може да се јави у облику хипотезе санкције или
хипотезе диспозције.

Хипотеза

представља онај део правне норме који одређује околности,

ситуације или чињенице које морају да постоје да би дошло до примене
правне норме. Ту је могућа и хипотеза диспозиције и хипотеза санкције.

Хипотеза диспозиције представља онај део правне норме који одређује

чињеничну ситуацију која мора да постоји да би се применила диспозиција
правне норме. Хипотеза не представља правило понашања, јер је садржана у
диспозицији, већ је она опис чињеница које су услов за примену диспозиције.
Пример: ”Уколико лице наврши 70 година живота следи му пензија” - да би
се испунила диспозиција пензије хипотеза је да је лице навршило 80 година
живота.

Хипотеза санкције се састоји у непоштовању диспозиције и понашању

субјекта противно ономе што прописује диспозиција правне норме. За
примену санкције из опште норме неопходно је дакле, постојање хипотезе
санкције која одређује услове за ту примену. Међутим важно је разликовати
хипотезу санкције од самог деликта. Деликт је кршење правне норме у
стварности, док је хипотеза само претпоставка дела.

“Poslovno pravo”, Skripta, Dr.Enes Hasić, Dr.Edin Rizvanović, str.10-11

1.2. Санкција

Санкција је секундарно правило понашања. Може бити позитивна и

негативна, у зависности како друштво оцјењује радњу субјекта у односу на
правило понашања из диспозиције. Санкција је дио норме који садржи
правило о понашању онога ко није поступио по диспозицији, ко је прекршио
диспозицију и понашање онога који је позван да против тог прекршиоца
примјени предвиђену мјеру.

Државни орган је увијек један од субјеката односа створеног

санкцијом, па се правило о казни увијек формулише тако да се у крајњој
линији може извршити примјеном монопола за физичко насиље, тј.
принудним путем. Да санкција не би остала непримјењена, предвиђа се још
једна санкција против државног органа ако не би примјенио прву санкцију.

Друга санкција је правна посљедица прекршаја прве. Санкције се

дијеле према деликтима за која се примјењују.

Разликујемо

кривично – правне

деликте

(кривична дијела) –

санкција је казна која се састоји у одузимању неког људског добра: части,
слободе, имовине, живота.

За кривична дијела усвојено је начело законитости –

принцип

легалитета

. То значи да се кривичним дјелом може сматрати само она

људска радња која је законом предвиђена као кривично дијело и да се за ту
радњу може изрећи само она казна која је предвиђена законом.

За

грађанско – правне

деликте санкција је накнада штете. Она се

односи на имовину лица које је прекршило диспозицију.

Административни прекршаји

су радње мање опасне по интерес

друштва. Санкција је административна казна која се састоји у одузимању
имовине, слободе или части, али у мањој мјери него за кривично дјело. И за
административне прекршаје важи принцип легалитета.

Дисциплинске мјере

су санкције за дисциплински прекршај, за

повреду неке радне дужности. Изричу се против радника који не обављају
посао онако како је одређено радним правилима.

Санкције могу бити

одређене

релативно неодређене

когентне,

-диспозитивне,

-алтернативне,
-дискреционе и
-санкције са употребом правних стандарда.

2.Хипотеза (претпоставка) правно норме

Хипотеза (претпоставка) правне норме

, претставља онај део правне

норме који одређује околности, фактичке ситуације или чињенице које
морају да постоје да би дошло до примене правне норме. Ту је могућа и
хипотеза диспозиције и хипотеза санкција.

Хипотеза диспозиције

представља онај део правне норме који

одређује   чињеничну   ситуацију   која   мора   да   постоји   да   би   се   применила
диспозиција правне норме. Хипотеза не представља правило понашања јер је
она   садржана   у   диспозицији,   већ   она   је   опис   чињеница   које   су   услов   за
примену диспозиције, тј. да се диспозиција може применити тек у случају
када   се   остваре   чињенице   које   су   наведене   у   хипотези.   Практично,
диспозиција садржи чињенице које треба да настану да би се иста остварила.
Тако   на   пример,   дужност   похађања   наставе   у   школи,   предвиђена   је
апстрактно.   Да   би   се   ова   диспозиција   могла   остварити   неопходно   је   да
постоји хипотеза диспозиције, која омогућава да се ближе одреди на која се
лица   односи   дужност   похађања   и   слушања   наставе   у   школи.   У   нашем
примеру,   диспозиција   са   хипотезом   диспозиције,   гласиће:   "Сваки   редован
ученик   дужан   је   да   похађа   наставу",   где   израз   "сваки   редован   ученик"
означава   хипотезу   диспозиције.   Њоме   се   одређује,   да   се   ова   диспозиција
односи само на редовне ученике, док ванредни ученици нису диспозицијом
овакве   правне   норме   обавезни   на   похађање   наставе.   Други   део   реченице,
представља   правило   понашања   редовних   ученика   и   то   је   диспозиција.
Хипотеза   диспозиције   се   најчешће   формулише   у   погодбеном   начину
изражавања.

Хипотеза санкције

правне норме се састоји у непоштовању

диспозиције и понашања субјекта супротно ономе што прописује
диспозиција правне норме. Тако на пример, хипотеза санкције изражена је
речима "ко се не одазове позиву", као например, физичка лица која се не
одазову позиву у случају обавезног вакцинисања од заразних болести и сл.
Што значи да су учинила прекршај због којег ће бити новчано кажњени.

За примену санкције из опште норме дакле, неопходно је постојање

хипотезе санкције која одређује услове за примену санкције. Ти услови се
састоје у опису прекршаја диспозиције, а прекршај диспозиције је нужан
услов за примену санкције. "Нико не може бити кажњен за дело које, пре
него што је учињено, није било предвиђено законом или прописом