2
UVOD
Zajedničko ulaganje (engl. joint venture) je posebno poduzeće, posao ili poslovni projekt koji
zajednički osnivaju i posjeduju dva ili više inače potpuno neovisnih poduzeća koja, da bi ostvarila neke
svoje ciljeve i interese, zajednički ulažu sredstva u određenu poslovnu aktivnost. To je specifičan oblik
povezivanja poduzeća udruživanjem kapitala na nekom zajedničkom projektu odnosno pothvatu, ili pak u
nekom obliku poslovne suradnje. Zajednička ulaganja jedan su od najčešćih oblika međuorganizacijskog
povezivanja poduzeća.
Razlozi za zajedničko ulaganje mogu biti različiti: razvoj nove tehnologije, korištenje ekonomije
obujma, prodor na nova tržišta i dr. Poduzeća se često odlučuju na zajednička ulaganja zbog visokog
stupnja rizika i nedostatka sredstava, zbog čega nisu u mogućnosti sama, pojedinačno, ući u taj pothvat.
Jedan je od najčešćih razloga za zajednička ulaganja komplementarnost proizvodnih programa dvaju ili
više poduzeća. Zajedničko ulaganje vrlo je efikasan način za međusobno dopunjavanje i korištenje resursa
i vještina, transfer tehnologije i know-how. Često ga koriste multinacionalna poduzeća za prodor na
nepoznata inozemna tržišta kroz zajedničko ulaganje s lokalnim poduzećima. Smatra se jeftinijim i
fleksibilnijim načinom širenja poslovnih interesa i poslovanja poduzeća od drugih strategija eksternog
rasta (akvizicija i integracija). Poteškoće mogu nastajati u postizanju suglasnosti dvaju partnera, posebice
u situaciji jednakog vlasništva (50%-50%) u upravljanju i razvoju. Zajednička su ulaganja i jedan od
oblika globalizacije poslovanja.
Budući ekonomski razvoj i na njemu formulisana politika kao jedno od glavnih ograničenja ali i
izazova imaće pitanje smanjivanja regionalnih disproporcija koje postoje unutar nacionalne ekonomije
između severa i juga, urbanih i ruralni područja. Pomenti problem nije novina već tradicija u ekonomskoj
istoriji Srbije, bilo kao samostale države bilo kao kostitutivne jednice neke od država koje više ne postoje.
Opredeljenje ekonomske politike u narednom periodu mora biti usmereno ka postizanju ravnomernog
regionalnog razvoja za šta će biti potrebno puno rada, odricanja ali i sredstava kojima Srbija nije bogata.
Jedan od glavnih napora koji se mora uciniti jeste da se izmeni tradicionalni, neefikasni, sistem
finansiranja regionalnog razvoja koji je već godinama pod uticajem kratkoročnih političkih trgovina i
kompromisa. Budući sitem finansiranja mora biti u skladu sa sistemima koji su razvijeni u privredama
koje nemaju ili su sveli na minimum regionalne disproporcije, uz povećanje efiksasnosti u korišćenju
sredstava namenjenih za podsticanje regionalnog razvoja.Osnovni problem Srbije jeste nedostatak
institucija koje bi na tržišnim principima finansirale projekte koje su od važnosti za svaki region
ponaosob. U uslovima skupih bankarskih kredita, potpunog odsustva berze kao izvora kapitala jasno je da
4
-
poboljšanje organizacije i uvođenje novih organizacionih rešenja
-
obuku i usavršavanje kadrova;
-
nabavku patenata, licenci i drugih prava;
-
naučna i razvojna istraživanja;
-
razvoj trgovačke mreže, servise i reklamu;
-
osnovno stado
-
dugogodišnji zasade i šume.
Investicija ima svoj obim, strukturu (sastav kapitala), dinamiku (vreme realizacije) i očekivane
rezultate.
Svaka investicija ima prepoznatljive elemente:
-
ko investira,
-
program u koji se investira (investicioni projekat),
-
obim i oblik kapitala koji se investira,
-
vreme u kojem se investicioni projekt realizuje i očekivane rezultate investicije (proizvod,
usluga, dobit).
Investicije u funkciji rasta i razvoja privrednih subjekata
Ostvarivanje razvojnih ciljeva preduzeća je jedino moguće preko investicija. U investicije,
preduzeće ulaže sopstvena ili pozajmljena sredstva. S toga je razvoj preduzeća, u najvećoj meri, zavistan
od pravilnog izbora i realizacije investicija. Zato su razvojna i investiciona politika u preduzeću tesno
povezane i međusobno zavisne.
Postoji više definicija razvoja preduzeća i poslovnih sistema. Međutim, sve se one u suštini svode
na sledeće: razvoj je proces transformacije preduzeća iz postojećeg u novo stanje više kvalitativne i
kvantitativne efikasnosti. To novo stanje je zapravo prilagođavanje zahtevima okruženja (tržišta, pre
svega) koje se ogleda kroz promene na području proizvoda, proizvodnog programa, tehnike i tehnologije,
5
organizacije rada i kadrova, koji doprinose novom poboljšanom kvalitetu ekonomskih rezultata
poslovanja.
U praksi se često ne pravi dovoljno jasna razlika između rasta i razvoja preduzeća. Dakle,
povećanje kapaciteta dogradnjom novih, bez kvalitativnih poboljšanja tehnologije, asortimana i kvaliteta
kao i ukupnpog unapređenja procesa rada ne može se smatrati razvojem, već samo rastom. Razvoj je
kompleksniji proces od rasta, i on obuhvata, pored odgovarajućeg povećanja vrednosti proizvodnje i
poboljšanje tehničko-tehnološkog procesa organizacije i metoda rada.
Dakle, rast je samo jedan od sastavnih elemenata razvoja, koji iskazuje kvantitativno povećanje
obima poslovanja, dok razvoj, pored toga, iskazuje i kvalitativno poboljšanje i inoviranje proizvodnje i
poslovanja.uopšte.
Inovacije i kvalitativna poboljšanja u poslovanju preduzeća koje zahteva razvoj moguće su jedino ako
se prati razvoj nauke i tehnologije i ta dostignuća primenjuju u vlastitoj praksi. Jedino se ia taj način
obezbeđuje kvalitetan razvoj i buduća egzistencija na tržištu.
Sastavni deo razvojne politike je investiciona politika. Investiciona politika je politika
ulaganja kapitala u realizaciju razvoja. Ona definiše prioritete i kriterijume za rangiranje i selekciju
investicionih projekata. Investicionom politikom se određuju konkretni investicioni projekti čijom se
realizacijom ostvaruju ciljevi razvoja. Dakle, investicije su osnovna pretpostavka razvoja i po
definiciji pretpostavljaju pozitivan budući ishod, odnosno predpostavljaju ostvarivanje razvoja
preduzeća. U suprotnom, investicije nemaju smisla jer mogu dovesti preduzeće u gubitak.
Budući da se svaka investicija odvija u uslovima neizvesnosti (manjeg ili većeg rizika), na
donosiocu investicione odluke je velika odgovornost za donošenje valjane odluke. Zato problemi
racionalnog investiranja i planiranja i realizacije investicionih projekata spadaju u red ključnih
problema razvoja svakog preduzeća.
Pravilno usmeravanje investicija i ostvarivanje maksimalnih poslovnih rezultata
7
-
usklađenost sa politikom rasta životnog standarda.
Određeni faktori (eksterni i interni) utiču u većoj ili manjoj meri na definisanje investicione
politike. Najznačajniji eksterni faktori koji determinišu investicionu politiku su tržište, razvoj nauke i
tehnologije, zakonska ograničenja vezana za problematiku ulaganja i dr. Od internih faktora najznačajniji
su organizacija preduzeća, finansijske mogućnosti preduzeća, kadrovi, tehnološke i informacione
mogućnosti preduzeća i dr.
Druga faza procesa investiranja je definisanje investicionog cilja. Prilikom definisanja
investicionog cilja investitor mora da uzme u obzir nekoliko bitnih parametara, a najvažniji su period i
stopa povraćaja ulaganja, visina ulaganja, pravna sigurnost i rizik ulaganja.
Treća aktivnost procesa investiranja je izbor investicione strategije koja proističe iz definisanih
investicionih ciljeva i investicione politike. Opredeljenje za određeni investicioni poduhvat ili više
poduhvata upravo zavisi od definisane investicione strategije.
Nakon definisanja investicione strategije prelazi se na fazu realizacije investicije, koja
podrazumeva izbor konkretne investicije koja će biti uključena u investicioni proces i definisanje
finansijskog i pravnog okvira realizacije (tip ugovora, uslovi kreditiranja, državne subvencije i sl.).
Poslednja aktivnost procesa investiranja predstavlja merenje i ocena rezultata. U ovoj fazi je
potrebno utvrditi rezultate procesa investiranja odnosno uspešnost realizacije definisanih investicionih
ciljeva i politike. Kao mera uspešnosti ulaganja uzimaju se različiti finansijski izveštaji, izveštaji o
postignutom razvoju u segmentu nauke ili tehnologije, procene pojedinih eksperata uključenih u proces
investiranja i dr. Pošto je proces investiranja kontinualna aktivnost, zasnovana na principima povratne
veze, zadatak ove faze je da kvalitetnom analizom utvrdi sve eventualne nedostatke, kako bi se korigovali
ciljevi i investiciona politika u skladu sa novim informacijama.
Nepravilno i nestručno upravljanje procesom investiranja može da se okrene protiv ulagača, tako
što će uložena sredstva biti potrošena a planirani razvoj izostati, a to će dovesti ulagača u situaciju da se
dovede do usporavanja razvoja, stagnacije pa i propadanja. Takva situacija proizilazi iz činjenice da
promašeno investiranje može da se ispravi samo novim investiranjem, koje oslabljeno preduzeće ne može
da realizuje.
