Ispitivanje razvoja dečijeg govora 2013/2014
1
Uvod
Metodika razvoja govora dece (do polaska u školu) ima za predmet izučavanje zakona i
zakonitosti pojave i razvoja govora u dece, kao i podsticanje na njegov razvoj. Govor ima važnu
ulogu i veliki značaj za celokupni život i razvoj dečje ličnosti, a i čoveka uopšte, jer jezik (da ga,
po Sosiru, ne odvajamo od govora), omogućuje život u zajednici. Govor se uči kao i sve drugo u
životu i može se naučiti ako se dete normalno psihofizički razvija i ako živi u takvoj sredini da ga
može, paralelno svome rastu i razvoju, učiti i govorom ovladati. Dete će i samo, pod
pretpostavkom da postoje prethodno navedeni uslovi naučiti da govori i bez posebnog rada na
tome.
Međutim, ako se i kad se sa njime radi (ne samo na razvoju njegova govora), dete će brze
i bolje sve to naučiti, i to u svoje vreme, baš onda kada za to postoje optimalni razvojni uslovi i
kada se postavljaju temelji za njegov dalji razvoj. Postoje stvari, pogotovu u govoru deteta, koje
se moraju učiti, savladavati i ispravljati, baš u to vreme pojave i razvoja njegova govora do
polaska u školu. Ukoliko se na vreme ne utiče na razvoj govora deteta i ne uočavaju smetnje u
razvoju govora, ne otkrivaju govorne greške, greške razvojne ili (zbog nekih drugih uzroka)
poremećajne prirode, i blagovremeno ne preduzimaju odgovarajuće sanacione mere, teško ko,
kasnije, može ispraviti u govoru dece i njegovim posledicama, ono što je propušteno da se uradi,
pa je prešlo u govornu, ili neku drugu, manu. U tome leže značaj i važnost stručnog rada
vaspitača.
Jezik je oduvek bio jedan od najvećih fenomena čovekovog života. Čovek je kao
društveno biće osećao potrebu da izrazi svoje misli, svoja osećanja i saznanja, da usmeno ili
pismeno nešto saopšti, da primi određene poruke i da ih pošalje drugom. Jezik svakog naroda
razvijao se kroz istoriju i u tom evolutivnom toku postajao je sve složeniji i bogatiji.
Ljudi su se od davnih vremena bavili pitanjem šta je jezik i davali su različite odgovore.
Mi obično učimo da je jezik sredstvo kojim se ljudi sporazumevaju, ali to je i suviše uopštena
tvrdnja. Jezik svakog pojedinca u skladu s njegovim razvojem - intelektualnim, psihološkim i
društvenim, postaje sve bogatiji i razuđeniji. O jeziku je napisano mnogo knjiga, studija i
rasprava. Gotovo da je i nemoguće zamisliti današnjeg čoveka da ne razmišlja o jeziku ili da se
ne bavi u nekim trenucima određenim aspektom jezika. Navešćemo neke definicije jezika.
Ispitivanje razvoja dečijeg govora 2013/2014
2
„Jezik je sistem znakova koji je (govorno i pisano) sredstvo opštenja, sporazumevanja
među ljudima. Jezikom čovek saopštava svoje misli i osećanja drugim ljudima. A to znači da je
jezik društvenapojava, da je njegov postanak vezan za postanak i razvoj ljudskog društva. Kao
najsavršenije sredstvo sporazumevanja on je vezan za misao, pa su mišljenje, svest i jezik u
stalnom jedinstvu. Sa usavršavanjem misli, usavršava se i jezik i, prirodno, sa usavršavanjem
jezika razvija se i mišljenje” (Stanojčić - Popović, 1999:4).
„Jezik je sistem znakova koji čoveku omogućuje razvijen društveni i duševni život, i koji
se ostvaruje u opštenju među ljudima” (Bugarski, 1995: 12).
„Jezik je integralni deo društvenog života i kulture” (Jakobson).
U svim tim definicijama prepoznatljive su najmanje dve bitne vrednosti:
da je jezik sistem znakova i
da služi za opštenje ili sporazumevanje među ljudima poštujući pri tome određena pravila.
Jezik je organizovana celina,a njegova priroda i individualnost upravo zavise od načina
organizacije jezičkih fenomena. Jezik je sistem ili struktura koja se sastoji od određenih
elemenata ili delova međusobno uslovljenih izgrađenim odnosima jednog prema drugom i prema
jeziku kao celini. Jezik je značajan radi sporazumevanja ili opštenja među ljudima i time se ističe
njegova komunikativna uloga.
Do polaska u školu dete treba da bude osposobljeno da prima,a i da pravilno šalje govorne
poruke, kako bi kasnije u školi, lakše i bolje naučilo veštinu korišćenja pisane poruke. U
oblikovanju govorne poruke i govorne komunikacije uopšte, govor se koristi celim organizmom,
dimenzijom vremena, psihološkom prezentnošću, FIZIČKIM (intonacija, tempo, rečenični
akcenat, jačina, napetost, boja glasa i pauze) i VIZUELNIM (mimika, gest, pogled) prednostima.
U primanju govorne poruke koristi se sluh (fizička faza), slušni nerv (fiziološka faza) i
inteligencija (psihološka faza), kao i vid.
Govor je socijalna kategorija koja se uči u aktivnoj komunikaciji i interakciji sa drugima.
Dete ima bazičnu potrebu za kontaktom i komunikacijom sa odraslima. Razvoj govora je proces
koji počinje rođenjem deteta i traje tokom čitavog života. Najaktivniji je upravo u predškolskom
uzrastu, kada dete najviše i najefikasnije usvaja određen jezik, uglavnom maternji.
Za proces razvijanja i usvajanja govora bitna je komunikativna uporeba govora i
aktivnost samog deteta. akcenat sa glasovne strane pomera se na komunikacijski i interakcijski
pristup.
Ispitivanje razvoja dečijeg govora 2013/2014
4
Još uvek se pouzdano ne zna da li na dečiji govor utiče način ponašanja majke ili
podsticaj koji dete kroz to ponašanja dobija. Evidentno je da postoji veliki uticaj porodične
sredine i način ponašanja putem emocionalnog odnosa na dečiji govor. Nije svejedno kakvom je
komunikacionom stilu i govoru u porodici dete izloženo, jer govor koji sluša i načini ponašanja
kojem je izloženo važni su za njegov rani govorni razvoj.
Za ovaj diplomski sam se odlučila,jer želim da vidim razvoj govora dece kako se razvija
po vrtićima, želim da vidim mišljenja vaspitača, njihova iskustva kroz dugogodišnji rad. U ovom
diplomskom radu prikazaću i patologiju govra, kao i primere dobre prakse i pripreme vaspitača
za rad na razvoju dečijeg govora. Cilj ovog diplomskog rada je da se ispita razvoj dečijeg govora.
Ispitivanje razvoja dečijeg govora 2013/2014
5
I TEORIJSKI OKVIR ISTRAŽIVANJA
1. Faze razvoja dečijeg govora
Kao što smo već napomenuli, govor je sredstvo pomoću kojeg deca uspostavljaju
socijalne kontakte. Savremene lingvističke teorije potenciraju tvrdnju po kojoj ljudski mozak
poseduje urođeni mehanizam, koji se aktivira kada dete dostigne određeni stupanj razvoja. Tada
ono počinje da usvaja maternji jezik.
Zahvaljujući urođenom mehanizmu dete u toku prve godine života počinje razumevati
pojedina pravila svog jezika, a sa tri godine prepoznaje govornu strukturu sredine u kojoj se
nalazi, što omogućuje da samo pronađe gramatiku svog jezika pomoću kojeg kasnije vrši
formiranje vlastitih iskaza. (Maljković, 2012.)
U trećoj godini deca obično izgovaraju sve samoglasnike i oko deset suglasnika. Ostale
glasove izostavljaju (ruka - uka) ili ih zamenjuju drugim postojećim glasovima (ruka – luka), ili
ih izgovaraju umekšano. Za dete je karakterističan “dečji govor” fiziološko razdoblje razvijanja i
formiranja glasova. Nakon treće godine glasovi se postupno “čiste” i u četvrtoj i petoj godini se
izgovaraju čisto i ispravno.
“Dečji govor” je normalna pojava odrastanja koja se za izgovor složenih glasova toleriše
do četvrte, nekad i do pete godine. Dete staro više od pet - šest godina mora znati ispravno da
izgovara sve glasove.
Razvoj govora kod deteta deli se na dve velike faze:
1.
prelingvističku i
2.
lingvističku fazu.
Ispitivanje razvoja dečijeg govora 2013/2014
7
Stark je fazu spontanog glasanja (fonska faza) podelio u četiri podfaze:
Prva faza
(od 0 - 8 nedelje) osnovni biološki šumovi (plač);
Druga faza
( od 8 - 20 nedelje) gukanje i smeh (nazalni i kosonantski glasovi i glasovi
proizvedeni u zadnjem delu usne duplje);
Treća faza
( od 16 - 30 nedelje) glasovna (voklana) igra;
Četvrta faza
( od 25 - 50 nedelje) slogovno brbljanje.
U fontskoj fazi ili prelingvističkoj fazi razvoja govora dete započinje sa usvajanjem prvih
jezičkih elementa, a to su intonacija i ritam maternjeg jezika. Za ranu produkciju glasova koristi
se termin „vokalizacija“ ili fonacija. Već krajem prvog meseca dete obraća pažnju na zvuk sa tri
od pet meseci, ono reagije na iznenadne šumove i obraća pažnju na govor. Tada već počinje i
prva vokalizacija.
Gukanje se javlja oko 6. nedelje. Zvuci koje dete ispušta slični su vokalima, ali
ispitavanja spektrogramom su pokazala da se ovi zvuci prilično razlikuju od vokala koje
proizvode odrasli. Izgleda da je gukanje univerzalno; smatra se da gukanje predstavlja vokalni
ekvivalent mahanja rukama i nogama, koji služe jačanju muskulature, i da verovatno pomaže u
sticanju kontrole nad govornom aparatom. Dete uočava vezu između sopstvenog glasa i sluha,
povezujući slušne stimuluse iz okoline sa sopstvenim nedefinisanim pokušajima oblikovanja
glasova, te iz mase govornih podstizanja izdvaja one, koji su mu akustički najzanimljiviji i
fiziološki najprihvatljiviji.Postepeno, gukanje biva prošarano zvucima konstantnog tipa.
Oko 6. meseca počinje faza brbljanja (babling). Dete počinje da izgovara zajedno vokale i
suglasnike, najpre kao jedan slog, a kasnije ih povezuje. U narednim mesecima, posebno s
pojavom zuba, povećava se obim i složenost ovih zvukova, koje dete koristi u interakciji s
roditeljima, ali i samo da bi se zabavilo. U ovom periodu dete postaje svesnije vrednosti
vokalizacije kao sredstva uticaja na drugog i ona počinje da razlikuje kada je dete samo od
vokalizacije u prisustvu drugih. Babling je prvi zametak socijalne komunikacije iz koga će se
razviti jezik - za razliku od gukanja koje ima fiziološku osnovu, babling ima društvenu. Ipak, za
razliku od govora on nema izgrađenu fonološku strukturu, leksiku, gramatiku i sintaksu, kao ni
govorno - jezičku strukturu značenja, već ima samo ritam, melodiju, diskontinuitet i kontinuitet
glasova.
