vozila  sposobnih za transport tereta i ljudi. Godine 1806. pojavljuju se prva vozila
pokretana motorom sa unutrašnjim sagorevanjem koji radi na gasno gorivo što je 1885.
godine   dovelo   do   uvođenja   do   danas   sveprisutnog   modernog   benzinskog   ili   dizel
motora   sa   unutrašnjem   sagorevanjem.  Automobili   pokretani   na   električnu   energiju
pojavili su se na kratko na prelazu u XX vek nestavši iz upotrebe do kraja XX veka, ali
su se početkom XXI veka ponovo pojavili. Rana istorija automobila može se podeliti u
nekoliko faza na osnovu preovlađujućih načina pogona i vrtste goriva. Kasniji periodi
razvoja   automobila   definisani   su   trendovima   u   vezi   spoljašnjeg   izgleda,   veličine
automobila i potrošnje goriva.

Ferdinand Verbiest pripadnik jezuitske misije u Kini napravio je prvo vozilo na

parni pogon 1672. godine kao poklon-igračku za kineskog cara. Vozilo je bilo dovoljno
malih dimenzija da se njime nije moglo manuelno upravljati, ali je ostalo zabeleženo u
istoriji kao prvo vozilo na parni pogon.

Samohodna vozila na parni pogon koja su dovoljno velika za prevoz ljudi i

tereta   prvi   put   su   osmišljena   krajem   XVIII   veka.   Francuz   Nicolas-Joseph   Cugnot
demonstrirao   je   svoje   vozilo   pod   imenom   Fardier   à   vapeur   (teretna   kola   na   paru),
eksperimentalni artiljerski traktor na parni pogon 1770.-71. godine. Kako se dizajn ovog
vozila   pokazao   nepraktičnim   njegov   izum   nije   dalje   razvijan   u   rodnoj   Francuskoj.
Centar   inovacija   prebačen   je   na   Veliku   Britaniju.   Godine   1784   William   Murdoch
napravio je radno vozilo na paru za prevoz tereta u mestu Redruth, a 1801. godine
Richard   Trevithick   konstruisao   je   i   provozao   parno   vozilo   pune   veličine   ulicama
Camborne-a.

Ovakva vozila su bila u modi i narednih nekoliko decenija inovacije kao što su

ručna kočnica, transmisija za promenu brzina kao i razni upravljački mehanizmi, naglo
su se razvijali.

Prvi automobilski patent u Sjedinjenim Američkim Državama podneo je Oliver

Evans 1789. godine, kako je on to zamislio ilustruje prva fotografija.

TIJANA DAMJANOVIĆ

ZAVRŠNI RAD VUČNO DINAMICKE KARAKTERISTIKE MOTORNIH VOZILA

1. MOTORNA VOZILA OPŠTI POJMOVI

Sva motorna vozila sastavljena su od osnovnih sklopova, mehanizama i

sistema koji omogućavaju izvršenje osnovne funkcije vozila i imaju sledeće glavne
sisteme i mehanizme: pogonski agregat sa uređajima, sistem prenosa snage, hodni
sistem (sistem kretača), sistem za upravljanje, sistem oslanjanja, nadgradnju, noseću
konstrukciju, električne uređaje i specijalne uređaje.

Konstrukcijom i proizvodnjom vozilo dobija određene elemente od kojih zavisi

bezbednost   saobraćaja.   Konstrukcija   treba   da   omogući   izradu   što   aerodinamičnijeg,
lakšeg   i   bezbednijeg   vozila,   uz   prihvatljivu   cenu.   Kod   novijih   vozila   se   u   smislu
povećane bezbednosti prednja konstrukcija deli u zone koje su napravljene od raznih
vrsta   čelika,   motor   se   uglavnom   postavlja   poprečno,   kabina   se   osigurava   šipkama,
pragovima i stubovima, prednji delovi se rade od plastike radi zaštite pešaka i sl. Udeo
vozila kao činioca saobraćajnih nezgoda zvanična statistika svodi na 3% do 5%, ali taj
procenat je znatno veći jer se pri uviđaju nakon saobraćajne nezgode ne mogu do kraja
odrediti pojedini parametri vozila kao uzročnici saobraćajne nezgode.

U proizvodnji vozila sve se više koriste novi materijali. Pre svega se misli na

plastične, kao i reciklirane materijale. Na nekim vozilima odbojnici imaju praktično
dekorativnu funkciju, a za izradu karoserije se koriste tanji limovi.

Izrada vozila počinje na računaru, pravljenjem modela. Izrada modela se

zasniva na osnovu 3D tehnologije, računarske topografije ili na osnovu podataka
dobijenih digitalizacijom [3]. Kao materijali mogu se koristiti: drvo, polimeri, metali,
keramika i kompoziti u raznim oblicima. Modeli se izrađuju u svrhu procene oblika i
dimenzija, određivanja funkcionalnosti, agronomskih studija, izrade uzoraka za kupca
ili ispitivanje tržišta, testiranje u vazdušnim tunelima i sl. Na tehničko stanje motornog
vozila utiču sledeći činioci:



klimatski i putni uslovi;



opterećenost i brzina kretanja;



kvalitet goriva i maziva;



kvalitet održavanja;



kvalitet konstrukcije;



izrade vozila;



način rukovanja.

TIJANA DAMJANOVIĆ

ZAVRŠNI RAD VUČNO DINAMICKE KARAKTERISTIKE MOTORNIH VOZILA

2. VUČNO DINAMIČKE KARAKTERISTIKE VOZILA

Dinamičnost vozila predstavlja njegovu sposobnost prevoza putnika i tereta

najvećom srednjom brzinom pri određenim uslovima. Srednja brzina kretanja vozila, za
određene   uslove   korišćenja   vozila,   zavisi   uglavnom   od   intenziteta   usporavanja   i
ubrzavanja   vozila,   kao   i   od   maksimalne   brzine   koja   se   može   razviti.   Vrednost
maksimalno   moguće   brzine   vožnje,   na   određenoj   deonici   puta,   ne   zavisi   samo   od
konstruktivnih parametara čvrstoće vozila, već i od parametara udobnosti i efikasnosti
kočnog sistema. Od dinamičnosti vozila, u velikoj meri, zavisi njegova produktivnost.

Dinamičnost vozila zavisi, pre svega, od njegovih konstruktivnih svojstava ali i

od elemenata aktivne bezbednosti vozila prohodnosti vozila i elemenata komformnosti
vozila.Dinamičnost se izražava često preko tzv. dinamičkog faktora, koji predstavlja
odnos slobodne vučne sile na pogonskim točkovima (razlika vučne sile i otpora
kretanju) i ukupne težine vozila [4]. Dinamička karakteristika vozila grafički se najčešće
predstavlja kao zavisnost dinamičkog faktora vozila i njegove brzine kretanja.

Dinamički faktor koristi se pri upoređivanju dinamičnosti dva ili više vozila.

Ukoliko   je   poznata   dinamička   karakteristika   vozila   moguće   je   odrediti   maksimalnu
brzinu kretanja, maksimalni uspon koji vozilo može da savlada kao i ubrzanje koje se
može   postići   pri   određenom   stepenu   prenosa.   Dinamički   faktor   vozila   moguće   je
odrediti ukoliko je poznata tzv. brzinska karakteristika motora. Na osnovu dinamičkog
faktora može se utvrditi koliki otpori se mogu savladati, pri određenoj brzini kretanja
vozila, kao i kolika se maksimalna vrednost brzine kretanja vozila može postići pri
određenoj   vrednosti   otpora.   Ukoliko   je   poznata   vrednost   dinamičkog   faktora   i
koeficijenta inercije obrtnih masa može se približno odrediti vrednost ubrzanja vozila.

Umesto dinamičkog faktora vrlo često se koriste izvedeni pokazatelji

dinamičnosti:

- specifična snaga,
- specifični obrtni moment i
- intenzitet kočenja.

Pri analizi dinamičnosti vozila treba imati u vidu sledeće činjenice: Samo

pravilno održavan pogonski motor (u dobrom tehničkom stanju), i pri primeni
adekvatnih pogonskih materijala može imati zadovoljavajuće dinamičke karakteristike;
Na praznom hodu i pri punom gasu dinamičke karakteristike motora se mogu ispoljiti;
Motor je najosetljiviji na komande gasa a samim tim i vozilo najživlje pri srednjim
brzinama njegovog kretanja.

Osnovni pokazatelj manevarskih sposobnosti vozila je ubrzanje koje se može

ostvariti. Dinamičnost motora, u velikoj meri, zavisi od organizovanosti njegovih radnih
procesa. Pri preticanju vozilom, neophodno je povećanje dovoda goriva u motoru. To
dovodi do pojave dima, povećane potrošnje goriva i smanjenja veka motora. U ovom
slučaju ne vršiti nagli dovod goriva, već najmanje u dve faze. Između ove dve faze
neophodno je postojanje pauze koja omogućava motoru da prihvati povećanu količinu
goriva. Praksa je pokazala da sa povećanjem broja cilindara u motoru povećava se
njegova dinamičnost, kao i da su oto motori lakši i dinamičniji od dizel motora [11].

TIJANA DAMJANOVIĆ