УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ОДЕЉЕЊЕ ЗА СОЦИОЛОГИЈУ
СЕМИНАРСКИ РАД
ИЗ УВОДА У СОЦИОЛОГИЈУ
Тема: Загађење вода
Професор: Вера Вратуша-Жуњић
Студент: Игор Митић
Број индекса: СО 130041
Београд, 2013. година
Уводна реч
Свакодневица у којој функционише човек, неминовно му намеће низ проблема и обавеза са
којима се није лако ухватити у коштац баш увек. Склони смо зато да неке од њих решавамо по
приоритетима који су нам прописани или смо их ми сами себи поставили. Отуда се догађа да
неки проблеми једноставно остају или недовољно примећени, понекад заборављени а неретко
смо индиферентни на њих. Један од таквих проблема данашњице је загађеност наше планете.
Човек са својим активностима, често непромишљеним, неумереним и насилним, загађује воду
још увек не схватајући да му без ње нема будућности. Мењајући екосистеме река, језера, мора и
океана човек мења и своје здравље. Када је реч о разградљивим материјама којима се загађује
вода, то и није нека опасност, али неразградљиве материје су праве убице.
„ Чак се и међу стручњацима појачала фрустрација око растућег списка глобалних проблема с
којима традиционалне институције нису способне да се носе. “ (Жан-Франсоа Ришар, 81)
Овакав приступ следи свакако након низа отегнутих и неуспешних разговора, много одржаних
конференција без видних резултата или пак због лоше сарадње појединих институција
друштва. Да не помињемо да многи споразуми никада и не дочекају своју примену у пракси.
Док поједине државе озбиљно схватају постојеће проблеме друге их продубљују!
Веома је важно да проблеме загађености Земље а нарочито загађености воде не остављамо по
страни већ да их хитно решавамо. Ово је горући проблем који смо ми сами и створили. Зато су
нам примери појединаца који се боре да нам укажу на њих па и да их реше увек корисни и
пожељни.
Овим путем истакао бих светле примере огромне пожртвованости и жељу да се спасе свет око
нас! То је пример вишегодишњег потпредседника Светске банке за Европу Жан-Франсоа
Ришара (иначе по титули доктора из области економије и законодавства са више универзитета
у Европи) и Алане Мичел, публицисте и новинарке (проглашена је, од стране Ројтерс
Фондације 2000. Године, за најбољег новинара на свету у области заштите животне средине).
2
О чему је овде реч?
О природи која нас окружује и нашем некоректном односу према њој и у складу са тим
проблемима које остављамо будућим генерацијама.
„Без обзира на то да ли посматрамо север или југ, узнемирује нас чињеница да се важна
планетарна питања занемарују. Шта чинимо поводом глобалног загревања и других насртаја на
животну средину? Недовољно. Зашто? Зато што се не бавимо довољно озбиљно суштинским
проблемом: неефикасношћу и спорошћу у решавању глобалних проблема.“ ( Жан-Франсоа
Ришар, 79)
„Ми имамо слабашну представу о томе како раде неки ових великих Земљиних система и да је
планета и те како у стању да нас изненади. Океан разумемо још мање. Недовољно да бисмо
разумели колики су ризици. Наше незнање заправо се логаритамски повећава са индексом
нашег знања, све више схватамо колико мало знамо. “ (Алана Мичел, 65)
Неке глобалне проблеме логично да човек као јединка не може да реши. Они изискују много
већу пажњу и напор да би се решили. Они морају да се решавају на глобалном нивоу. У
људској природи је да се плаши непознатог. Понекад је тај страх оправдан, а понекад и није.
Што се тиче проблема који се могу изродити из непознатог ту је страх већ много већи.
Конкретно уколико разумно и студиозно приступамо размишљању о нашој планети и
функционисању живота на њој доћи ћемо до сазнања да је човек уствари највећи или чак
једини кривац за већину нежељених појава.
“ Земља љубоморно чува своје приче. Испреде их са врхунском прецизношћу и онда их
сакрије, изгради архиву само да би је после закључала. Проналажење кључа је несигуран посао
који подједнако зависи од случајности и од плана. Могућност читања самих тих прича – тајни
прошлости Земље - ако их пронађемо, захтева додатне срећне околности и вештину.“ (Алана
Мичел, 110)
Вода је најдрагоценији извор живота на Земљи. Иако постоје огромне количине воде, залихе
воде су често оскудне и нису равномерно распоређене широм планете.
„Свака хемијска реакција која чини хемију живота, дешава се у води. Вода, унирвезални
растварач, раствара скоро све, укључујући и злато. Хемијски гледано вода се састоји из два
атома угљеника и једног атома кисеоника.” (Алана Мичел, 55)
Сем за пиће (што износи мали проценат) вода се користи у земљорадњи, индустрији,
транспорту. Вода је важно станиште многих живих бића која су битан фактор у ланцу исхране.”
Само 2,5% воде је слатка, а преко 70% ове воде заробљено је у поларном леду.” (Енциклопедија
Географије, ЗМАЈ д.о.о, Нови Сад, 2003.)
Реке и језера су важан извор воде, а огроман извор воде налази се у подземним водама.
Природа је веома лепо уредила процес стварања чисте воде, ипак пораст броја становника и
разни облици загађења од канализације и индустријског и хемијског отпада, отровних
пољопривредних пестицида смањују ниво слатке воде. Много је битно истаћи подручја
Африке, Блиског истока и Азије. Данас више од милијарду људи нема чисту воду. Сем тога ту
је још и проблем лоших усева проузрокован недостатком воде.
4
