ЗАДАЦИ ПОЛИЦИЈЕ У БЕЗБЕДНОСТИ САОБРАЋАЈА
1. Надзор над одвијањем саобраћаја и интервентно регулисање:
саобраћајно – полицијски надзор над обављањем саобраћаја;
контрола, откривање и спречавање недозвољеног управљања и непрописног коришћења возила у
саобраћају;
спречавање опасног понашања у саобраћају;
интервентно регулисање саобраћаја (давањем знакова и наредби од стране униформисаних
полицијских службеника саобраћајне полиције);
надзор над одвијањем саобраћаја, стањем пута, опреме пута и саобраћајне сигнализације;
обавештавање о условима обављања саобраћаја.
2. Откривање деликата у саобраћају и спровођење саобраћајно-полицијских процедура:
селективна и циљана контрола испољавања ризика у саобраћају;
откривање деликата у саобраћају, поступање према учиниоцима и обрада писмена;
примена посебних процедура у односу на возаче и возила.
3. Полицијско обезбеђивање саобраћаја у посебним приликама:
саобраћајно полицијско обезбеђење у посебним условима одвијања саобраћаја, по посебним
потребама и захтевима;
саобраћајно полицијска контрола и обезбеђење саобраћаја у зимским и неповољним
метеоролошким условима;
саобраћајно полицијско обезбеђење јавних скупова, спортских и других приредби на путу;
саобраћајно полицијско обезбеђење возила која превозе штићене
личности, колона возила, ванреднихпревоза и превоза опасних материја.
4. Обезбеђење лица места саобраћајних незгода и вршење увиђаја:
обавештавање о саобраћајној незгоди;
обезбеђење лица места;
пружање помоћи повређеним лицима и организовање њиховог хитног транспорта до здравствене
установе;
самостално вршење увиђаја или учешће у вршењу увиђаја у циљу обезбеђивања квалитетних
доказа за судски поступак и важних информација за праћење и унапређење стања безбедности
саобраћаја;
успостављање могуће проточности саобраћаја и максималне безбедности у зони саобраћајних
незгода;
расветљавање саобраћајне незгоде;
обрада и достављање сачињене увиђајне документације надлежним државним органима;
статистичко – аналитичка обрада и праћење саобраћајних незгода.
5. Саобраћајно инжењерство – аналитичко праћење, предвиђање и подршка у организовању
безбедносне заштите:
унапређивање и моделовање полицијске контроле и надзора одвијања саобраћаја према
испољавањима небезбедности;
саобраћајно – полицијске инспекције у обуци возача, техничком прегледу возила, стању путева и
опреме и унутрашњој контроли јавног превоза и превоза за сопствене потребе.
6. Превенција и унапређивање безбедности саобраћаја:
снимање и праћење обележја значајних за безбедност саобраћаја (брзине кретања возила,
поштовањесаобраћајне сигнализације, поштовање права првенства пролаза, везивање
сигурносних појасева у возилу, вожња под утицајем алкохола и сл.), у функцији оптимизације
полицијске принуде;
активна помоћ другим субјектима у реализацији и праћењу посебних програма
унапређења безбедности саобраћаја;
активно учешће у припреми националне стратегије безбедности саобраћаја.
7. Праћење стицања права учешћа возача и безбедносних својстава возила у саобраћају:
унапређивање обуке возача и возачких испита;
подршка развоју стандарда активне и пасивне безбедности возила у саобраћају;
регистровање возила.
8. Вођење прекршајног поступка из надлежности органа унутрашњих послова:
административно техничка припрема;
покретање прекршајног поступка;
вођење прекршајног поступка;
извршење решења о кажњавању.
9. Иницирање административно – регулативног утицаја на унапређење безбедности саобраћаја:
унапређење правног регулисања безбедности друмског саобраћаја;
повећање ефикасности процедура и јачање законитости.
10. Посебни програми безбедносне заштите у саобраћају:
предзимање превентивних и других активности у сарадњи са другим министарствима, научно-
образовним институцијама и осталим установама и организацијама чије су делатности усмерене ка
унапређењу безбедности саобраћаја;
идентификација циљних група на основу општих критеријума и стања безбедности саобраћаја у
локалним условима (млади возачи, стара лица, деца, хендикепирана лица и сл.), и учешће
упрограмском раду са овим групама;
идентификација циљних група на основу понашања појединаца у саобраћају (вишеструки
починиоци саобраћајних прекршаја, учесници који су изазвали саобраћајне незгоде и др.), и учешће
у програмскомраду са овим групама.
11. Подршка базама података о саобраћају и саобраћајним незгодама:
установљавање, евидентирање, ажурирање и праћење података: о прекршајима у саобраћају,
саобраћајним незгодама и другим безбедносно значајним обележјима безбедности саобраћаја;
израда оперативних анализа и давање информација за јавност.
12. Организација и менаџмент саобраћајно – полицијских послова:
организација и управљање саобраћајно – полицијским пословима;
праћење кадрова, стручно оспособљавање и усавршавање;
унапређивање примене техничких средстава и опреме;
припрема и праћење реализације пројеката који се финансирају средствима Владе Републике
Србије (Национални инвестициони план - НИП и др.) и другим домаћим средствима;
унапређивање комуникације са јавношћу.
13. Послови међународње сарадње и односи са јавношћу:
иницирање и учешће у мултилатералној и билатералној сарадњи око међународних конференција,
скупова, семинара и едукација у области рада саобраћајне полиције и безбедности саобраћаја;
учешће у раду међународних организација које се баве пословима примене прописа у друмском
саобраћају, превенције у друмском саобраћају и сл. (
TISPOL
,
PRI
,
CORTE
и др.);
припрема и праћење реализације пројеката који се финансирају из буџета ЕУ или осталих земаља
и донација за опремање саобраћајне полиције;
активности везане за праћење испуњавања обавеза хармонизације правних прописа у домену рада
саобраћајне полиције са важећим међународним правним актима, а посебно правним актима ЕУ;
израда аката о процедурама и методологији рада саобраћајне полиције, у складу са иностраним
искуствима и стандардима ЕУ;
контакти са медијима.
14. Учешће у извршавању задатака других организационих јединица Министарства:
подршка и саобраћајно стручна помоћ;
bliže usmeravaju ka osnovnim činiocima.
Preventivnih mera ima zaista mnogo. Medjutim, značajnu ulogu imaju pre
svih saobraćajno vaspitanje i obrazovanje dece, omladine i odraslih,
zdravstvena selekcija, obuka vozača motornih vozila i vozački ispit, kontrola
i regulisanje javnog saobraćaja, sredstva javnog informisanja, auto moto
savez i savez vozača, tehnička ispravnost vozila, propisi iz oblasti
bezbednosti saobraćaja i naučno istraživački rad. Iz tih razloga, njima će biti
posvećena pažnja u narednom delu ovoga rada, ali pri tome ne treba gubiti iz
vida ni druge, kao što je izgradnja i održavanje putne mreže i druge.
1. Saobraćajno vaspitanje i obrazovanje dece,omladine i
odraslih
Saobraćajno obrazovanje i vaspitanje predstavlja bitan podsistem ukupnog
sistema prevencije bezbednosti saobraćaja.
Pojam vaspitanja i obrazovanja uopšte kao dva elementa jedne celine
odredjuju i sva osnovna svojstva vaspitnog i obrazovnog postupka sa
učesnicima u drumskom saobraćaju.
[3]
U saobraćaju učestvuje populacija stanovništva od rodjenja pa sve do
povlačenja iz aktivnog učešća. S tim u vezi, vaspitno-obrazovni proces mora
da započne od uzrasta kada se stiču prvi pojmovi o okolini, pa do duboke
starosti.
D e c a
prve pojmove o drumskom saobraćaju i ponašanju u njemu stiču u
porodici i u predškolskim ustanovama. Nosioci njihovog vaspitno-
obrazovnog rada iz ove oblasti su roditelji i vaspitači. Od njihovog nivoa
opšte kulture, saobraćajnog obrazovanja i zrelosti da obave tu složenu
dužnost zavisi kvalitet razvoja saobraćajne kulture kod dece. Proces
obrazovanja i vaspitanja u ovoj fazi nema zakonsku uobličenost. Ne
sprovodi se na osnovu programsko-metodskih uputstava, niti jedinstveno. U
našem društvu u kome živimo, porodice nemaju programe rada, sva deca
nemaju mogućnost da žive i rade u predškolskim ustanovama, što se
posebno odnosi na decu sa nerazvijenih i nedovoljno razvijenih područja, a
pored toga, sva deca i nemaju mogućnosti boravka u predškolskim
ustanovama iz materujalnoh razloga. Pored toga, predškolske ustanove za
sada nemaju jedinstven program, a ni vaspitače istih kvaliteta, s obzirom da
ni stručne škole koje pripremaju vaspitače nemaju sadržajne programe iz
oblasti bezbednosti saobraćaja.
U osnovnim školama, mladji razredi stiču može se reći minimum potrebnih
znanja iz oblasti bezbednosti saobraćaja kroz izučavanje predmeta priroda i
društvo, a u starijim razredima u okviru predmeta tehničko obrazovanje, što
je imajući u vidu razvoj saobraćaja veoma oskudno. Do pre nekoliko godina
u osnovnim školama vodjena je akcija "Šta znaš o saobraćaju", kada su se
učenici pripremali posebno iz oblasti poznavanja saobraćajnih propisa,
medjutim, sada se ni to ne radi, tako da su učenici ostali i bez tog
neophodnog znanja.
O m l a d i n a
kroz saobraćajno vaspitanje i obrazovanje, takodje u školama
stiče veoma oskudno znanje. Nastavne procese trebalo bi započeti kroz
osnovno obrazovanje a potom nastaviti u srednjim školama u cilju jednog
kontinuiteta, kako se ne bi gubila jedna celina u vaspitno-obrazovnom
procesu, koja bi trebala da prati tokove razvoja saobraćaja. Razloga za to
ima i time bi trebali da se pozabave tvorci nastavnih planova i programa.
Istovremeno ovim pitanjima odgovarajuću pažnju potrebno je da posvete ne
samo škole, već i sve druge delatnosti strukovnih i stručnih službi, kao i
društva u celini. Dalje, u školama postojeći programi saobraćajnog
vaspitanja i obrazovanja nisu u potpunsti iskorišćeni, niti u praksi
sprovedeni. Javlja se veoma ozbiljan raskorak izmedju mogućnosti i
dostignuća u ovoj oblasti tokom prethodnog perioda. Nastava a ni slobodne
aktivnosti u školama ne daju zadovoljavajuće efekte na području saobraćajne
kulture, što bi u narednom periodu moralo biti prevashodni zadatak.
S druge strane, lica koja ne nastave školvanje u srednjim školama, jer su u
nezavidnijoj situaciji, prepuštena su sama sebi da stiču odredjena znanja iz
oblasti saobraćajnog vaspitanja i obrazovanja preko sredstava javnog
informisanja, samostalnim obrazovanjem ili eventualno preko auto moto
društva ili auto škola, pripremajući se za polaganje vozačkog ispita.
O d r a s l i
čine u saobraćaju najveću kategoriju učesnika. Tako, u
saobraćaju učestvuje široka populacija stanovništva, različitog nivoa znanja
iz oblasti tehnike i saobraćaja, a ona se grubo može podeliti u dve grupe.
Prvu grupu čine učesnici u saobraćaju koji su školovanjem stekli opštu
kulturu i znanje koje im olakšava prilagodjavanje različitim situacijama. Ova
populacija ima izgradjene stavove i spremna je da poštuje odredjena pravila
ponašanja najšire i u samom saobraćaju.
[4]
U okviru ove grupe postoje dalje tri podgrupe. Prvu čini ona populacija koja
u procesu školavanja nije imala metodske sadržaje iuz oblasti saobraćaja ni
na jednom novou. Drugu grupu predstavljaju oni koji u procesu redovnog
školovanja nisu imali sadržaje iz oblasti bezbednosti saobraćaja, ali su
položili vozački ispit. Treću podgrupu predstavljaju oni koji su u toku
školovanja, kroz redovnu nastavu i u vannastavnim aktivnostima i prilikom
2. Zdravstvena selekcija
Nekada se upravljanje motornim vozilom smatralo lakim poslom. Sada, kada
je druge poslove sve lakše obavljati, upravljanje motornim vozilom postaje
sve teže i pored velikih rezultata postignutih na prilagodjavanju vozila i puta
vozaču. Vremenom se uvidelo da ima vozača koji po svojim psihofizičkim
sposobnostima zbog svog psihičkog stanja, karakternih osobina ili raznih
bolesti, oštećenja i povreda, nisu u situaciji da ispune zahteve koje saobraćaj
pred njih postavlja, te je tako društvu nametnuta potreba da se od njih
obezbedi.
U vremenu kada je bilo manje motornih vozila i malo ljudi koji su se bavili
vožnjom, zdravstvenoj selekciji nije bilo potrebno posvećivati posebnu
pažnju. Ali, u današnjem vremenu, kada se proizvode jaka i brza motorna
vozila i kada ona postaju dostupna velikom broju gradjana, bez obzira na
saobraćajno vaspitanje i obrazovanje, zdravstvene i druge neophodne uslove,
potreban je sasvim drugačiji pristup zdravstvenoj selekciji kao meri
društvene intervencije.
Kod zdravstvene selekcije postavlja se pitanje do koje mere ići u širinu i
povući granicu u pogledu psihofizičkih sposobnosti vozača. U pogledu
zdravstvenog stanja, psiholoških svojstava ličnosti i stepena psihomotorne
koordinacije, teško je odrediti optimalnu granicu koja garantuje spretan i
socijalizovan odnos u ovoj složenoj i odgovornoj delatnosti a da to ne
predstavlja neprihvatljiv način ispitivanja zdravih ličnosti.
Za potrebe zdravstvenih pregleda vozača angažuju se kod nas čitavi timovi
lekara specijalista, pored lekara opšte prakse, tu se redovno nalaze
oftalmolozi, neuropsihijatri i psiholozi, koji svaki iz svog delokruga vrši
pregled kandidata za vozače motornih vozila, dakle, pre nego što izadje na
polaganje vozačkog ispita, a samo u izuzetnim slučajevima i nakon
položenog vozačkog ispita, protekom odredjenog roka i u slučaju uočenih
nedostataka zdravstvene prirode, pri čemu se u izdatom lekarskom uverenju
konstatuju odredjeni nedostaci i ograničenja kandidata. Ali, ukoliko se
prilikom zdravstvenog pregleda ne uoče nikakvi nedostaci zdravstvene
prirode, u tom slučaju ponovni pregled se vrši tek u poodmaklom starosnom
dobu.
Ovakvoj našoj praksi može se sasvim opravdano ozbiljno zameriti iz razloga
što kod nas uglavnom se pristupa polaganju vozačkog ispita od 18-30 godina
života, a u tom slučaju radi se o najzdravijoj populaciji.
Medjutim, ovakvoj našoj praksi može se ozbiljno zameriti i iz razloga što se
zdravstveno stanje menja, posebno usled raznih bolesti koje mogu nastati,
povreda i starosti. S tim u vezi, bilo bi neophodno nakon toga uspostaviti
potrebnu saradnju zdravstvenih organizacija, invalidskih komisija,
