1
1.
Увод
Током историјског развоја педагошке мисли, различите околности и друштвене
потребе утичу на формирање нових идеја. Пре самог почетка методолошких
истраживања, развијене су педагошке идеје које су утицале на педагошку праксу,
а ствараоци тих идеја названи су педагошким класичарима. Један од њих, који је
оставио утицајни траг у педагошким идејама 18. века, био је француски педагог
Жан Жак Русо.
Русо је веома негирао постојеће облике друштвеног живота, морала, државног
поретка и естетских норми, а изузетно се залагао за слободу, демократију и
хуманизам. Такође, Русо је био заступник природног васпитања, односно
прихватао је васпитање у складу са природом детета. У темељима његове
педагошке концепције леже многе идеје, као што су: терија о слободном развитку
и слободном васпитању, о потреби индивидуалног прилажења детету,
противљење физичком кажњавању деце, истицање значаја физичког, моралног,
радног и умног васпитања.
Русо је био противник средњовековног начина васпитања и тежио је ка томе да
дете буде центар васпитног процеса, као и да се повећа активност васпитаника.
Био је први који је ширио потребу о револуцији у педагогији, а своје идеје изнео је
у делу „Емил или о васпитању“, које је објављено средином 18. века.
2.
Живот Жан Жак Русоа
Жан Жак Русо рођен је у Женеви 1712. године у скромној породици која је
припадала средњем кругу буржоазије. Мајка му умире на порођају, па сву бригу о
њему преузима отац Исак по занимању часовничар. Исак се трудио да надокнади
Русоу губитак мајке па га је превише чувао и мазио. Дечак је имао веома
изражајна чула и машту што се касније веома изразило у његовом животу, а отац
му пружа кућно васпитање и образовање јер није имао прилике да Жан Жаку
пружи образовање у школи. Дечак је слушао и упијао приче и бајке које му је отац
читао, и тако је био васпитан (Державин, 1947). Међутим дечак у 10 година губи
оца и о њему почиње да се стара родбина. Жан Жак је знао важност заната али га
2
није волео, ипак са 12 година учи за гравера међутим брзо напушта тај посао и
одлучује да се посвети путовању по свету. Волео је да шета па су му дуге шетње
пружале прилику да машта и да одлази далеко од места где се налазио. У свом
делу Русо (1989:3) прича како је једном приликом након дуге шетње вративши се
кући затекао закључану капију и то видео као знак за одлазак у свет. Не
пропуштајући прилику одлази у неповратно. Брзо је пронашао и своју нежнију
половину, Терезу Лавасер по занимању служавку, и потпуно заљубљен посвећује
јој своју љубав (Державин, 1947). Русо се бавио разним занатима, чак се једном
опробао као учитељ ал' видевши да то није његовог караткера одустаје од даљег
рада. Много је путовао и видео је градове: Женева, Лозана, Берн, Лондон,
Стразбург итд. и такође се упознао са њиховим културама и начинима живота.
Током својих путовања Жан Жак се све време самообразује читајући књиге
великих фиозофа и писаца (Державин, 1947). Његова судбина се мења када 1724.
године академија у Дижону објављује тему са насловом: „Да ли је напредак наука
и уметности утицао на побољшање морала?“ где он износи следеће мишљење, а
то је да се развојем цивилизације повећала неједнакост која лежи у приватној
својини.
Русо је написао значајна дела која остају за њим а која су настала под
утицајем његове младости: „Жили или нова Елоиза“ (1761.), „Друштвени уговор“
(1762.) и од посебног значаја „Емил или о васпитању“ (1762.) где је Русо оборио
велику критику на тадашњи процес васпитања. Због те књиге Русо бива прогоњен
и одлази у Швајцарску где налази мир али и душевно обољева и у том стању
пише своје аутобиографије „Исповести“ и „Сањарење самотног шетача“. Своје
последње године живота проживео је у самоћи, напуштајући друштвени свет, а
1778. године умире у Француској (Державин, 1947.)
3.
Педагошке идеје Жан Жак Русоа
Жан Жак Русо се убраја у највеће Француске гласнике који је у педагогији,
настављајући идеје Џ. Лока и додавајући своје мисли и правце васпитања,
протестовао против средњовековног васпитања.
4
од стране тадашњих мислилаца али да је истовремено било осуђено и спаљено
од стране цркве. Зашто је дело било спаљено од стране цркве? Већ смо рекли да
је Русо био противник феудалног васпитања и исто тако се противио тадашњој
природи религије и цркве што је изазвало велики немир који га је послао у бегство
из земље (Ценић и Петровић, 2005).
„Емил или о васпитању“ је дело које и није баш применљиво, неки његови
делови још увек нису достигли свој пун приказ и развој у стварности, па остају
неоткривени за будуће мислиоце. Вредност овог дела свакако садржи педагошке
идеје Ж.Ж.Русоа које он приказао у садржају романа и његову борбу која се
огледа у дечијим правима која треба да буду доступна сваком детету.
3.2.
Русоов утицај
Када говоримо о Жан Жаку Русоу говоримо о психологу, социологу, филозофу,
педагогу и писцу, али је такође важно напоменути да је Русо био и занатлија
сиромашног слоја. (Ценић и Петровић, 2005).
Русо је био изузетно огорчен стањем друштва и изузетно се залагао за
васпитање природних снага. Припрема новог доба младости окрећући се ка
природи и напредовању, а са таквим ставом он пише и критикује кроз своја дела
пређашње доба што изазива велику буру у друштву исказује Державин (1947).
Тадашњи пројекти борили су се за слободу човека и његово право на васпитање,
што је било од великог утицаја, а Русо се схоластици васпитања која је била
заступљена у школама веома супроставио и залагао се да се према деци поступа
човечније, јер је дете једна специфична и нежна индивидуа (Ценић и Петровић,
2005).
Мислиоци и педагози 18. века поновно истичу важност васпитања и вредности
детета. Физичко васпитање као радно и морално долазе до значајног истицања и
потребе, а такође се јавља и успешност и значај васпитања. Русоове педагошке
идеје делују не само у његовој земљи већ и у свету, тако он привлачи пажњу
многих мислилаца који га подржавају. У Немачкој се отвара школа Филантопинум
која је настала под утицајем идеја Жан Жака Русоа где настаје уверење да млади
имају право да бирају. (Клафки, 2007). Такође у 20. веку др Александар С. Нил
отвара школу Самерхил у којој су могле да се виде идеје и методе Русоа које је
