Dragica Miražić
Sonja Paripović
Ivana Groško
DOBRODOŠLI U HOLANDIJU
Zbornik inkluzivne prakse
u Osnovnoj školi "Sonja Marinković" Novi Sad
Ljudi me često zamole da opišem kako to izgleda podizati dete ometeno u razvoju –
da pokušam da pomognem onima koji nemaju to jedinstveno iskustvo – da razumeju,
da pokušaju da zamisle kako to izgleda. EVO OVAKO ...
Kada očekujete prinovu, to je kao da planirate fantastično putovanje u Italiju.
Kupujete gomile raznih vodiča i pravite planove: Koloseum, Mikelanđelov David,
gondole u Veneciji. Naučite i nekoliko korisnih reči na italijanskom. Sve je to veoma
uzbudljivo.
Posle više meseci iščekivanja konačno dođe i taj dan. Spakujete se i krenete. Nakon
nekoliko sati leta avion sleće. Stjuardesa dolazi i kaže: «Dobrodošli u Holandiju»!
«U HOLANDIJU», kažete. «Kako to mislite Holandija? Ja sam se upisala za let u
Italiju! Treba da idem u Italiju! Čitavog života sanjam o odlasku u Italiju». Međutim,
došlo je do promene leta. Sleteli ste u Holandiju i tu morate da ostanete.
U svemu tome dobro je to što vas nisu doveli u neko grozno, odvratno mesto gde
hara zaraza, glad i bolest. To je samo drugačije mesto od onoga što ste očekivali.
Prema tome, morate da odete da kupite nove vodiče. Takođe treba da naučite jedan
potpuno novi jezik, upoznate nove ljude koje inače nikada ne biste sreli.
To je jednostavno drugačije mesto. U njemu je sve sporije nego u Italiji. Nije onako
blještavo kao u Italiji. Međutim, posle izvesnog vremena, kad već malo povratite dah,
osvrnete se unaokolo i počnete da primećujete da u Holandiji ima lala, da Holandija
ima Rembranta ...
Međutim, svi ljudi koje znate stalno odlaze u Italiju i vraćaju se odande hvaleći se
kako im je tamo bilo lepo. I ostatak života govorićete sebi: «Da, trebalo je i ja tamo da
odem. Tako sam bila isplanirala».
I osećaj da ste to izgubili nikada vas veće napustiti zato što je to veliki gubitak.
Međutim, ako provedete život žaleći što niste stigli u Italiju, možda nikada nećete moći
da zaista uživate u posebnim lepotama koje nudi Holandija.
Emily Pearl (reprodukovano iz AFASIC News No. 78 maj, 1995.)
Početkom novembra 2007. godine Fond za razvoj lokalnih kapaciteta Save the
Children UK uz finansijsku podršku Irish Aid-a u okviru programa "Ublažavanje
efekata siromaštva za decu sa posebnim potrebama u Srbiji i Crnoj Gori" raspisao je
konkurs za podnošenje predloga projekata koji promovišu inkluzivno obrazovanje u
Srbiji. Još jedna prilika za nas, s obzirom na to da se na konkurse ovog tipa
prijavljujemo jos od 2003.godine. Ovog puta, naš predlog projekat „Mi smo škola koja
raste“, je prihvaćen i konačno smo mogli da krenemo u realizaciju.
Šta je bila ideja vodilja za pisanje baš ovakvog predloga projekta? Svesni smo
činjenice da se o inkluziji i o inkluzivnom obrazovanju sve više govori i da kad
govorimo o kvalitetnom obrazovanju za svu decu više ne možemo (a i ne želimo)
zaobići i pitanje inkluzije. Da bi inkluzija zaživela neki se pozivaju na zakone neki na
humanost, a mi smatramo da se ništa „preko noći“ ne može desiti i da ono što sledi
treba spremno dočekati. Inkluzija je proces i kao takva daje prostor svakom od nas da
zastane, da se pripremi, raspita, nauči nešto novo. Priprema je neizostavni deo
inkluzivnog obrazovanja. Priprema nam daje mogućnost da razbijemo svoje strahove,
preispitamo stavove, prevaziđemo predrasude. Koliko vas je pomislilo ili reklo „Ja
nisam dovoljno stručan da radim sa detetom koje ima poteškoće“. Produkti sa
seminara govore suprotno.
Škola ima tendenciju upisivanja sve većeg broja dece sa smetnjama i poteškoćama u
razvoju. Jednim delom, nastavni kadar je već senzibilisan, ali je i dalje ostajalo
otvoreno pitanje spremnosti, stručnosti i osposobljenosti nastavnog kadra za
adekvatan rad sa decom sa poteškoćama u razvoju koja u tipičnom obrazovnom
sistemu iziskuju posebnu pažnju i njima prilagođen način i tempo rada.
Iz svega ovoga proistekao je osnovni cilj projekta "Mi smo škola koja raste".
Opšti cilj projekta je poboljšanje kvaliteta obrazovanja dece sa smetnjama u
razvoju u redovnom sistemu obrazovanja kroz pripremanje i edukovanje
nastavnog kadra za pružanje potrebne podrške.
Iz opšteg cilja proistekli su i specifični ciljevi:
1. Senzibilizacija i edukacija nastavnog kadra za rad sa decom sa poteškoćama u
razvoju.
2. Pomoć i podrška deci sa poteškoćama u razvoju kroz adekvatne i prilagođene
individualne programe i metode rada.
3. Pružanje podrške roditeljima dece sa poteškoćama u razvoju i uključivanje
porodice u realizaciju IOP-a.
4. Promocija inkluzivnog obrazovanja putem različitih manifestacija i akcija u školi
i lokalnoj zajednici.
5. Jačanje saradnje između redovne i specijalne osnovne škole kroz zajedničke
aktivnosti u kojima učestvuju nastavnici i deca iz obe škole.
6. razvoj i primena modela inkluzivnog obrazovanja, smanjenje ugroženosti i
društvene isključenosti dece sa smetnjama u razvoju i drugih marginalizovanih
grupa dece.
Ciljna grupa projekta su direktno bili učitelji, nastavnici i stručni saradnici naše škole,
ali smo imali i goste iz drugih škola, predškolske ustanove i Školske uprave.
Indirektno, korist od projektnih aktivnosti će imati deca sa i bez poteškoća i njihovi
roditelji.
Projektne aktivnosti su bile bazirane na senzibilizaciji i edukaciji učitelja, nastavnika i
stručnih saradnika za rad sa decom kojoj je potrebna dodatna pomoć i podrška u
tipičnom obrazovnom sistemu. U tu svrhu imali smo 3 seminara u 4 susreta koja je
ukupno prošlo 40 nastavnika većinom iz naše ali i iz drugih ustanova (spisak učesnika
po seminarima nalazi se na kraju u prilogu).
Seminari koji su realizovani u okviru projekta:
Škola po meri deteta I modul, u 2 susreta - 14,15 i 16 marta i 4,5, i 6 aprila,
seminar prošlo ukupno 40 učesnika;
Škola po meri deteta II modul, 18, 19 i 20. aprila, seminar prošlo 25 učesnika;
Indeks za inkluziju, 29.marta 2008. godine, seminar prošlo 12 učesnika.
Iz učionica sigurnih, odgovornih i profesionalnih nastavnika izlaze srećna i zadovoljna
deca. Deca čije su obrazovne potrebe zadovoljene a mogućnosti i potencijali
ostvareni. Deca koja korak po korak prolaze kroz školu po svojoj meri i rastu zajedno
sa tom istom školom.
"
Svako dete ima krila samo treba da se seti gde mu rastu"
.
2. Dokumenta na koja se oslanja inkluzija
Za primenu principa inkluzivnog obrazovanja i inkluzije u najširem smislu osnov
postoji u međunarodnim i domaćim zakonskim dokumentima.
Međunarodna dokumenta:
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine: garantuje pravo na
obrazovanje svima bez diskriminacije po bilo kom osnovu.
Konvencija UN o pravima deteta iz 1989. godine: garantuje pravo svoj deci na
opstanak, razvoj, obrazovanje, igru i mišljenje.
Svetska deklaracija o obrazovanju za sve iz 1990. godine: pravo na obrazovanje je
pravo svih pa i marginalizovanih grupa (ometenih, nacionalne manjine, devojčice...).
Standardna pravila UN iz 1993. godine o izjednačavanju mogućnosti za obrazovanje
ometenih osoba: osobe sa ometenošću su ravnopravni članovi društva i države treba
da uklone barijere i izjednače mogućnosti za njihovo potpuno učešće u životu
zajednice.
Saopštenje iz Salamanke iz 1994. godine o obrazovanju dece sa smetnjama u
razvoju i Okvirni princip za delovanje: stvaranje škola za svu decu uključujući i onu sa
posebnim obrazovnim potrebama.
Svetski forum o obrazovanju za sve iz 2000. godine: formuliše 6 ključnih ciljeva
obrazovanja za sve – poboljšati brigu za decu iz marginalizovanih grupa, obezbediti
kvalitetno i besplatno osnovno obrazovanje do 2015. godine, kao i ravnopravan
pristup programima za sticanje životnih veština, do 2015. godine postići pismenost
ljudi oba pola u 50%, i punu ravnopravnost polova, obezbediti vrhunske standarde u
obrazovanju.
Milenijumska deklaracija UN iz 2002. godine: formulisani globalni ciljevi da do 2015.
godine uz podršku UN zemlje potpisnice, među kojima smo i mi, suzbiju siromaštvo,
glad, bolest, nepismenost, ekološko zagađenje i diskriminaciju žena.
Svet po meri deteta iz 2002. godine: obaveze države za izradu nacionalnog plana
akcije za decu tokom petogodišnjeg perioda.
Integralna međunarodna Konvencija, dokument o zaštiti i promociji prava i
dostojanstva osoba sa ometenošću: promena shvatanja ometenosti, tj. prelazak sa
medicinskog na socijalni model i model ljudkih prava.
Dokumenta u Srbiji
Plan akcije za decu do 2000. godine: 7% od ukupnog broja dece u srbiji ima neki oblik
ometenosti, a od toga samo je 10% uključeno u neki oblik organizovanog rada. Broj
predškolske dece je jhoš manji.
Strategija za smanjenje siromaštva iz 2003. godine: dokument Vlade republike Srbije
u kom se navodi da je siromaštvo jedan od faktora koji doprinosi isključivanju osoba
sa ometenošću iz društvenog života (79% porodica sa osobama sa ometenošću živi
ispod granice siromaštva, 26% njih živi u teškim uslovima, a 50% osoba sa
invaliditetom nema nikakvo ili samo osnovno obrazovanje).
Nacionalni plan akcije za decu iz 2004. godine: uvodi se koncept "škola po meri
deteta" i definišu aktivnosti za podršku inkluzivnom obrazovanju.
