После гимназије уписао је престижну Високу школу норми (1924),у којој је срео своју
будућу сапутницу Симон де Бовоар, касније утемељивачицу феминизма и феминистичке
филозофије.По завршетку студија радио је једно време у Авру као професор филозофије, а
затим је отишао у Берлин, где је проучавао Хусерла и Хајдегера. Када се вратио у Авр
објавио је (1936) филозофске есеје

Трансценденција Ега и Имагинација

, затим (1939)

Скица теорије емоција, којима у Француску доноси немачку феноменологију и
егзистенцијализам. После путовања у Италију (1936) понудио „Галимару“ роман
Меланхолија. Познати издавач га је одбио. Ово дело постаће 1938.

Мучнина

. Од тада па све

до краја живота Сартр ће наступати на три фронта: филозофском, књижевном и
политичком.

Његова најзначајнија филозофска дела су

Биће и ништавило

(1943), тротомни

Путеви

слободе

(1945 — 1949;

Зрело доба

Одлагање и Убијене душе

) и

Критика дијалектичког

ума

(1960).

Сартрови позоришни комади

Иза затворених врата

(1945),

Прљаве руке

(1948) и

Ђаво и

Господ Бог

(1951) стекли су светску славу. Сем

Мучнине

од прозних дела на гласу је

његова збирка приповетака

Зид

(1939) и аутобиографска проза

Речи

(1964). Најбољи есеји

су му

Бодлер

(1947),

Свети Жене

глумац и мученик

(о песнику Жану Женеу, 1952), а

последње Сартрово дело је монументална студија о Флоберу

Породични идиот

(1971).

Члан Покрета отпора и заробљеник за време Другог светског рата, био је једно време
близак комунистима, али се с њима разишао још педесетих година. Противио се совјетској
интервенцији у Мађарској, ратовима у Вијетнаму и Алжиру. Подржао је студентски покрет
1968. Био је један од ретких интелектуалаца са Запада који је обишао комунистичке земље,
Совјетски Савез (1954), Кину (1956), Југославију (1958) и Кубу (1960). „За свој рад који је,
богат у идејама и пун духа слободе и трагања за истином, извршио широк утицај на наше
време“, Жан-Пол Сартр је 1964. године добио Нобелову награду за књижевност, коју је
одбио да прими, уз образложење да је увек одбијао званичне почасти, и да не жели да се
равна са институцијама.