1
Семинарски рад
Тема: Заједничка пољопривредна политика
Предмет: Економија ЕУ
4
сточног фонда је уништено (поготову у Немачкој и Француској). Залихе хране, чак и у
земљама које су их одувек имале довољно, као што су Данска и Холандија, значајно су
исцрпљене. Око 1,4 милиона хектара обрадивих површина у Француској било је
потпуно уништено. Након првих тешких година ситуација се ипак драстично променила.
Маршалов план је означио почетак економске обнове западног дела европског
континента, али и почетак процвата пољопривреде. Већ 1949/50.године долази до појаве
првих вишкова пољопривредних производа, а креатори политике почињу да
размишљају о начинима на које је могуће освајати нова тржишта. Већ у том периоду се
препознаје разлика између земаља које полако постају главне извознице
пољопривредних производа, као што су Данска, Холандија и Француска и земаља које
више увозе, као што су Велика Британија и Западна Немачка. Око 40% извоза западно-
европских земаља чинио је извоз управо пољопривредних производа. Европске земље,
међутим, конкуришу једна другој за иста тржишта, као што је то био случај између
Данске и Холандије. Најзначајнији извозни производи били су, у мањој или већој мери
исти- млеко, месо, јаја, и друго. У таквим околностима отпочиње и дискусија унутар
националних удружења пољопривредника о будућем правцу националних политика у
овој области. Једине две земље на европском континенту, не рачунајући земље Источног
блока, које су још увек апсорбовале производњу великих произвођача пољопривредних
производа биле су Велика Британија и Западна Немачка. Први покушај Француске, као
највеће извознице, да оствари привилегије на Британском тржишту није успео, па се она
окреће ка првом следећем партнеру - Западној Немачкој.
1
У настанку Заједничке пољопривредне политике су нарочито значајни тзв.
Римски споразум из 1957. године, који пољопривреди даје једну од централних улога, у
сада знатно дубље и чвршће, интегрисаним западно-европским друштвима и
Конференција у Стреси из 1958. године, која поставља будуће оквире пољопривредне
политике Европске економске заједнице. Принципи који су утврђени на Конференцији
у Стреси, на којима се заснива Заједничка пољопривредна политика ЕУ су:
1. Јединствено тржиште - све земље чланице ЕУ образују јединствено тржиште.
Јединство овог тржишта огледа се како на унутрашњем, тако и на спољном плану.
Унутрашње јединство значи да се роба може слободно, без царинских и других
дажбина кретати између земаља чланица. На спољном плану то значи да за све
важи иста царинска заштита за увозне производе која се утврђује на нивоу ЕУ.
1
Alan S. Milward (1984): The Reconstruction of Western Europe 1945-51, Methnem&Co Limited, London:
Methuen, страна 443
5
2. Првенство уније - овај принцип одсликава тежњу да се избегну тржишни
поремећаји и успостави стабилност у снабдевању. Такође, њиме се, путем
посебних инструмената, врши заштита домаћег тржишта од стране робе (посебне
увозне дажбине). Поред тога, овај принцип омогућава помоћ у пласману робе
произведене у ЕУ на страна тржишта, путем извозних субвенција (уколико роба
није конкурентна ценом).
3.
Финансијска солидарност - све земље чланице ЕУ, без изузетака, учествују у
трошковима Заједничке пољопривредне политике, иако удео у финансирању дела
трошкова није једнак за све државе чланице. Постављена на оваквим основама и
вођена овим принципима, аграрна политика је практично заживела 1960. године,
од када је примењује шест тадашњих држава чланица– Француска, Италија,
Западна Немачка, Холандија, Белгија и Луксембург.
2
2. ЗАЈЕДНИЧКА ПОЉОПРИВРЕДНА ПОЛИТИКА
Заједничка пољопривредна политика представља производ дугогодишњих
промена које настају у интеракцији великог броја унутрашњих субјеката јединственог
тржишта Европске уније, почевши од произвођача, преко институција ЕУ, влада земаља
чланица, па до потрошача.
У настанку ЗПП је нарочито значајан Римски споразум из 1957. године који даје
пољопривреди једну од централних улога у развијеним друштвима. На конференцији у
Стреси из 1958. године постављени су оквири будуће пољопривредне политике
Европске економске заједнице. Аграрна политика је практично заживела 1960. године,
од када је примењује шест тадашњих држава чланица: Француска, Италија, Западна
Немачка, Холандија, Белгија и Луксембург. 1962.године је основан Европски фонд за
гаранције и смернице у пољопривреди, који је 1964. године подељен на два дела.
Први део подржава гарантоване цене на тржишту, док се други део односи на
подршку структурним реформама. Агенда 2000 из 1999. године уводи Европски модел
пољопривреде који се заснива на следећим елементима:
конкурентном пољопривредном сектору;
производњи усмереној на квалитетне производе и очување животне средине;
диверзификацији пољопривреде;
2
Живадиновић Б., Миловановић М. (2011) Водич кроз ЕУ политике – пољопривреда, Беогад.
