ZAVISNOST OD DROGA
Definicija
Pre nego definišemo adikciju (zavisnost) od droga, trebalo bi definisati pojam
droge. Ovde imamo situaciju u kojoj postoje dve veoma različte definicije droge u
njenom esencijalnom značenju. Jedna se odnosi na supstance koje se koriste za
prevenciju, dijagostiku i terapiju bolesti, a druga na, danas česte, uglavnom
nelegalizovane supstance koje uzrokuju zavisnost, habituaciju i imaju sposobnost izmene
stanja svesti. Ovde biti razmatrane uglavnom (sa izuzetkom hipnotika, sedativa i
anksiolitika) supstance koje pripadaju drugoj kategoriji.
Reč droga vodi poreklo iz Grčkog (pharmakon), odnosno Latinskog (venenum)
jezika i obe reči imaju zajedničko značenje – otrov, što ima smisla jer, „svaki lek postaje
otrov ukoliko se uzme u „dovoljnoj“ dozi“.
Predmet ove oblasti ipak nije definisanje i diferencijacija pojmova droge i leka
već zavisnost, njeni uzroci, efekti i posledice, kao i mogući oblici terapije.
Definicija adikcije WHO iz 1957.g. glasi:
Zavisnost od droga
je stanje periodične ili hronične intoksikacije uzrokovano
ponovljenom upotrebom prirodnih illi sintetičkih droga. Karakteriše je:
Porast želje ili potrebe (kompulzije) da se nastavi sa uzimanjem droge, kao i da se
do nje na svaki način dodje
Tendencija povećanja doze droge (porast tolerancije)
Razvoj psihičke i fiziološke zavisnosti od efekata droge
Štetni uticaju na jedinku i društvo
Pod
habituacijom
se podrazumeva stanje nastalo kao rezultat ponovljenog konzumiranja
droge, koje se karakteriše:
Željom (ali ne i kompulzijom) da se nastavi sa uzimanjem droge zbog
„pozitivnih“ efekata koje ona izaziva
Mala ili nikakva tendencija povećanja doze
Odredjen stepen psihičke, uz odsustvo fiziološke zavisnosti (nema
apstinencijalnih simptoma, nema porasta tolerancije)
1
Štetni efekti se, ukoliko ih ima, samo po individuu
Zavisnost obuhvata dve komponente:
fiziološku i psihološku zavisnost.
Fiziološka zavisnost se razvija nakon odredjenog vremenskog perioda ponovljenog
uzimanja droge pri čemu se organizam navikava na efekte koje droga proizvodi. Prekid
uzimanja uslovljava nastanak apstinencijalnih simptoma. Psihološka zavisnost se javlja
kao rezultat emocionalne “zavisnosti” mozga na efekte droge, bilo da ona pruža
zadovoljstvo ili redukuje bol, pri čemu se osoba više ne oseća sposobnom da funkcioniše
bez droge.
Zavisnost
je primarna, hroničnam neurobiološka bolest, na čiji nastanak i razvoj uticaj
imaju genetski, psihosocijalni i faktori sredine. Karakteriše je ponašanje koje uključuje:
oštećenu kontrolu nad upotrebom droge, kompulzivna potreba da se droga uzme,
kontinuirana upotreba i pored spoznaje o njenim štetnim posledicama i izražena žudnja.
Fizička zavisnost
je oblik adaptacije organizma koji se manifestuje apstinencijalnim
sindromom u slučaju naglog prekida, rapidnog redukovanja doze ili sniženja
koncentracije aktivne supstance u krvi, kao i usled administracije antagonista.
Tolerancija
podrazumeva tendenciju ka povećanju doze prirodne ili sintetičke droge,
obzirom da ranija doza više ne izaziva dotadašnje efekte.
Pseudoadikcija
je termin koji se koristi da bi se opisalo ponašanje pacijenta koje se
može javiti u situacijama kada je bol neadekvatno redukovan. U ovakvim stanjima, osoba
nestrpljivo iščekuje termin uzimanja nove doze ili na drugi način pokazuje da joj treba
lek. Razlikuje se od prave adikcije po tome što pseudoadiktivno ponašanje prestaje
ukoliko je bol tretiran na odgovarajući način.
Biološka osnova adikcije
Naučnici su prihvatili da adikcija ima biološku osnovu, pri čemu precizni
mehanizmi odgovorni za njen nastanak u potpunosti identifikovani. Veruje se da droge
dovode do razvoja zavisnosti modulirajući funkcionisanje
sistema nagrade
, koji je
2
Etički model
pretpostavlja da je adikcija posledica defektnosti karaktera, pri
čemu je fokus na individualnom izboru jedinke. Pobornici ovog modela
zanemaruju eventualne biološke faktore u nastanku adikcije.
Model “suprotnog” procesa
(Richard Solomon) pretpostavlja da će svaki
dogadjaj biti praćen svojom suprotnošću. Npr. zadovoljstvo prouzrokovano
heroinom praćeno je svojom suprotnošću u formi apstinencijalnog sindroma.
Model bolesti
posmatra adikciju kao bolest, koja nastaje kao posledica oštećenja
odredjenih neurohemijskih procesa.
Genetski model
podrazumeva postojanje genetske predispozicije za odredjenu
vrstu ponašanja (u ovom slučaju, adiktivno ponašanje). Rezultati mnogobrojnih
studija ukazuju da adikcija ima tendenciju porodičnog grupisanja
Kulturološki model
daje na značaju sredinskim, kulturološkim faktorima u
nastanku i razvoju adikcije.
Multifaktorijelni model
pretpostavlja aktivno učešće svih gore navedenih
činilaca u etiologiji adikcije, pri čemu je mehanizam nastanka i razvoja adikcije
različit za različite osobe.
Model navike
(Tomas Szasz) iznosi tezu da je jedini razlog pravljenja razlike
izmedju navike i adikcije u tome da se osoba “označi” kao narkoman.
Hypoism (genetsko – neurobiološki) model
Neurofiziološke osnove adikcije
Poznato je da prijatne aktivnosti uzrokuju oslobadjanje endorfina. Endorfini
stimulišu aktivnost DA nakon početne aktivacije opioidnih receptora. Porast aktivnosti
dopamina uzrokuje redukciju broja i senzitivnosti DA receptora (down regulacija). Ovo
za posledicu ima redukciju električne aktivnosti duž postsinaptičkih neurona, sve dok
neko ponašanje ili supstanca ne dovede do kontinuirano visokog nivoa dopaminergičke
aktivnosti. Povećana potreba za dopaminom leži u osnovi dva bitna fenomena adikcije:
tolerancije i apstinencije.
4
Smatra se da je sistem nagrade srednjeg strijatuma blisko povezan sa adiktivnom
ponašanjem. Ovaj sistem koristi DA kao neurotransmiter, prima inpute iz presinaptičkih
ćelija osetljivih na kanabioide, nikotin, te ćelija osetljivih na endogene opioide (endorfine
i enkefaline). Pored
dopamina, u nastanku i razvoju adikcije ulogu imaju i 5HT, NA i
endokanabioidni anandamini.
Opioidi imaju visok adiktivni potencijal jer su hemijski slični endorfinima, uzrokuju up
regulaciju DA receptora bez sledstvene stimulacije endorfinskog sistema. Kokain i
amfetamini uzrokuju porast nivoa DA i NA, koji indirektno stimulišu dopaminergičke
puteve u mozgu.
Mehanizmi odbrane u adikciji
Najznačajniji mehanizmi odbrane kod narkomana su: negacija, paranoidna projekcija,
izbegavanje, izolacija afekta, racionalizacija i intelektualizacija.
Klasifikacija droga
Klasa
Primarni efekti
Supstance
Opijati/opioidi/narkotici
Analgetičko, antitutsično, sedacija,
supresija apstinecijalnog sindroma
izazvanog opijatima, antidijaroično
Opium,morfin,
kodein, heroin ,
tebain, papaverin,
metadon
Psihostimulansi
Stimulacija psiholoških i senzorno-
motornih funkcija, tretman ADHD
i narkolepsije, supresiju apetita
Amfetamin,
methamfetamin,
kokain,
metilfenidat
Ostali stimulansi
Efekti slični prethodnoj grupi,
manjeg intenziteta
Kofein, nikotin
Barbiturati
Sniženje
opšteg
nivoa
ekscitabilnosti/arosuala
CNS,
sedativno-hipnotički efekti
thiopental,
secobarbiton,
phenobarbiton
Mali trankilizeri
U manjim dozama anksiolitičko , u
većim
sniženje
nivoa
Benzodiazepini
i
miorelaksansi
5
Po definiciji, narkotici deluju depresorno na CNS. Opijum, morfin i heroin pripadaju
grupi opijata i dobijaju se iz biljke maka (Papaverum somniferum).
Efekti opijata
Euforija
Osećaj emocionalne otudjenosti
Odsustvo bola i stresa
Povišeno raspoloženje i intenzivirani mentalni procesi
Pospanost
Povraćanje
Gubitak apetita
Redukcija seksualnog nagona
Svrab po koži
Poliurija
Hiperhidroza
Salbost koncentracije
Oštećen vid
Smrt
Efekti dugotrajnog korišćenja
Mentalni i fizički poremećaji
Ozbiljna opstipacija
Neraspoloženje
Mioza
Poremećaj menstrulanog ciklusa
7
