Филолошки факултет
Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима
Семинарски рад из Књижевног фолклора:
Вукови предговори
Београд, 00.00.2014. Катарина Кнежевић
Ментор: др Соња Петровић Број индекса:
Група:
Апстракт: У овом раду биће представљен Вуков рад на сакупљању и издању српских
народних умотворина, осим тога, тим радом је створена могућност за развој народног као
књижевног језика којим је, пред ученим светом европским, извојевано признање којим се
песничкој души српској поклонише први умови просвећенога света, те народ српски
задобио право на симпатије и њихову помоћ, али и на велики национални и културни
значај јер је на светлост дана доспело духовно благо српског народа.
Кључне речи: Вук Караџић, духовно благо, народне умотворине.
1.
Увод
За српску усмену лирску поезију карактеристично је да исказује осећања путем
спољних збивања, махом посредно, у најстаријим временима, изражавајући жеље, молбе,
радости и туге колектива, касније и индивидуалне емоције. Увек у спрези с неком другом
уметношћу — музиком, игром, покретом, мимиком, али са свим тим уметностима заједно,
народна лирска песма део је свакодневног живота
1
."
Нада Милошевић Ђорђевић
Захваљујући Вуку Караџићу, наше народне умотворине пронеле су лепоту наше
књижевности свету. Неуморно радећи педесет година Вук је имао много противника.
Ослањајући се у своме послу на сарадњу људи који су му помогли (помагача) чија имена
наводи у својим предговорима, Вук је имао прилике да упозна известан број више-мање
искусних скупљача, па и неколико такмаца, од којих вреди поменути једино Симу
Милутиновића. Али као што није могао предвидети високи износ грађе која ће се
нагомилати током једног века иза њега, Вук није могао слутити ни ону војску скупљача
песама који су пошли за њим, из најразличитијих побуда, не увек вођени његовим
примером, ни његовом лекцијом.
Прве Вукове књиге изазивају различита реаговања. Познати европски научници и
књижевници — Копитар, Грим, Хердер, Гете и други, дочекали су их само речима хвале.
Насупрот томе, у Србији и Војводини, Вукове идеје су дочекане са нескривеним огорчењем
и осудама. Посебно су на удару ортографија и народни језик. И црква, оличена у
1
http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=334.0
На крају, Вук Караџић, као знатна личност која је темељно изменила ток културне и
друштвене историје Срба, остао је значајно упамћен у српској усменој традицији. Лично, по
својој природи а и појави, Вук је био занимљива и подстицајна личност за приповедно
обликовање, те су због тога о њему настале анегдоте које говоре врло разноврсно и
упечатљиво, о стању у Србији у том времену. Но, и сам је Вук доприносио настанку и
распрострањености усмених прича о себи. Наиме, многе Вукове личне и аутобиографске
белешке и фрагменти, који се налазе расејани у његовој литератури и преписци, као и
садржаји казивани у перо биографу,
5
постали су део опште грађе коју су потом преносили
сви његови животописци,
6
а мноштво тог садржаја наставило је да живи и у усменој
приповедној традицији. Добро су познате оне анегдоте које зборе о Вуковом одрастању и
школовању код рођака Јефта Савића Чотрића, затим у Лозници, Тршићу и манастиру
Троноши, а потом и у Карловцима, где је Вук као седамнаестогодишњи ђак основне школе
први пут чуо за прикупљање народних песама. Иако је тада наизуст знао више песама, Вук
ниједну није записао, јер је мислио да се то професор Лукијан Мушицки руга дечацима који
су одрасли у шуми, чувајући свиње, козе и овце.
7
Конзервативни српски културни и црквени кругови и заговорници традиционалне
словенске писмености и књижевности, на Вукове новотарије гледали су с великим
незадовољством и противљењем као на тобожњу јерес, односно као да је ђавоље. О томе је
добро познат став митрополита Стратимировића који је онда, у том времену, у Српству
ведрио и облачио, исто тако је познато да је Саву Мркаља, Вуковог претходника, гонио до
краја живота.
8
Прогонио је и Вука, ради чега је непријатности имао и Лукијан Мушицки
који је опрезно симпатисао Вуков рад. Вукови биографи приписују Вуков одлазак из
манастира Шишатовца 1816. године Стратимировићевој наредби Мушицком да га отера,
под изговором да се не смеју мирски људи држати по манастирима. То потврђује и једно
писмо којим Мушицки јавља Вуку да је код њега био Митрополитов протосинђел
Хранислав и свуда цуњао, не би ли нашао „портрет“ Вуков, али га је он сакрио испод другог
грађа за српску историју нашега времена
, претходно нав. дело, 127-173.
5
Измаил Иванович Срезњевски,
Вук Стефановић Караџић
, прир. Г. Добрашиновић, Београд, 1987.
6
Платон Кулаковски,
Вук Караџић, његов рад и значај у српској литератури
, Просвета, Београд, 1987;
Љубомир Стојановић,
Живот и рад Вука Стеф. Караџића
, БИГЗ, 1987; Миодраг Поповић,
Вук Стеф.
Караџић
, Нолит, Београд, 1987.
7
П. Кулаковски, 41-42.
8
Стојановић, 48, 85.
