VRSTE PRIVATIZACIJE
Uvod
Tranzicija predstavlja proces prelaska socijalističkog u kapitalističko društveno
ekonomsko uredjenje. Razlika izmedju socijalizma i kapitalizma leži u posedovanju imovine.
Socijalizam je sistem u kome je svojina prvenstveno bila u državnom ili društvenom
vlasništvu, dok je u novije vreme većinom u vlasništvu privatnih lica.
Samo ako se u tranzicionim ekonomijama mogu napraviti velike i trajne promene u
vlasništvu nad imovinom, daleko od države, prema pojedinačnim vlasnicima, može se izvršiti
tranzicija iz socijalizma u kapitalizam.
Iskustva sa državnom svojinom su bila vrlo negativna. Državna preduzeća su loše
vodjena, sa viskom stopom zaposlenih, lošom organizacijom, zastarelom tehnologijom,
previsokim cenama, i uvek podvrgnuta političkim ciljevima i zavisna od državne pomoći.
Ovakva preduzeća su jasan dokaz neefikasnosti državne svojine.
Postoje više razloga zbog kojih je privatno preduzeće efikasnije od državnog ili
društvenog - privatna preduzeća više su izložena disciplini komercijalnog finansijskog tržišta
nego državna ili društvena, privatna svojina znači da su interesi kapitala, bolje predstavljeni
nego u drugim oblicima vlasništva, privatna firma je sposobnija da ponudi dobra primanja
kako bi privukla i sačuvala dobre menadžere, i manje je podložna političkom uplitanju nego
državna ili društvena.
Koncept privatizacije je nastao i bio prihvaćen upravo zbog, vec pomenutog,
neuspeha preduzeća koja su u vlasništvu države. Zemljama u tranziciji bili su neophodni
ambiciozni programi privatizacije kako bi se okoncala veoma neefikasna dominacija drzavnih
monopolista u privredi. U užem smislu, privatizacija je proces koji predstavlja prenošenje
prava nad vlasništvom sredstava za proizvodnju.
Moglo se očekivati da ce privatno vlasništvo
uneti vise racionalnosti i efikasnosti u takva preduzeća - da ce se njihovi finansijski i radni
rezultati poboljšati i da će država poceti da od njih ubira porez umesto da im dodeljuje
subvencije.
Privatizacioni proces započet je u Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih godina
prošlog veka, od strane britanske premijerke, Margaret Tačer. Proces je postao globalan i
zahvatio je i razvijene, kao i zemlje u razvoju, a ne samo bivše zemlje sa socijalističkim
društveno ekonomskim uredjenjem.
1 |
P a g e
Efekti privatizacije su otvaranje novih radnih mesta, privredni rast, realizacija
socijalnog programa, porast životnog standarda, podsticanje lokalnog razvoja,
denacionalizacija, redovna isplata penzija, finansiranje programa za razvoj privrede i životne
sredine, itd.
Osnovni ciljevi privatizacije su jasno definisanje vlasništva, povećanje alokativne
efikasnosti, pravednost, privlačenje stranih investicija radi uravnoteženja budzeta i pokrivanja
socijalnih rashoda. Formiranje privatnog vlasništva predstavlja osnovni preduslov tržišne
ekonomije.
Postoji puno faktora koji otezavaju put ovom procesu.
Osim osnovnih ciljeva tipičnih za proces privatizacije, u tranzicionim zemljama
moralo se voditi racuna o:
političkoj izvodljivosti
socijalnoj pravednosti
Opšti ekonomski faktori bili su veoma nepovoljni za zemlje u tranziciji:
nisu postojala javno definisana svojinska prava
nije postojalo tržište kapitala
nisu postojale razvijene institucije kreditnog sistema
nije bilo dovoljno domaće štednje
Takodje, brzina privatizacije, to jest, očekivanja da se ceo proces završi za samo
nekoliko godina, što je bilo nerealno. Proces se odužio usled snažnih otpora privatizaciji,
dugih i čestih polemika oko metoda, učinaka, ciljeva, i čestih promena u zakonodavstvu.
Celokupan proces privatizacije u tranzicionim zemljama je veoma komplikovan i zahteva
dosta vremena.
Prvi kandidati za privatizaciju su mala i srednja preduzeća, čije privatizovanje je
lakše bez obzira na metod kojim se izvodi. Po granama, to bi bili – trgovina, zanatstvo,
ugostiteljstvo, preradjivačka industrija, deo usluga, drumski saobraćaj, itd.
2 |
P a g e
Oblici privatizacije
Postoji četiri oblika privatizacije:
•
INTERNA PRIVATIZACIJA
•
EKSTERNA PRIVATIZACIJA
•
DELJENJE DEONICA
•
HOLDING KOMPANIJE
Interna privatizacija
Interna privatizacija je prodaja ili dodela akcija preduzeća radnicima i menadžerima
koji u njemu rade. Pretpostavlja se da radnici ne zarađuju mnogo, pa su na osnovu toga cene
akcija veoma niske da bi njima bile pristupačne. Ako se tradicionalna privatizacija pokaže
kao previše spora i program prenošenja masovnog vlasništva se ne implementira, osim ako
država ne planira da zadrži vlasništvo za sebe, alternativa je da se postepeno prebaci kontrola
preduzeća internim faktorima. U stvarnosti ni jedna istočno-centralna evropska zemlja ne
propagira ovaj metod kao primarnu strategiju za privatizaciju. Umesto toga najbolji način za
opisivanje toga šta se dešava je da vlade, suočene sa političkim pritiscima da prepoznaju
efektivne tvdnje vlasništva preduzeća, u nadi da će privatizovati državne sektore brzo, imaju
institucionizovane programe i regulatorne procedure koje se prepoznaju u pokušaju da što
bolje sprovedu internu privatizaciju.
Problem je kad rukovodstvo i radnici, često sa vladom kao skrivenim partnerom,
zadrze većinski uticaj u odlučivanju funkcionisanja preduzeća, svi osim najuverenijih
spoljašnjih investitora će oklevati. Postoji mala verovatnoća napredovanja preduzeća i priliv
novca za nove investicije ako spoljašnji investitori ne mogu da se dogovore da daju prilični
udeo. Ako unutrašnji faktori steknu efektivnu kontrolu preduzeća bez vlasničkih prava, oni
mogu da iscrpe sve što je u vlasništvu firme ili da odbiju povećanje plata i beneficija.
Takodje uvek postoji konflikt izmedju zaposlenih i potrebe restruktuiranja radi povećanja
profita, i ovo može da dovede do ne prestojećih pritisaka na državu da nastavi da pomaže
preduzećima nakon njihove privatizacije.
4 |
P a g e
