1
УВОД
Међу значајне личности осамнаестог века сврставамо и Жан Жак Русоа (Jean
Jacques Rousseau), који је у педагогији делимично наставио сензуалистичку традицију
Џона Лока, а делимично на свој начин протествовао против средњовековног васпитања
тиме, што је у средиште васпитног настајања поставио дете, његове психичке и развојне
особине, и тражио између осталог нарочито његову активност. Остао је код сензуализма и
деизма, а успротивио се рационализму, те га је савладао на њемусвојствен начин. Оштро
реагује против друштвене неједнакости, против сталешких и свих других друштвених
привилегија, против религијских заблуда и црквених ауторитета. Заступник је слободе,
демократије и хуманизма. У темељима његове педагошке концепције леже многе идеје,
међу којима су: теоријао васпитању саображеном природи детета, о слободном развитку и
слободном васпитању, о васпитању у природи између ствари које окружују васпитаника, о
потреби индивидуалног прилажења детету, устајање против физичког кажњавања,
истицање значаја умног васпитања.
2
ЖИВОТ И РАД
Жан Жак Русо је рођен у Женеви 1712. године, отац му је по занимању био
часовничар. Имао је веома тешку младост јер му је мајка умрла на порођају, па је због
недостатка бриге и љубави, по природи, био сладуњаво и болешљиво дете. Отац није
могао да му пружи адекватно образовање, али је заједно са сином проводио ноћи читајући
занимљиве текстове и биографије знаменитих људи. Али му се отац убрзо по други пут
оженио и препустио га рођацима.
Након стицања основног образовања Русо изучава граверски занат. Због мајсторове
суровости Русо напушта занат и поциње да скита по свету. Једно време је радио као слуга,
кућни учитељ, преписивач нота, секретар итд. Пошто није могао да настави даље
школовање, постао је смоук читајући много књига пре свега дела славних филозофа
Декарта, Лока и других.
Касније одлази у Париз где је ушао у круг књижевника и филозофа, а посебно се
спријатељио са Дидером. Године 1750. академија у Дижону расписује конкурс на тему ˝Да
ли је напредак у наукама и уметности ослабио или унапредио морал?˝ на шта је Русо
одговорио да је морал ослабио, сто је висе цивилизација напредовала. Већ у том првом
литералном раду Русо јасно формулише концепцију коју касније разрађује у својим
делима: у првобитном стању људи су били равноправни и слободнији него касније, у
вештачком политичком уређењу. По њему цивилизација није донела срећу човечанству.
Након пар година иста академија расписује нови конкурс овога пута са темом ˝О
извору неједнакости међу људима˝. Русо се и на други конкурс одазвао, а 1762. године је
издао расправу ˝Друштвени уговор˝.
Његово главно педагошко дело је књига ˝Емил или о васпитању˝ која је изашла
1762. године. То дело по облику садржи елементе романа и расправе, а идејно представља
напад на феудално васпитање и сколастичку школу, те даје слику идеалног васпитања.
Русо у том делу најоштрије напада конфесијску религију и цркву те заступа начела
деистичке вере изазвао је јак отпор католицке цркве и свештенства. Књигу су јавно
спалили на тргу усред Париза, а самом Русоу су запретили затвором. Након ових догађаја
4
ТРИ ВРСТЕ ВАСПИТАЊА
Русо говори о три врсте васпитања: васпитава природа, васпитава човек и
васпитавају ствари. Природа васпитава тиме што у нама развија способности и оргне.
Људи нас васпитавају тако што нас уче употребљавати оно што у нама развија природа,
пре свега способности. Ствари нас одгајају тако што стичемо властито искуство у средини
која утиче на нас. Услов за добро васпитање је складност све три врсте васпитња.
Васпитање које потпуно зависи од нас самих је оно које пружају људи, делимично зависно
оно васпитање које пружају ствари, а сасвим независно од нас је васпитање које пружа
природа. Васпитач се мора у свом раду подредити природи детета и детету мора давати
слободу.
ЗАДАТАК ВАСПИТАЊА
На основу оваквог оцењивања васпитања које пружа природа, Русо је одредио
улогу васпитања коју треба да пружају људи. Према Русоу васпитачева улога је да ствара
што повољније околности за развој детета, за његово стицање све бројнијих искустава и да
га зближи са природним последицама. Тиме се на прво место ставља искуство детета.
Русо заснива своју велику веру у природу детета на вери у човека, на свом хуманизму,
којем је полазна тачка његово уверење, да је цовек по својој природи добар и да међу
људима постоје неизмерно мале разлике.
Посто природно васпитање не формира дете за природно стање неизкварености и
једнакости, због тога право васпитање најпре мора дете одвојити од поквареног друштва и
пресећи везе, које спајају дете са њим.
5
ДЕТЕ - ПОСЕБАН СВЕТ
Упркос томе, што Русо даје примарно значење природи детета и његовом развоју,
он високо цени васпитање од којег очекује да ће променити друштво. По Русоу друштво
ће постати слично свом првобитном стању само онда ако васпитање буде помогло
природни развој.
Ако васпитање хоће да врши тај задатак, мора пре свега да упозна дете и да га проучи. То
је друго велико начело Русоове педагогије. У том начелу такође корен налази и Русоова
психологија развоја детета. Русо је заслужан што је утврдио да се природа детета
разликује од природе одраслог човека, да дете није одрастао човек у малом већ да код
детета морамо говорити о његовом специфицном физичком и друштвеном развоју. Дакле
о узрасту који укљуцује и психицке особине.
СЛОБОДНО ВАСПИТАЊЕ
У складу са Русоовим уверењем о непоквареном и слободном стању човека у
првобитном друштву такође је и његов главни васпитни циљ: треба васпитати слободног
човека, који цени слободу изнад свега. Русо је у томе био недоследан, у многим стварима
је противречио, јер је на једној страни све оцекивао од васпитаника, а на другој страни све
од васпитача. Због тога што не признаје васпитачу водећу улогу у васпитном процесу,
онемогућује планско усвајање наставног градива, идеализира дететову природу,
прецењује улогу биолошких фактора у дететовом развоју и негира друштву право да
поставља васпитне циљеве.
