1
ЗАКОНСКА РЕГУЛАТИВА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ У ЗАШТИТИ ОД
ПОЖАРА
Студијски програм: ЗАШТИТА ОД ПОЖАРА
Децембар, 2014
2
1. НАСТАНАК ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ (ОСНИВАЧКИ УГОВОРИ)
До периода непосредно након Другог светског рата, европски концепт
државе и европски политички живот развијао се скоро у потпуности на
основу националних устава и закона.
Карактеристика ЕУ, која је чини различитом од уобичајених врста
међународних савеза држава, као и других међународних организација, је то
што су државе чланице уступиле део својих суверених права на ЕУ и пренеле
овлашћења Унији да поступа самостално.
Камен темељац ЕУ поставио је тадашњи министар иностраних послова
Француске, Роберт Шуман, у својој декларацији од 9. маја 1950. године, у
којој је изнео план који је разрадио заједно са Жаном Монеом, за уједињење
европске индустрије угља и челика у Европску заједницу за угаљ и челик.
„Шуманов план“ је коначно постао реалност закључивањем
Уговора о
оснивању Европске заједнице за угалј и челик 1951. године у Паризу.
До
наставка развоја дошло је неколико година касније, у виду
Римских уговора
1957. године, на основу којих су формиране Европска економска
заједница (ЕЕЗ) и Европска заједница за атомску енергију.
Наредни корак ка путу политичког уједињења Европе представљао је
Уговор из Мастрихта из 1992. године,
затим
Уговор из Амстердама 1999.
године
, па потом
Уговор из Нице 2003. године.
Следећи значајан, али
неуспешан, корак ка европском уједињењу десио се
2004. године,
када је
покушај усвајања
Европског Устава
пропао у процесу ратификације.
2009.
године усвојен је Лисабонски уговор.
Лисабонским уговором се Европска
Унија и Европска заједница спајају у јединствену Европску Унију. Право
Уније, од тог тренутка чине три уговора: Уговор о Европској Унији (УЕУ),
Уговор о функционисању Европске Уније (УФЕУ). И Уговор о оснивању
Европске за једнице за атомску енергију.
4
Судску власт у ЕУ имају:
-Европски Суд правде и Првостепени суд,
-Рачунски суд.
Питање финансирања је у надлежности следећих институција:
-Европска централна банка, и
-Европска инвестициона банка.
3. ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА ПРАВА ЕУ У НАЦИОНАЛНО
ЗАКОНОДАВСТВО
Право Европске уније чине
примарни извори права
(оснивачки уговори),
и
секундарни извори права (
које доносе институције ЕУ носиоци
законодавне власти).
У оквиру секундарног права од значаја су следећи акти, који се по својој
правној природи и степену обавезности разликују:
5
За разлику од уредби, које се непосредно (директно) примењују у правима
држава чланица, у државама које приступају Европској унији ови прописи се
имплементирају у национално законодавство, путем редовних законодавних
процедура-усвајањем европских решења од стране националних
парламената, „претачући“ европска решења у националне законе и
подзаконска акта.
Као пример како се правни поредак ЕУ и национални правни пореци
међусобно преплићу и допуњавају, јесте директива. Све што директива
утврђује у обавезујућем смислу јесте резултат (циљ) који држава чланица
треба да оствари: на националним властима је да помоћу домаћих прописа,
донесу одлуку како и којим средствима ће тај резултат бити остварен.
На основу потписаног Уговора о стабилизацији и придруживању
Европској унији, од 29. априла, 2009. године, Србија је у обавези да своје
национално право хармонизује са правом ЕУ имплементирајући у
национално законодавство европска решења.
Што се области заштите од пожара тиче од значаја је:
7
4. СТАЊЕ РЕГУЛАТИВЕ У ОБЛАСТИ ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА
Кровни документи у подручју заштите од пожара у Републици Србији
су:
Закон о заштити од пожара из 2009. године, „
Службени
гласник РС“,
бр.111/2009,
(основни текст на снази од 6. јануара,
2010; а у примени је од 7. октобра 2010), (у даљем тексту ЗОП)
Закон о ванредним ситуацијама, „
Службени гласник РС“,
бр.111/09 и 92/11.
Стратегија заштите од пожара за период 2012-2017, коју је Влада
РС усвојила 2012. године, „
Службени гласник РС“
бр.21/2012 од
21.3.2012. године,
Закон о планирању и изградњи „
Службени гласник РС“
бр.
72/2009, 81/2009-исп.64/2010-одлукаУС, 24/2012, 121/2012,
42/2013-одлука УС, 50/2013-одлука УС, 98/2013-одлука УС и
132/2014.
За разлику од закона Стратегија одражава опште смернице и планиране
мере и акције које је потребно предузети у петогодишњем периоду, и она
нема третман закона. Општи циљ Стратегије је унапређење заштите од
пожара превентивним деловањем, кроз предузимање и примену мера
безбедности од стране свих субјеката и информисаност грађана.
Свест о потреби за регулисањем заштите од пожара у Србији је
постојала још давне 1834 године када је Кнез Милан Обреновић донео
Уредбу против пожара. По први пут у савременој историји, посебан Закон
о заштити од пожара донет је 1988. године, и он је био на снази све до
2009те године.
Закон из 2009те године усклађен је са уставним одредбама и прописима
Европске уније, а такође комплементаран је и са Законом о ванредним
ситуацијама.
