Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu
Pravni fakultet za privredu i pravosuđe
Novi Sad
ZAŠTITA VAZDUHA U REPUBLICI SRBIJI
OSNOVI PRAVA ŽIVOTNE SREDINE
MENTOR: STUDENT:
Doc.dr Marijana Mladenov Dajana Dugonjić 78/17
ASISTENT:
Mirjana Sentin
Novi Sad, maj 2020.
4
1.POJAM ZAGAĐEN VAZDUH
Pojam zagađen vazduh podrazumeva prisustvo novih sastojaka do tada nepoznatih u
uobičajenom sastavu, ili onih prisutnih kojima se količina povećava u enormnom obimu.
Atmosferu čine: 78% azota, 21% kiseonika, 0,9% argona i oko 0,34% ugljen dioksida, 0,00116%
ozona, dok vodonika, metana i plemenitih gasova ima samo u hiljaditim i milionitim delovima.
Zagađen vazduh je onaj koji sadrži štetne (zagađujuće) materije iznad maksimalno dozvoljene
koncentracije (MDK)
1
i takav vazduh ugrožava životnu sredinu, zdravlje ljudi i materijalna
dobra. Dakle, zagađen vazduh je onaj koji sadrži opasne-štetne materije iznade MDK čije
prisustvo dovodi do remećenja ekološke ravnoteže, čime se ostvaruje negativan uticaj na sav živi
i neživi svet, utiču na pojavu „kiselih kiša“, promenu klime i remećenje odnosa kiseonik-
ugljendioksid.
U Republici Srbiji vazduh i klimatske promene definisane su zakonom o zaštiti vazduha
(„Službeni glasnik RS“, br. 36/09 i 10/13), gde na celovit i sveobuhvatan način uređuje
upravljanje kvalitetom vazduha kao i mere kojima se sprečava emisija zagađujućih materija u
vazduh. Zakon takođe daje osnovu za propisivanje podzakonskih akata kojima se uređuje oblast
kontrole emisija gasova sa efektom staklene bašte kao i postepeno isključivanje iz upotrebe
supstance koje oštećuju ozonski omotač.
U toku 2009. godine u Republici Srbiji uveden je sistem za monitoring vazduha u kojem se
nalazi 28 automatskih mernih stanica, kao i referentna laboratorija.
Briga o zaštiti vazduha, odnosno zabrinutost usled njegovog zagađenja javlja se još početkom
industrijske revolucije. Prvi grad u svetu koji se suočio sa problemom aerozagađenja je London.
Procenjeno je da je u periodu od 1840 do 1900. godine londonska magla (smog) usmrtila 1.400.
000 ljudi.
2
1
Pod maksimalno dozvoljenim koncentracijama štetnih materija u atmosferi, najčešće se podrazumeva
ona koncentracija škodljivih gasova, para i aerosola u vazduhu koja pri određenom vremenskom, periodu
izlaganja ne prouzrokuje oštećenje zdravlja.
2
Škrbić B. (2006) “Fotohemijski smog – mehanizam nastajanja”, Gas, Broj 11, str. 13-18.
5
Krajem XX veka zaštita vazduha sve se više javlja kao prioritet čitavog stanovništa, a u novije
vreme poprima sve veće razmere koje zahtevaju veliku i posebnu pažnju radi preduzimanja mera
zaštite, posebno u velikim aglomeracijama. Kao jedan od imperativa razvoja samog društva,
kvaliteta života i očuvanja životne sredine i njenog potencijala javlja se potreba zaštite vazuha od
zagađenja. Da bi se sanirale posledice zagađenja vazduha, kao i da bi se sprečila nova zagađenja
i samim tim pokušaj vraćanja životne sredine u njeno prvobitno stanje zahteva niz aktivnosti.
Pored analize postojećeg stanja životne sredine, potrebno je utvrditi izvore emisije zagađujućih
materija, njihove distribucije u atmosferu, međusobne reakcije, uticaj klimatski uslova na prenos
zagađenja, kao i uspostavljanje pravnog i institucionalnog okvira za zaštitu vazduha, zahvaljujući
kom bi se donele odgovarajuće dugoročne strategije za upravljanje kvalitetom vazduha.
Kvalitet vazduha u urbanim sredinama u Srbiji narušavaju zagađujuće materije koje premašuju
dnevne granične vrednosti. Najveći problem predstavljaju čestice PM10, i visoke koncentracije
NO2. Značajan problem kvaliteta vazduha predstavlja i velika koncentracija polena, a poseban
problem je ambrozija kao najdominantniji alergen. Emisije PM10 su konstantne, dok postoje
značajne fluktuacije u SO2 i NOx emisijama. Najveći emiter zagađenja vazduha u Srbiji je
energetski sektor, a potom poljoprivreda.
Zagađenje vazduha i njegove posledice mogu biti lokalnog i globalnog karaktera (sve više je
prisutan). Lokalno zagađenje je vezano za uže područje (grad, industrijski kompleks –
Obrenovac, Pančevo, Šabac, Sevezo, Bopal, itd.). A globalno je uslovljeno strujanjem vazdušnih
masa koje zagađujuće materije prenose na veliku udaljenost od mesta nastanka (Kištimska
katastrofa – 1957, Černobil – 1986, Fukušima – 2011). Od sredine XX veka javlja se i problem
zagađenja radioaktivnim materijama, koji je prisutan i danas.
Svaka promena sastava vazduha u odnosu na prirodne uslove usled prisustva drugih gasova,
pare, čestica u koncentracijama koje utiču na zdravlje ljudi ili utiču na biosferu smatra se
aerozagađenjem. Ljudskim delovanjem u vazduh dospevaju različite materije od kojih su
najštetniji sumporni i azotni oksidi, organska jedinjena, ugljen dioksid, različite vrste čestica, kao
i radioaktivne materije. Deo tih materija u atmosferu stiže kao posledica hemijskih i
fotohemijskih reakcija.
