    Био је  српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина
и   писац   првог   речника   српског   језика   . Вук   је   најзначајнија   личност   српске
књижевности прве половине XIX века. Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године
у  Тршићу  близу  Лознице,  у  породици  у  којој  су  деца  умирала,  па  је по  народном
обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се
доселила из Црне горе из Дробњака.

Мајка Јегда, девојачки Срнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је
научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је
наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније
наставио у манастиру Тронши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува
стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог сроског устанка, Вук је био писар код
церског   хајдучког   харамбаше Ђорђа   Ћурчије.   Исте   године   је   отишао   у   Сремске
Карловце да се упише у Гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је
провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушитски. Не
успевши   да   се   упише   у карловачку гимназију,   он   одлази   у Петрињу,   где   је   провео
неколико   месеци   учећи немачки   језик.   Касније   стиже   у Београд да   упозна Доситеја
Обрадовића,   ученог   човека   и   просветитеља.   Вук   га   је   замолио   за   помоћ   како   би
наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и
почео да ради као писар код Јакова Ненадовћа. Заједно са рођаком Јевтом Савићем,
који је постао члан Правитељствујушћег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету
је обављао писарске послове.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази
у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана
имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у
детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених,
Сава,   Ружа,   Амаилија,   Александрина).   У   Бечу   је   такође   упознао цензора Јернеја
Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и
савете,   Вук   је   почео   са   сакупљањем   народних   песама   и   са   радом   на   граматици
народног   говора.   Године   1814.   је   у   Бечу   објавио   збирку   народних   песама   коју   је
назвао „Мала   простонародна   славено-сербска   пјеснарица“.   Исте   године   је   Вук
објавио „Писменицу   сербскога   језика   по   говору   простога   народа   написану“,   прву
граматику српског језика на народном говору.  Идуће године је издао другу збирку
народних песама под именом

„Народна сербска песнарица“

Због проблема са кнезом Милошем обренвићем било му је забрањено да штампа књиге
у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче
бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У
породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.