Попис или инвентар је обавезна активност на крају пословне године. Обавезност пописа
одређена је законом. Ревизор присуствује или прати попис који обухвата сва средства без
обзира на облик и власништво због тога што попис пружа низ директних или индиректних
информација и доказа.
Основни циљеви које ревизор у завршној процедури жели да утврди су: постојање, стање,
власништво, вредновање и приказивање.
Постојање разних видова средстава клијента се утврђује на различите начине. Постојање
основних средстава утврђује се тако што се она виде у физичком стању. Ово стање је лако
проверити самим посматрањем док је њихово функционално и економско стање далеко
сложеније проверити.
Постојање улагања у основна средства током године се проверава прегледом
документације и провером њиховог физичког постојања. Ефикасност и рационалност
улагања је сложеније проверити и са становишта ревизије рачуоводствених извештаја се
не проверава. Постојање и физичко стање залиха се установљава пописом које врши
особље клијента, а коме ревизор присуствује.
Провера свих залиха се углавном не врши стопостотно од стране ревизора него путем
узорковања.
Пописивање износа које дугују купци или које клијент дугује добављачима утврђује се из
документа или непосредном провером код купца или добављача. Дуговања према банци
проверавају се из документа или потврдом од стране банке.
Власништво над средствима и залихама значи да постоји правни основ по коме је клијент
власник. То није увек лако доказати поготово где се у току године врше значајне промене
у смислу промета (нпр. готови производи, основни материјал, роба и сл.). Вредновање
подразумевају износе под којим су средства приказана у финансијском извештају. О
начину и методу вредновања постоје бројна правила која обично могу бити одређена
законом о рачуноводству или поџаконским прописима. Код процењивања ревизор је
обавезан да респектује пре свега нормативне одредбе.
У општем случају код вредновања се треба придржавати фундаметалних принципа
процењивања у рачуноводству:

1. принцип неограниченог пословања клијента,
2. принцип узрочности прихода и расхода,
3. принцип сталности односно конзистености примене метода обрачуна из
периода у период и
4. принцип опрезности који дозвољава да се у билансу исказују само сигурни
приходи, а захтева да се за покриће обавеза издваја резерва.

Приказивање подразумева конзистентну примену рачуноводствених принципа и
политика из периода у период који ће кориснику финансијског извештаја омогућити да
донесе разумну одлуку. Ако долази до промене политика клијент је дужан у складу са
циљем приказивања, детаљно корисницима образложити разлоге и ефекте
неконзистентног понашања.

1.2

(

)

Потврђивање салда конфирмација

За разлику од залиха које представљају "опипљиву" имовину клијента постоји имовина која не
спада у ту категорију, а чије постојање, вредновање, власништво и исказивање проистиче из
односа кијента са другим правним лицима. У ову групу спадају: дугорочни и краткорочни
финансијски пласмани, потраживања, новчана средства на рачунима код банака, дати аванси,
дугорочне и краткорочне кредитне обавезе, обавезе из пословања и др.
   За ове билансне позиције постоји књиговодствена документација (уговори, фактуре, изводи,
обрачуни и др) која је предмет ревизијског интересовања, али ревизијске процедуре тестирања
ове документације трају дуго, а поузданост доказа је ограничена. Ревизори се зато опредељују за
примену још једног поступка - независну потврду салда конфирмацијом.
  Будући да дате билансне позиције проистичу из пословних односа са другим правним лицима,
књиговодствена евиденција клијента ревизије треба да се слаже са књиговодственом
евиденцијом другог правног лица.
Техника независног потврђивања салда у првом кораку подразумева слање захтева за
конфирмацијом износа. Најбоља пракса је да захтеву он буде упућен другом правном лицу од
стране клијента и то на клијентовом меморандуму. На тај начин се спречавају евентуалне
злоупотребе у смислу да се било ко представи као ревизор и тражи податке од другог правног
лица. У захтеву за конфирмацијом, клијент обавештава друго правно лице да се код њега врши
ревизија финансијских извештаја и да ревизори траже потврду салда из међусобних односа на
одређени дан. Од изузетне је важности да се одговори шаљу директно ревизору, а не на адресу
клијента, јер постоји опасност од склањања формулара од стране особља клијента или њиховог
мењања.
  Независна потврда салда може постојати у форми3:
  1. Негативне конфирмације, којом се од другог правног лица захтева одговор само у случају
неслагања са износом на формулару.
  2. Позитивне конфирмације, којом се захтева потврђивање назначеног износа у сваком случају.
  Негативни метод је једноставнији, али пружа доказ нижег степена поузданости будући да се
претпоставља да ако друго правно лице није одговорило то значи да је оно сагласно са наведеним
износом што не мора бити случај јер друго правно лице може да не одговори из различитих
разлога (није ни добило захтев за конфирмацију, не види свој интерес у томе да троши време на
одговарање ревизору и др).
Због тога се негативна конфирмација може користити само ако су испуњени следећи услови:
1. ревизор већ има велико поверење у интерну контролу клијента,
  2. верификација књиговодствене евиденције је претходно извршена уз задовољавајуће
резултате,
  3. узет је у обзир велики узорак.
   Позитивна конфирмација је поузданији извор ревизијског доказа будући да се одсуство
конфирмације не третира аутоматски као потврђивање салда. Од ревизора се очекује да
инсистира на добијању одговора од другог правног лица што подразумева да ревизор треба
поново да шаље захтев за конфирмацијом, а уколико не добије одговор, да дати салдо сматра
непотврђеним и да спроведе алтернативне методе утврђивања салда (детаљан увид у
књиговодствену документацију, проверу да ли је салдо потврђен након датума биланса кроз
плаћања или наплате и др). Јасно је да коришћење метода позитивне конфирмације захтева више
времена и веће ангажовање ревизора.