Zbornik radova sa naučnog skupa “Medjunarodne organizacije i njihov odnos prema Republici Srbiji”

AKADEMIJA ZA DIPLOMATIJU I BEZBEDNOST 

CENTAR ZA STRATEŠKE STUDIJE 

Z B O R N I K    R A D O V A  

- 

naučni skup 

- 

MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE 

I NJIHOV ODNOS PREMA REPUBLICI SRBIJI 

Beograd, 

14. mart 2012. godine   

3 

P R E D G O V O R 

Od prvobitne zajednice pa do savremenog doba, oblici udruživanja ljudi i njihovih 

zajednica  u  nove  organizacije  imali  su  značajno  mesto  u  odnosima  između  njih.  Pri  tome,  na 
direktan način su uticale, pozitivno ili negativno, kako na poziciju pojedinačnih država, tako i na 
tokove međunarodnih odnosa, odnosno na napredak čovečanstva.

U  tom  smislu,  problem  i  predmet  naučnog  skupa  „Međunarodne  or

ganizacije i njihov 

odnos prema Republici Srbiji“, koji je u organizaciji Centra za strateške studije Akademije za 

diplomatiju  i  bezbednost,  održan  14.  marta  2012.g,  proističe  iz  činjenice  da  savremene 
međunarodne  organizacije  predstavljaju  značajne  centre

moći  u  savremenim  međunarodnim 

odnosima, te da je njihovo poznavanje neophodno radi doprinosa svekolikom napretku Republike 

Srbije. 

Doga

đ

aji koji su potresli svet 90.-ih godina XX veka, kao što su raspad Sovjetskog Saveza 

i  „Varšavskog  ugovora“,  fundamentalne  politi

č

ke  promene  u  zemljama  bivšeg  „socijalisti

č

kog 

lagera“, pad Berlinskog zida i ujedinjenje Nema

č

ke, gra

đ

anski rat na prostoru SFRJ i njen odlazak 

iz  geografije u istoriju, prouzrokovali su korenite promene u me

đ

unarodnim odnosima.  

Novi  odnosi  zahtevali  su  od  me

đ

unarodnih  organizacija  da  svoju  dotadašnju  politiku 

prilagode  novim  realnostima.  U  tom  kontekstu,  Republika  Srbija  se  našla  gotovo  u  samom 

središtu  interesovanja. Od  prvih  sankcija  po

č

etkom  90-ih, preko  agresije  na  SR  Jugoslaviju, do 

gotovo  frustriraju

ć

eg  odnosa  EU  prema  Republici  Srbiji  u  poslednje  vreme,  naša  zemlja  se 

suo

č

ava sa neprestanim promenama odnosa me

đ

unarodnih organizacija prema njoj.   

Kako i zašto se menjao odnos UN, EU, NATO,  svetskih finansijskoh institucija, 

neformalnih 

centara  moći  itd.  prema  Srbiji?  Šta  je  Srbija  činila  da  održava  dobre  odnose  sa 

međunarodnim  organizacijama  u  poslednjih  dvadesetak  godina?  Šta  nam  je  činiti  danas  i 
ubuduće? Upravo u pokušaju da se odgovori na ta i slična pitanja treba tražiti značaj naučnog 

skupa.  

Težišni  predmet  interesovanja  naučnog  skupa  bio  je  identifikacija  najznačajnijih 

međunarodnih  organizacija  i  njihov  uticaj  na  politiku,  bezbednost,  ekonomiju,  kulturu, 

obrazovanje, ljudska prava i druge državne funkcije Republike Srbije. 

4 

Osno

vni cilj naučnog skupa bio je sagledavanje uzroka, aktuelnog stanja i potencijalnog odnosa 

najvažnijih međunarodnih organizacija prema Republici Srbiji.

Pored toga, sekundarni ciljevi naučnog skupa identifikovani su kao: (1) sagledati moguća 

rešenja za un

apređenje  odnosa  naše  zemlje  sa  najvažnijim  međunarodnim  organizacijama,  (2) 

dostaviti  zaključke  (u  vidu  preporuka)  nadležnim  državnim  organima  u  Srbiji  i  (3)  upoznati 

srpsku javnost sa glavnim nalazima skupa i stavovima eksperata kroz publikovanje referata i 

diskusija učesnika skupa. 

Predmet  naučnog  skupa  vremenski  je  određen  na  period  od  Drugog  svetskog  rata  do 

danas, pri čemu se težište stavlja na poslednjih dvadeset godina.

Naučni  skup  „Međunarodne  organizacije  i  njihov  odnos  prema  Republici  Srbiji“ 

je 

sastavni  deo  naučnoistraživačkog  makroprojekta  pod  istim  nazivom.  Nosilac  makroprojekta  je 

Centar za strateške studije Akademije za diplomatiju i bezbednost, a realizuju ga studenti master 

akademskih studija, čiji podprojekti predstavljaju njihove završ

ne radove. 

Imajući  u  vidu  napred  rečeno,  naučni  skup  „Međunarodne  organizacije  i  njihov  odnos 

prema Republici Srbiji“ treba da da potrebna usmerenja nosiocima potprojekata za nastavak rada 

na izabranim temama. 

U radu naučnog skupa učestvovali su profesori

  Akademije za diplomatiju i bezbednost, 

studenti  završne  godine  master  akademskih  studija  Akademije  i  pojedini  domaći  stručnjaci  za 

neka od pitanja koja su deo predmeta skupa.  

DIREKTOR CENTRA 

prof. dr Branislav Đorđević

6 

Abstract: 

The author analyses the collective security system as it currently is and analyses 

Secretary General suggested directions of changes which should be gradually transform 

United Nations into the more effective and representative institution of a future world 

community. The primary focus of author attention is on the reform of the Security Council 

peace and security mandate and its functional capacity to respond all interconnected threats 

and challenges in the new Millennium.  There is a consensus in the international community 

that the Security Council should be reformed since its structure is no longer compatible with 

the political reality. What really lacks on this way is the will of the states to carry out the 

reform requests. In spite of such a situation, the very proposal for the Security Council reform 

is of exceptional significance and it should not be easily underestimated. Whether or not some 

of the submitted reform models will in time prevail in practice will depend on how numerous 

questions could be resolved, this particularly referring to those that have remained unsolved 

at present. Since it is no longer possible to correct the political errors made in the past the 

member states have committed themselves to improving of the organisational capacities of the 

world organisation. Under the new-fangled conditions, the idea has fully developed that the 

achievement of the UN objectives could only be carried out by implementing a “new 

collective security strategy”. 

Key words:  Reform of the Security Council, the United Nations, reform of the collective 

security system, use of force. 

UVODNA RAZMATRANJA 

Na pragu novog  milenijuma  Ujedinjene nacije  našle  su se pred  novim  pretnjama  i 

izazovima. Ispravljanje  politi

č

kih  grešaka  iz  prošlosti  za Ujedinjene nacije više  nije  bilo 

mogu

ć

e,  a  rukovo

đ

enje sistemom  kolektivne  bezbednosti  u  globalizovanom  svetu  postalo je 

isuviše  veliki  problem.  Jaz  izme

đ

u  realnih  mogu

ć

nosti  i  suviše  visokih  o

č

ekivanja  za 

postizanjem efikasnijih, efektivnijih i pravednijih rešenja, uzrokovalo je klimu preoptere

ć

enja, 

što  je  na  kraju  dovelo  do  negativne  ocene  njenog  rada.  Celokupna  situacija  u  svetu  u 

prethodnom periodu nije išla u prilog postizanja optimalnih rešenja. Za neuspeh nisu bili krivi 

7 

nedostaci u funkcionalnim 

ovlašćenj

ima ili u organizacionoj strukturi Ujedinjenih nacija, ve

ć 

je  odgovornost  bila  u  širem  nejedinstvu  država  i  njihovoj  nespremnosti  da  sprovedu 

odgovaraju

ć

e 

politi

čke  i  pravne  reforme

svetske organizacije. 

Preispitivanje 

višedimenzionalnog karaktera sistema kolektivne bezbednosti 

č

iji je duhovni smisao utkan u 

Povelji UN, u eri nakon završetka "hladnog rata", otvorio je pitanja vezane za transformaciju 

svetske organizacije. Poja

č

ani napori na demokratizaciji me

đ

unarodnih odnosa, doveli su do 

odlu

č

nosti  me

đ

unarodne  zajednice  da  se  na  nov  na

č

in  pozabavi  pitanjima  socijalnog, 

ekonomskog  i  kulturnog  napretka.  Sva  politi

č

ka  reagovanja,  htenja  i  namere  država 

č

lanica 

Ujedinjenih  nacija,  usmerena  su  upravo  u  ovome  pravcu,  koji  predstavlja  prekretnicu  u 

shvatanju o

č

uvanja mira.  

Danas je potpuno jasno da se svet nalazi na raskrsnici gde treba da se opredeli da li će 

ići  putem  razvoja  demokratije  i  vladavine  prava  ili  će  se  zaustaviti  na  formalnom 

„relativiziranju” odredaba Povelje. Obzirom  na  kontinuitet  delovanja  Ujedinjenih  nacija, 

može  se  samo  pretpostaviti  da 

ć

e  se  svetska  organizacija  u  budu

ć

nosti  vratiti  vlastitim 

korenima.  Da  bi  se  rešile  ogromnog  tereta  ste

č

enog  tokom  niza  godina,  Ujedinjene  nacije 

moraju  da  reafirmišu  svoj  rad  na  polju  o

č

uvanja  mira  i  da  revitaliziraju  postoje

ć

i  pravni 

sistem.  Vezivni  faktor  svih  budu

ć

ih  promena  treba  da  ostane  Povelja,  kao  baza  pozitivnog 

me

đ

unarodnopravnog  poretka  i  okvir  za  sprovo

đ

enje  njegovih  osnovnih  ciljeva  i  principa.  

Davanjem ve

ć

eg potsticaja njenom razvoju, obezbedilo bi se ispunjavanje osnovnih zadataka 

organizacije u savremenim uslovima, što u prošlosti prizna

ć

emo, uvek nije bio slu

č

aj. Upravo 

zbog  neefikasnosti  i  neprilagodljivosti  njenih  glavnih  organa,  funkcionalna  i  strukturalna 

reorganizacija  Ujedinjenih  nacija,  uz  izmene i dopune Povelje,  postaje  jedan  od  presudnih 

prioriteta  u  pravcu  dugoro

č

nije  eliminacije  raznih  vidova  pretnji i sile  u  me

đ

unarodnim 

odnosima.  U tom smislu, osnovni dokument u kome je reanimirana pomenuta ideja i 

shvatanje predstavlja Izveštaj bivšeg Generanog sekretara  Ujedinjenih nacija Kofija Anana: 

“U  ve

ć

oj  slobodi:  Ka  razvoju,  sigurnosti  i  ljudskim  pravima  za  sve”.

1

  Isti je oslonjen  na 

preporuke  Milenijumskog samita UN iz 2000. godine, koje govore o ciljevima daljeg razvoja 

svetske organizacije u skladu sa potrebama sveta nakon završetka “hladnog rata” 

(Millennium 

Development  Goals).

2

  Potom, on je i proizvod zaklju

ča

ka Visokog  Panela  stru

č

njaka 

1

 “In Larger Freedom: Towards Development, Security and Human Rights”, Report of Secretary General,  UN Doc. A/59/2005, 21 

March 2005. 

2

  Proces ozbiljnih refo

rmi sistema UN inicirao je prethodni Generalni sekretar Butros Butros Gali koji je početkom devedesetih

godina, na zahtev najviših organa UN, podneo dva izveštaja: "Agendu za mir" i "Agendu za razvoj". Videti: "An Agenda for Peace 
Preventive diplomacy, peacemaking and peace-keeping", Report of the Secretary-General pursuant to the statement adopted by the  

9 

oslobađanja  od  straha  i  oslobađanja  od  od  življenja  u  neizvesnosti

, reforma Saveta 

bezbednosti se postavlja kao deo šire strategije, »ojačavanja Ujedinjenih nacija«.  Obzirom na 
realne  geopolitičke  promene  koje  su  se  desile  u  sv

etu nakon posthladnoratovske ere, ne bi 

valjalo propustiti istorijsku priliku da se proces reformi preusmeri u pravcu stvarnog 

osposobljavnja Ujedinjenih nacija da se nose sa izazovima novog vremena. Generalni sekretar 

je izneo niz zapažanja koje bi trebal

o  uzeti  u  obzir  prilikom  donošenja  konačnih  odluka  i 

sprovođenja  razvojnih  ciljeva  u  novom  milenijumu.  On  je  skrenuo  pažnju  da  globalizacija 
nudi velike mogućnosti, ali i da stvara neke od nepovoljnih posledica kao što su naglašena 
neravnopravnost,  rastuća

marginalizacija  najsiromašnijih  i  depriviranih,  sve  veća 

homogenizacija kulture, obrazaca potrošnje i proizvodnih struktura,  koje u budućnosti mogu 
značajno uticati na nastanak novih socijalnih napetosti i sukoba. U tom pogledu ovaj proces 

može da predstavlja novu pretnju miru i stabilnosti.  Da bi globalizacija bila potpuno 

primenljiva i pravična, potrebni su veliki i trajni napori na stvaranju zajedničke budućnosti, 
zasnovane na opštoj humanosti u svoj njenoj raznolikosti. Ovi napori moraju da uključe n

a 

svetskom nivou, politiku i mere koje odgovaraju potrebama zemalja u razvoju i privredama u 

tranziciji,  a koje se formulišu i sprovode uz njihovo aktivno sudelovanje. U novim uslovima 

Savet bezbednosti kao izvršni ogran svetske organizacije, morao bi zadržati svoj dominantan 

položaj u sistemu kolektivne bezbednosti. Zadatak koji se u budućnosti postavlja pred članice 
Ujedinjenih nacija, nije da traže alternativu ovom telu, već da rade na poboljšanju negovih 
kapaciteta.  Takođe,  aktivnosti  Saveta  bezbednosti  nalažu  brže  i  masovnije  uključivanje 
zemalja  u  razvoju.  Odgovornost  za  sprečavanje  konflikata  i  dalje  treba  da  leži  na  vladama 
država, a Ujedinjene nacije i međunarodna zajednica imaju važnu ulogu u podržavanju takvih 
napora.  U  cilju  ojačavanja  uloge  Uje

dinjenih nacija, Generalni sekretar ostaje dosledan da 

prevencija  mora  ostati  prioritetni  cilj  svih  napora  država  članica.    Zato  bi  bilo    potrebno  i 
okupljanje svih drugih političkih činioca, uključujući i civilno društvo. Sve je naglašenija i 

uloga najrazvijenijih država, koje u uslovima novog vremena u svrhu ostvarivanja suštinskog 

progresa u pogledu odgovornijeg i doslednijeg ispunjavanja dogovorenih obaveza treba da 

izdvajaju 0,7% nacionalnog proizvoda za  potrebe pomoći nerazvijenim državama. 

Preduzete 

mere  ne  bi  smele  da  dovedu  u  pitanje  veću  efikasnost,  demokratičnost  i  transparentnost,  a 
naročito ne ugled i legitimitet Saveta bezbednosti. 

10 

OTVORENA PITANJA UPOTREBE SILE 

Upotreba sile u novim uslovima zahteva nova i preciznija pravila. U proteklim 

godinama  države  su  često  kršile  opšte    pravilo o  zabrani  upotrebe  sile  i  pretnje.  Proširenje 

delokruga aktivnosti Saveta bezbednosti otuda je bilo neminovno. Ideje novog svetskog 

poretka  i  globalnog  upravljanja  u  oblasti  mira  i  bezbednosti  imale  su  značajne  političke 
implikacije,  posebno  u  međunarodnoj  zajednici  u  kojoj  su  konflikti  ublažavani  tokom 

“hladnog rata”, sada jasno i višesturko izbili na površinu. 

Pri  tome,  posmatrajući  iz 

perspektive Povelje, u praksi su nastajale tri situacije. Prva se odnosila na upotrebu sile radi 

predupređenja,  a  na  osnovu  prava  na  samoodbranu  kada  pretnja  nije  bila  imanentna  (

pre-

emptive use of force). 

Druga situacija se odnosila na preventivnu upotrebu sile u uslovima 

kada je pretnja potencijalno ili stvarno postojala doduše,  van granica državnog prostora 

(preventive use of force).

Na  kraju,  i  treća  situacija  je  uključivala  upotrebu  sile  u  slučaju 

pretnje, ali unutar granica nacionalne teritorije. Sve tri situacije su bile „pokrivane” 

rezolucijama Saveta bezbednosti, na 

način  kojim  je  načelo  efektiviteta  imalo  odlučujući 

značaj, bilo kroz dejstvo stvorenog činjeničnog stanja na međunarodno pravo

  (ex factis ius 

oritur),

bilo  kroz  ograničavanje  pravnog  dejstva  činjeničnog  stanja    na  pozitivni 

međunarodnopravni  poredak 

(ex injurija ius non oritur)

.  U širokom spektru ciljeva, ove 

rezlucije  su  bile  osnov  za  oslobađanje  država  od  strane  okupacije  (Kuvajt),  ponovno 
uspostavljanja legitimne vlade (Haiti), restauriranje međunarodnog mira i bezbednosti (Istočni 

Timor), superviziju ekonomskih sankcija (Jugoslavija), ustanovljavanje 

ad hoc

  tribunala za 

gonjenje  ratnih  zločinaca  (Jugoslavija  i  Ruanda).  Autorizacija  rezolucija  uglavnom  je 
prolazila bez saglasnosti  pogođenih država. U nekim slučajevima, ona je i bila data  od strane 

akt

uelnih  vlasti u zemlji (Albanija), ili od vlade u izbeglištvu (Haiti). U svim slučajevima, 

akcije Saveta bezbednosti su bile 

ultimum remedium

  tj. poslednje sredstvo u  cilju 

unapređenja, uspostavljanja, očuvanja ili obnavljanja svetskog mira i bezbednosti

. Ove odluke 

su otuda postale i glavni instrumenti kroz koje je Savet bezbednosti delovao u slučajevima u 
kojima je bilo utvrđeno da bi to bilo politički celishodno.

5

  Iako je opšte usvojeno pravilo da 

glavni organi Ujedinjenih nacija imaju u najmanju ruku 

pravo da utvrđuju granice svoje 

prima 

facie

 nadležnosti,

6

 realno bi bilo zapitati se, da li su baš sve akcije Saveta bezbednosti bile u 

skladu  sa  opštim  međunarodnim  pravom  ili  su  bile  tzv. 

kvazi-legislativne

  ili

  kvazi-pravne 

5

Niels Blokker, "Is the Authorization Authorized ? Powers and Practice of the UN Security Council to Authorize the Use of Force 

by ‘Coalitions of the Able and Wiling’", 

European Journal of International Law

, 2000, vol. 11, no. 3, pp. 541-563. 

6

Certain Expenses of the UN Case

, International Court of Justice Reports, 1962, p. 168.

12 

jasno je da  jedino  i  isklju

č

ivo  pravo  na  upotrebu  sile  u  svim  slu

č

ajevima ima  Savet 

bezbednosti, i to posredstvom oružanih snaga država 

č

lanica 

(č

l. 43).

11

  Motivi prenosa glavne 

odgovornosti po pitanju realizacije osnovne funkcije organizacije na uže telo kao što je Savet 

bezbednosti, nalaze se u postizanju višeg st

epena  efikasnosti  organa  na  kome  počiva 

kolektivna  bezbednost.  Polazeći  od  pretpostavke  da  "

Velike sile" – 

članice  nekadašnje 

antihitlerovske koalicije imaju veću političku odgovornost u odlučivanju nego ostale članice 

Ujedinjenih nacija, tvorci Povelje su 

a priori

stvorili situaciju koja je omogućila koncentraciju 

ovlašćenja  i  centralizaciju  monopola  sile  u  rukama  uskog  kruga  izabranih  država.  To  je 
najočitije kod prava na individualnu ili kolektivnu samoodbranu koje se u Povelji formalno 

priznaje državama  i regionalnim organizacijama, ali samo do momenta preduzimanja akcije 

od  strane  Saveta  bezbednosti  (čl.  51). 

Funkcionalna organizacija ovog  izvršno-

političkog 

organa Ujedinjenih nacija, time ne odražava jednakost njegovih institucionalnih i normativnih 

vi

dova. Podela nadležnosti na području očuvanja mira i bezbednosti potvrdila je ovu odavno 

poznatu istinu. Naime, Savet bezbednosti nije u stanju da ulazi u pravnu kvalifikaciju situacija 

koje zahtevaju primenu kolektivnih mera.  Novi  model 

„delegiranog  osnaženja  kolektivnih 

akcija”

, 

predstavlja  očit  primer.  Objektivno,  on  je

  potekao iz    regionalnog razvoja sistema 

kolektivne bezbednosti, koji nigde  nije  eksplicitno  pomenut  kao  mogu

ć

nost  koju  bi 

č

lanice 

mogle  neposredno koristiti  unutar  ovla

šć

enja  propisanih  Poveljom  (sem  ako  se  izuzmu 

hipoteti

č

ka “osnaženja” akcija koje  je  na  osnovu 

č

l. 53. st.1.  Povelje, bilo  mogu

ć

e  sprovesti 

od  strane  regionalnih  agencija  ili  sporazuma  u  odnosu  na  bivše  “neprijateljske  države”  iz 

Drugog svetskog rata).

12

 Sušto jezi

č

ko tuma

č

enje Povelje u sadašnjim okolnostima ne bi bilo 

od neke velike koristi, te je ovaj problem potrebno mnogo šire interpretirati, u svetlu evolucije 

pravila  i  principa  Povelje  UN  i  opšteg  me

đ

unarodnog  prava  koji  su  dali  za  pravo  Savetu 

bezbednosti da u pogledu preduzetih akcija po osnovu kolektivne samoodbrane, 

a posteriori 

i

post factum,

 donosi odluke koji

m preuzima kontrolu u akciji očuvanja međunarodnog mira na 

osnovu Glave VII Povelje UN.  Ovakav  „progresivni razvoj” bio je nagovešten 

već prilikom 

osnivanja svetske organizacije,  ali je definitivno profilisan  juna  1992.  godine,  kada  je 

objavljena 

Agenda  za  mir

  koju  je  pratio  dodatak  od  3.  januara  1995.  godine.

13

    Dok je 

tradicionalni  okvir  kolektivne  bezbednosti  sadržan  u  Povelji imao izrazito univerzalist

ički 

karakter, ovim dokumentom je on znatno izmenjen širom koncepcijom koja 

nije isključivala 

mogućnost upotrebe vojnih saveza osnovanih na čl. 51. Povelje u primeni kolektivnih mera, 

11

 Hans Kelsen, 

The Law of the United Nations

, London, 1950, p. 756. 

12

Dimitrije Pindić, 

Regionalne organizacije zasnovane na Povelji Ujedinjenih nacija

, 

Institut za međunarodnu politi

ku i privredu, 

Beograd, 1978, str. 216.  

13

 UN Doc. A/47/277 - S/24111, 17 June 1992; UN Doc. A/50/60 - S/1995/1, 3 January 1995.

13 

čiji kvalitativni vidovi su se kretali, od

 uspostavljanja i o

č

uvanja mira, do njegove izgradnje i 

nametanja. 

Logično je otuda, da nova interpretacija kolektivne bezbednosti polazi isključivo 

od analize situacije na terenu. Iskustva iz poslednje decenije to jasno pokazuju. Naime, 

mandati  mirovnih  snaga  UN  u  operacijama  za  očuva

nje mira uglavnom su se odnosili na 

obuzdavanje konflikta 

unutar država, što je priznaćemo, bila jedna kvalitatino nova situacija i 

izazov za svetsku organizaciju. 

Pokrivajući se mnogo širim zadacima od uobičajenih, trupe 

Ujedinjenih nacija  su imale zadatak da štite 

civilno  stanovništvo  u  određenim  zonama 

bezbednosti. One su pružale i  tzv. 

humanitarnu  pomoć

, ali su 

u  određenim  slučajevima

preduzimale i konkretne akcije u posredovanju, medijaciji i  pritiscima na strane u sukobu u 

cilju postizanja mirovnih rešenja  (npr. u Somaliji, Liberiji, Angoli, Bosni i Hercegovini i 

Ruandi).

14

  U novonastalim okolnostima, svetska organizacija je bila spremna  da prihvati 

mogućnost suspenzije principa saglasnosti strana, nepristrasnosti i neupotrebe sile u slučaju 

postojanje 

same  opasnosti  ili  pretnje  (npr.  u  slučaju  Jugoslavije).

Propuštajući  da 

pravovremeno  izvrši svoju osnovnu ulogu, Savet bezbednosti je svoje zadatke naknado 

poveravao grupama država članica koje su za već preduzete nasilne akcije, zahtevale njihovo 
međuna

rodnopravno priznanje ili autorizaciju.

15

 To i nije imalo nekog valjanog smisla jer se 

uglavnom radilo o akcijama stalnih članicama Saveta bezbednosti koje su time istovremeno 
zadržavale  "inherentna  prava“  da  diskreciono  odlučuju  o  njegovim  nadležnostima  pr

ilikom 

eventualnih povreda njihovih vitalnih interesa.

16

Izmenjeni karakter sukoba u međunarodnoj 

zajednici 

očito je time doveo do 

mutacije pravne osnove na kojoj je po

č

ivao do tada poznati 

sistem  kolektivne  bezbednosti.  Od devedesetih godina prošloga veka,  politi

č

ki  karakter 

odluka  Saveta  bezbednosti  i  mogu

ć

nost  da  sam  odlu

č

uje  o  sopstvenoj  nadležnosti 

(Kompetenz-Kompetenz),

 doveo je 

do pragmatičnijih 

pozicija koje su opravdavale 

mogućnost 

da poredak očuvanja svetskog mira bude 

suštinski upotpunjen, ako ne, i formalno zamenjen. 

Mehanizam sprovođenja kolektivnih mera nije formalno stvoren, ali je faktički primenjivan, i 

to na 

ad hoc

  bazi, sa preuzimanjem rigidnih i represivnih rešenja koja su odgovarala datim 

međunarodnim  političkim  uslovima.

17

  Sveprisutna  antinomija  izme

đ

u  politi

č

kih  i  pravnih 

vidova  kolektivne  bezbednosti  time  je ostala poduprta  »slobodnim  pristankom«  ostalih 

14

 David D. Caron, "The Legitimacy of the Collective Authority of the Security Council", 

American Journal of International Law, 

1993,  vol. 87, pp. 552. etc. 

15

 Eugene V. Rostow, "United What? Enforcement Action or Collective Self-Defense

?

 " 

American Journal of International Law, 

1991, vol. 85,  pp. 506- 516. 

16

 Mohammed Bedjaoui, 

Nouvel ordre mondial et contrôle de la légalité des actes du Conseil de sécurité,

 Bruylant, Bruxelles, 1994, 

p. 11. 

17

  Martti Koskenniemi, "The Police in the Temple Order, Justice and the UN: 'A Dialectical View'", 

European Journal of 

International Law

, 1995, vol. 6, pp. 348. etc.

15 

ispitivanje:1)  ozbiljnosti  pretnje; 2) pravilne  primene  sile; 3) upotrebe  sile  kao  poslednjeg 

sredstva; 4) proporcionalnosti  primene  sile  u  odnosu  na  pretnju;  i  5)  procene  uspeha.  Svaka 

budu

ć

a  kolektivna  akcija  Saveta  bezbednosti  koja  bi  bila  vezana  za  funkcionalno 

uspostavljanje  mira,  njegovo  o

č

uvanje  ili  izgradnju  nakon  oružanih  sukoba,  otuda  mora  biti 

procenjivana s obzirom na ove korektive. Eventualne posledice ne bi smele biti gore od onih, 

koje  bi  bile  u  slu

č

aju  njegovog  uzdržavanja.  Time  bi  u  Savetu  bezbednosti  bilo  mogu

ć

e 

prevazi

ć

i i lošu  stranu  uspostavljenog mehanizma  glasanja, jer bi  korisnici  prava  veta  mogli 

doživeti  svoj položaj kao dužnost koju  treba vršiti  u interesu 

č

itave  me

đ

unarodne  zajednice. 

Njegova  izmena  u  budu

ć

nosti  bi  se  kretala  u  okvirima  zahteva  za  poštovanjem  jednakog 

tretmana za sve države 

č

lanice, uklju

č

uju

ć

i originalne i nove 

č

lanice Saveta bezbednosti, što 

je  i  osnovni  preduslov  za  njegovo  eventualno  ograni

č

enje  ili  ukidanje  u  budu

ć

nosti.

20

  Na 

ovom  putu,  državama 

č

lanicama  stoji  obaveza  usvajanja  „reformskog  paketa  Ujedinjenih 

nacija“  kojeg  bi  po  preporuci  Generalnog  sekretara  trebalo  proširiti  zahtevom  za  daljom 

strukturalnom  i  funkcionalnom  reorganizacijom  Saveta  bezbednosti

,  č

ime  bi  u  perspektivi 

došlo do pove

ć

anog stepena njegove efikasnosti.

21

OPŠTI ZAKLJ

UČAK

U uslovima nepomirljivih težnji i interesa razvijenih i nerazvijenih zemalja,  zemalja 

Severa  i  Juga,  velikih  i  malih  država,  Ujedinjenim  nacijama  u  novom  milenijumu  predstoji 

rešavanje ozbiljnih pitanja vezanih za 

očuvanje svetskoga mira. Nove bezbednosne pretnje i 

izazovi  pretpostavljaju  suočavanje 

sa problemima u  ekonomskoj  i  socijalnoj  sferi,  u  sferi 

me

đ

udržavnih  sukoba,  unutrašnjih  konflikata,  naoružanja,  terorizma  i  me

đ

unarodnog 

kriminala.  Zahtev  za  “novom  strategijom  sistema  kolektivne  bezbednosti”  i  preispitivanjem 

uloge  Saveta  bezbednosti  kao 

najmoćnijeg  organa  svetske  organizacije

  otuda 

je,  čini  se, 

sasvim opravdan. Ispravljanje politi

č

kih grešaka iz prošlosti više nije mogu

ć

e, a rukovo

đ

enje 

postoje

ć

im  sistemom  kolektivne  bezbednosti  u  globalizovanom  svetu  postalo  je  za njega 

isuviše  veliki  problem.  Jaz  izme

đ

u  realnih  mogu

ć

nosti  i  suviše  visokih  o

č

ekivanja  za 

postizanjem efikasnijih, efektivnijih i pravednijih rešenja, uzrokovalo je klimu preoptere

ć

enja, 

što u krajnjem dovelo  do  negativne  ocene  njegovog  rada.  Celokupna  situacija  u  svetu  u 

20

Ingo Winkelmann, "Bringing the Security Council into a New Era, Recent Developments in the Discussion on the Reform of the 

Security Council", 

Max Planck Yearbook of United Nations Law,

 1997, vol, 1,  p. 83.  

21

  U tom pogledu je i podržano ustanovljavanje 

Komisije za  konsolidaciju mira,

novog pomoćnog 

tela  Saveta bezbednosti 

zaduženog za planiranje i organizovanje pomoći ugroženim zemljama u fazi prevencije konflikata, u periodu stabilizacije 

mira.

16 

prethodnom periodu nije išla u prilog postizanja optimalnih rešenja. Za ovo nisu bile krive ni 

njegove  funkcionalne  mo

ć

i 

i  ovlašćenja,  niti  njegova  organizaciona  struktura, 

ve

ć  je 

odgovornost  bila upravo, na širem  nejedinstvu  država  i  njihovoj  nespremnosti  da  sprovedu 

odgovaraju

ć

e  reforme  u  sistemu  kolektivne  bezbednosti 

č

ije  ostvarivanje  predstavlja  

primordijalni cilj postojanja  svetske organizacije.  

Izloženim predlozima Generalnog sekretara 

u tom pogledu načinjen 

je zna

č

ajan  pomak.  

Mogu

ć

e  je  da 

ć

e  time  biti  dosegnut  i  viši  stepen  saradnje  na  podru

č

ju  o

č

uvanja  svetskog  mira. 

Posmatrano u svetlu istorijskih iskustava, predložene solucije ne bi smele da se olako odbace, ve

ć 

bi po svemu zasluživale da budu trajno podržane. U krajnjoj liniji, sa ovim pitanjem povezano je i 

pitanje readaptacije osnovnih funkcija i nadležnosti Saveta bezbednosti u budu

ć

nosti. Iako države 

č

lanice  Ujedinjenih  nacija  nisu  postigle  potreban  "reformski  konsenzus",  podsticaji  i  inicijative 

koje  je  Generalni  sekretar  Kofi  Anan  u  tom  pogledu  formalizovao  uo

č

i  održavanja  jubilarnog 

zasedanje Generalne skupštine 2005. godine, predstavljaju najcelovitiju platformu razvoja i bazu 

za  uspostavljanje  novih  ravnopravnih  politi

č

kih  i  ekonomskih  odnosa  u  svetu.  Usvajanje 

"reformskog paketa" je odloženo za naredni period

.,  č

ime se 

č

lanice Ujedinjenih nacija nisu, 

a 

priori

 odrekle napora na postizanju pozitivnih rešenja o pitanjima proširenja 

č

lanstva, efikasnosti i 

razgovetnosti rada Saveta bezbednosti.

22

Literatura 

1.

Andraši, Juraj, "Ujedinjeni 

narodi  kao  nov  oblik  međunarodne  organizacije", 

Međunarodni problemi,

 1955, br. 3-4. 

2.

Bedjaoui, Mohammed, 

Nouvel ordre mondial et contrôle de la légalité des actes du 

Conseil de sécurité,

 Bruylant, Bruxelles, 1994. 

3.

Bertrand, Maurice, "The UN as an Organization, A Critique of its Functioning", 

European 

Journal of International Law,

  1995, vol. 6. 

22

U nacrtu rezolucije izložene na plenarnom zasedanju Generalne skupštine  -  15. septembra 2005. godine, ova situacija je i 

potvrđena nakon što je konstatovano bisanje čl. 53, 77. i čl.  107. Povelje, koji se odnose na neprijateljske države iz Drugo

g svetskog 

rata i brisanje čitave Glave XIII koja se odnosi na Starateljski savet. Predlog za brisanjem  čl.  47.,  kao i svih odredbi iz čl.  26, 45. i 

46. Povelje koje se odnose na Komitet vojnog štaba nije prošao, već je preporučen dalji nastavak  razmatranja ovog problema.

Videti: “Draft resolution referred to the High-level Plenary Meeting of the  General Assembly by the General Assembly at its fifty-
ninth Session 2005 World Summit Outcome", General Assembly Sixtieth Session documents,  A/60/L.1 of 15 Decembar 2005, p. 
33. Više: 

Duško Dimitrijević, 

Reforma Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija

, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 

2009.

18 

3.

"An Agenda for Development",  Report of the Secretary-General,  UN Doc. A/48/935, 6 

May 1994.  

4.

"An Agenda for Peace Preventive diplomacy, peacemaking and peace-keeping", Report of 

the Secretary-General pursuant to the statement adopted by the  Summit Meeting of the 

Security Council on 31 January 1992, UN Doc. A/47/277 - S/24111, 17 June 1992. 

5.

Certain Expenses of the UN Case

, International Court of Justice Reports, 1962. 

6.

“Draft resolution referred to the High-level Plenary Meeting of the  General Assembly by 

the General Assembly at its fifty-ninth Session 2005 World Summit Outcome", General 

Assembly Sixtieth Session documents,  A/60/L.1 of 15 Decembar 2005. 

7.

“In Larger Freedom: Towards Development, Security and Human Rights”, Report of 

Secretary General,  UN Doc. A/59/2005, 21 March 2005. 

8.

"Supplement to an Agenda for Peace",

UN Doc. A/50/60 - S/1995/1

, 

3 January 1995. 

9.

"United Nations Millennium Declaration", UN Doc. A/RES/55/2, 18 September, 2000.  

10.

UN Doc. A/47/277  -  S/24111, 17 June 1992; UN Doc. A/50/60 -  S/1995/1, 3 January 

1995. 

19 

Vladislav Jovanović

Ambasador u penziji,  

bivši ministar spoljnih poslova 

Savezne Republike Jugoslavije

OUN I JUGOSLOVENSKA KRIZA 1991-2000. 

Sažetak: 

Uloga OUN u rešavanju jugoslovenske krize bila je u senci dominacije Zapada posle 

okončanja hladnog rata, koji je bio instrumentalan u izbijanju jugoslovenske krize, njenom 

upravljanju i finalnom rešavanju. Aktivnost OUN, koja se postepeno širila i vremenom 

politički  pokrivala  sve  aspekte  krize,  davala  je  legitimitet  Zapadu  za  ostvarenje  njegovih 
geopolitičkih  ciljeva.  Umesto  da  uzme  u  zaštitu  SFRJ  kao  jednog  od  svojih  malobrojnih 
osnivača, OUN je dozvolila EEZ da je proglasi mrtvom i na brzinu je primila u svoje članstvo 
četiri  bivše  federalne  republike.  Rusija  posle  implozije  SSSR

-a i Kina posle incidenata na 

Tijenmenu  morale  su  da  budu  kooperativne  i  tihe.  Četiri  mirovna  plana  za  BiH  koja  su 

prethodila Dejtonskom sporazumu, nisu stizala do c

ilja zbog SAD, koje su odugovlačenjem sa 

mirom želele da postignu svoje druge ciljeve. Ni otvorena vazdušna agresija NATO na SRJ, 

izvršena bez odobrenja SB, nije naišla na osudu Svetske organizacije. Na protiv, ona je, 

uspostavljajući svoju administrativnu

vlast na Kosovu, omogućila legalno prisustvo NATO

-a 

na  tom  delu  teritorije  žrtve  agresije.  Posle  okončanja  agresije,  UNMIK  je,  pod  vođstvom 

svojih šefova koji su imali podršku SAD, sprovodio projekat što bržeg i potpunijeg 

osamostaljivanja Kosova od Srbije. Ukazivanja SRJ da to nije u skladu sa rezolucijom SB 

1244, Savet bezbednosti je ignorisao. 

Ključne reči:

  Jugoslovenska kriza. Uloga EEZ. 

OUN i SB. Planovi međunarodnih posrednika. 

Ekonomske  sankcije.  Prijem  četiri  republike  u  OUN.  Londonska  konferencij

a. Komitet za 

sankcije.  Kontakt  grupa  za  BiH.  Status  SRJ.  Treći  komitet  OUN.  Kontakt  grupa  za  Kosovo. 

Rezolucije SB o BiH i Kosovu. Dejtonski sporazum. Srebrnica. Agresija NATO. Rezolucija SB 

1244. Pogrom nad Srbima. Oglušivanje SB. Embargo na oružje. »Slobodno nebo« u BiH 

21 

po ubrzanoj proceduri, primila u svoje članstvo Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i 
Makedoniju. Da bi paradoks bio veći, to je postignuto i glasom SFRJ koju je nešto pre toga 
EEZ proglasila nepostojećom državom! Naime,

 Savezna Republika Jugoslavija je sve do 27. 

septembra  1992.  godine  uživala  i  vršila  sva  prava  i  dužnosti  punopravnog  člana  Svetske 
organizacije, uključujući i pravo glasanja u svim njenim vodećim telima. Kada su joj ta prava 

suspendovana septembra 1992, s

va njena glasanja izvršena pre toga nisu dovođena u pitanje, 

što  je  u  sukobu  sa  nalazom  Badinterove  Arbitražne  komisije  s  početka  1992.  da  je  SFRJ 
prestala  da  postoji  kao  država.  Pravni  čistunci  bi  zbog  toga  morali  da  postave  pitanje 

validnosti glasanja u 

Generalnoj skupštini o prijemu u članstvo četiri pomenute republike, bez 

obzira na to što se glasalo konsensusom a ne prozivkom. Ali, u aktivnostima OUN, odnosno 

najuticajnijih  država  Zapada  u  njenim  telima,  prema  SRJ,  Srbiji  i  Srbima  tokom  čitave 

jugoslovenske krize bilo je toliko mnogo apsurdnosti, dvostrukih aršina i hipokrizije da je ta 

pravna nelogičnost ostala neprimećena ili je bila namerno ignorisana. 

Samo mesec i po dana posle izbijanja građanskog rata u BiH, zapadne sile su u Savetu 

bezbednosti 

izmanipulisale  usvajanje  rezolucije  pod  Glavom  7  Povelje  OUN  o  zavođenju 

sveobuhvatnih ekonomskih i drugih sankcija protiv SRJ. To je izvedeno tako što je izveštaj 

generalnog sekretara OUN o ispunjavanju obaveza SRJ i Hrvatske iz prethodne rezolucije o 

pov

lačenju vojnih jedinica iz BiH do 21. maja 1992. godine, koji je bio  pozitivan za SRJ a 

negativan  za  Hrvatsku,  bio  podeljen  članovima  Saveta  bezbednosti  tek  posle  izvršenog 
glasanja,  čime  je  Hrvatska  bila  poštećena,  a  SRJ  oklevetana  i  oštećena.  Sa  izbijan

jem 

oružanih sukoba u BiH, Savet bezbednosti je usvojio rezoluciju o embargu na uvoz oružja, a 

kasnije  i  rezoluciju  o  »slobodnom  nebu«  u  BiH,  kojom  se  zabranjuje  korišćenje  aviona  i 

helikoptera. 

AKTIVIRANJE OUN U JUGOSLOVENSKOJ KRIZI 

Londonska konferencija o BiH održana krajem avgusta 1992. godine usvojila je pola 

tuceta dokumenata koji su sadržavali teške optužbe protiv bosanskih Srba i SRJ. Savet 

bezbednosti  ih  je  snažno  podržao  i  pretočio  u  rezoluciju  Generalne  skupštine  o  osporavanju 
članstva  i  suspe

ndovanju svih aktivnosti SRJ u Generalnoj skupštini i drugim telima OUN 

(septembra 1992), kao i rezoluciju o osnivanju 

ad hoc

Krivičnog  tribunala  u  Hagu  za 

procesuiranje ratnih zločina na prostoru bivše SFRj (marta 1993). Od izbijanja oružanih sukoba u 

22 

BiH  do postizanja Dejtonskog sporazuma o miru, osnovna karakteristika svih odluka Saveta 

bezbednosti (rezolucija, predsedničkih  saopštenja),  kao i  izveštaja  generalnog sekretara  OUN i 

istražnih komisija bila je krajnja neizbalansiranost i tendencioznost. Kao što je pomenuto, 

Hrvatskoj nisu uvedene ekonomske sankcije, iako su njene zvanične oružane formacije sve vreme 
rata aktivno učestvovale u oružanim sukobima, posebno sa bosanskim muslimanima. Za SRJ i 

bosanske Srbe su bez izuzetka bili rezervisani najteži izrazi osude sa redovnim pominjanjem 

Glave VII Povelje OUN, dok je u vezi sa Hrvatskom izražavano samo žaljenje. Muslimanska 

strana je odmah na početku rata bila stavljena na pijedestal žrtve i nikada nije bila prozivana, još 
manje osuđivana zbog nekog pres

tupa.  

MEĐUNARODNI POSREDNICI I JUGOSLOVENSKA KRIZA

Posle  Međunarodne  mirovne  konferencije  o  bivšoj  Jugoslaviji,  koja  je  okončana 

usvajanjem nalaza Badinterove Arbitražne komisije, nadzor nad ratnim sukobima i naporima za 

njihovo  političko  rešavanje  prešli  su  u  ruke  tzv.  međunarodnih  posrednika.  Evropska  unija  je 
delegirala  lorda  Ovena,  a  OUN  Sajrusa  Vensa.  U  proleće  1993.  godine,  S.  Vensa  je  zamenio 

Tornvald Stoltenberg. Njihova redovna referisanja Savetu bezbednosti o rezultatima svojih 

posredovanja ko

d zaraćenih strana i SRJ i Hrvatske kao zainteresovanih suseda, redovno su se 

završavala  osudama  SRJ  i  bosanskih  Srba,  od  kojih  su  stalno  traženi  novi  ustupci  i  veća 

kooperativnost. Po unapred usvojenoj matrici o njihovoj dominantnoj krivici za nastanak i trajanje 

oružanih sukoba u BiH, SB je potpuno ignorisao činjenice da su bosanski Srbi i vojnici JNA bili 
prve  žrtve  rata  u  BiH,  da  je  Plan  Hoze  Kutlijera  o  kantonalnom  uređenju  nezavisne  BiH  bio 
prihvaćen  i  parafiran  od  strane  Republike  Srpske,  da  je  Srbija  na  Međunarodnoj  mirovnoj 
konferenciji o Jugoslaviji izrazila spremnost da među prvima prizna nezavisnu BiH čim pomenuti 
plan  bude  dovršen  i  da  je  SRJ  spremno  podržala  sva  četiri  mirovna  plana  međunarodnih 
posrednika za okončanje rata i njegovo političko 

rešavanje, dok su ih SAD ignorisale, nevoljno 

primale na znanje ili gurnule u stranu krajem 1994, kada su se kroz tzv. Kontakt grupu nametnule 

kao ključni igrač. 

Tokom 1993, Savet bezbednosti je usvojio rezoluciju o uspostavljanju tzv. zaštićenih 

zona (B

ihać, Srebrnica, Žepa....) u cilju zaštite civila u njima. Međutim, one do kraja rata nisu 

bile demilitarizovane, što je bila obaveza, i pored upornih zahteva Rusije kao stalnog člana 

Saveta bezbednosti i prigovora Republike Srpske. Umesto da vode suženju prostora ratnih 

24 

po sporazumu 

o  tzv.  duplom  ključu,  da  saglasnost  da  NATO  bombarduje  položaje  Vojske 

Republike Srpske. Ogorčene zbog toga, SAD su primorale generalnog sekretara B.B. Galija 

da umesto Akašija, pošalje novog specijalnog izaslanika u liku Kofi Anana, koji je odmah dao 

saglasnost NATO-u da stupi u akciju protiv RS, što je svakako doprinelo da ga SAD ubrzo 

izguraju na položaj novog generalnog sekretara OUN.  

SAD PREUZIMAJU VOĐSTVO U REŠAVANJU JUGOSLOVENSKE 

KRIZE 

Međunarodni  posrednici  Oven 

–  Vens i Oven –  Stoltenberg lansirali su 1993. i 1994. 

godine nekoliko mirovnih planova za BiH, ali oni, najviše zbog slabe zainteresovanosti SAD ili 

njihove diskretne obstrukcije, nisu bili plodotvorni. Kao što su, preko uticaja ambasadora Vorena 

Cimermana  na  A.  Izetbegovića,  februara  1992.  godine,  minirale  već  parafirani  mirovni  plan 
izaslanika EEZ ambasadora Hoze Kutlijera o kantonalnom uređenju nezavisne BiH, SAD nisu 
imale interesa da se oružani sukobi u BiH okončaju dok uz pomoć njih ne postignu šire političke 

ciljeve (dokazivanje EEZ-

u  da  bez  SAD  ne  mogu  da  uređuju  ni  sopstveno  »dvorište«, 

popravljanje svog položaja u islamskom svetu svrstavanjem uz muslimane u BiH, iscrpljivanje 

Srbije pre ulaska u završne razgovore o jugoslovenske krize). 

U tom smislu, sredinom 1994. godine, osnovana je tzv. Kontakt grupa za BiH kao 

neformalno  telo  van  sistema  OUN  (četiri  stalna  člana  SB,  SAD,  VB,  Francuska  i  Rusija,  i 
Nemačka kao nestalni član). U početku je Grupa delovala kolektivno, ali su se vrlo brzo SAD 

nametnule i monopolisale susrete sa Sr

bijom i Hrvatskom i trima zaraćenim stranama u BiH. 

Preuzele su prvobitni plan Kontakt grupe koji je, u dopunjenom i proširenom izdanju, 

poslužio kao osnova za kasnije potpisivanje Dejtonskog sporazuma o miru u BiH. 

Za SRJ odnosno Srbiju, koja je sve teže 

podnosila  ugušujući  stisak  sveobuhvatnih 

ekonomskih  sankcija,  Dejtonski  sporazum  je  doneo  dugo  čekano  oslobađanje  od  sankcija. 
Međutim, SAD nisu poštovale takvu odluku SB, već su jednostrano zadržale tzv. spoljni zid 

sankcija koji je dugo ostao na snazi. Izbijanjem oružanih sukoba na Kosovu, poslužio je kao 

osnova za uvođenje embarga na uvoz oružja i novih jednostranih sankcija kojima se pridružila 

i EU. 

Iako je Dejtonski sporazum doneo velika olakšanja svima i bar optički otvorio perspektivu 

za normalizo

vanje  odnosa  SRJ  sa  zapadnim  delom  međunarodne  zajednice,  propagandna 

25 

aktivnost protiv bosanskih Srba i SRJ nije prestajala. Na inicijativu ambasadorke Madlen Olbrajt, 

SB je novembra 1995. otvorio pitanje masovnog zločina počinjenog u Srebrenici tokom leta

 iste 

godine. Od tada to pitanje nije prestajalo da bude predmet pažnje i aktivnosti SB. Uključivanjem 

ad hoc

Međunarodnog krivičnog suda u Hagu u taj predmet, bosanski Srbi i Srbija su se našli na 

neprekidnoj  traci  optuživanja  za  taj  zločin,  sa  neskrivenim  ciljem  da  se  suđenja  iskoriste  za 
potvrđivanje  stavova  Zapada  o  jugoslovenskoj  krizi  i  najvećoj  odgovornosti  bosanskih  Srba  i 

Srbije. 

OUN i KOSOVO

Sa prvim terorističkim akcijama OVK na Kosovu, zapadni stalni članovi SB počeli su da 

razmišljaju kako da to 

par exellance

  unutražnje pitanje Srbije predstave kao pretnju miru i 

bezbednosti,  što bi  SB ovlastilo da  o  tome  raspravlja.  Pošto  se  SRJ energično protivila takvoj 
nameri,  zapadni  deo  međunarodne  zajednice  je  pribegao  manevru:  uticao  je  na  obrazovanje

neformalne  Kontakt  grupe  za  Kosovo  van  sistema  OUN,  sastavljene  od  stalnih  članova  SB  i 
Italije kao nestalnog člana. Saopštenja te grupe u vezi sa situacijom na Kosovu stizala su na sto 

SB, koji je o njima, kao o gotovoj stvari, raspravljao i zauzimao stavove. Tako je, pitanje Kosova 

zaobilaznim putem uvedeno u aktivnost SB, uprkos protivljenju SRJ i dotadašnjoj praksi da se 

unutrašnja pitanja ne razmatraju u SB bez pristanka članice OUN o kojoj se radi. Do početka 

agresije NATO na SRJ, SB je usvojio ukupn

o četiri rezolucije o Kosovu, sve pod Glavom VII 

OUN. Zahvaljujući Rusiji i aktivnostima SRJ, u svima je naglašen suverenitet SRJ nad Kosovom, 
a  pozivi  SRJ  da  obustavi  »represivne«  aktivnosti  praćeni  su  i  pozivima  OVK  da  prestane  sa 
terorističkim akcijama.

 Postignuta je relativna ravnoteža u osudama strana u sukobu, što nikada 

nije bio slučaj sa rezolucijama SB u vezi sa oružanim sukobima u BiH. 

Posle  potpisivanja  Dejtonskog  sporazuma  i  otvaranja  slučaja  Srebrenice,  SRJ  a 

posebno Srbija redovno se nalazila na udaru kritika u Komisiji za ljudska prava u Ženevi i u 

tzv. Trećem komitetu zaduženom za nadzor ljudskih prava u državama članicama. Izolovani 
slučajevi kršenja ljudskih prava predozirano i zlonamerno su predstavljeni, s ciljem da se SRJ 

zadrži u crno

m svetlu u očima međunarodne zajednice. Naši argumentovani odgovori koji su 

ukazivali  na  prevazilaženje  takvih  slučajeva,  rutinski  su  ignorisani.  SAD  su  predvodile  sve 

»humanitarne« opsade SRJ, radi lakšeg ostvarivanja i drugih tada još nedeklarisanih ciljeva u 

odnosu na Srbiju.  

27 

da se ne obazire na instrukcije koje dobija od Sekr

etarijata OUN, već da deluje po svojoj proceni, 

što je bilo drugo ime za ono što SAD od njega očekuju. Sekretarijat OUN nije zbog takvog javnog 
degradiranja OUN ukoreo Holbruka, već mu je samo usmeno blago prebacio da njegovo javno 

istupanje nije bilo na mestu.  

Nezavisno od našminkanih izveštaja UNMIK-a o situaciji na Kosovu, Misija SRJ pri 

OUN sistematski je zvanično obaveštavala SB o konkretnim zločinima nad Srbima, Romima i 

Gorancima i povredama njihove imovine, ali SB nije na to reagovao niti je Misija od njega 

dobijala  odgovore.  Isto  tako,  zvanično  je  protestvovala  prilikom  svakog  akta  UNMIK

-a 

usmerenog na negiranje zakonodavstva Srbije na Kosovu, na zadržavanje OVK pod drugim 

imenom umesto njenog potpunog rasformiranja, kao i drugih akata suprotnih odredbi rezolucije 

1244 koja garantuje suverenitet SRJ nad Kosovom. SB je bez izuzetka ignorisao sva ta 

ukazivanja, uprkos upornim zahtevima Rusije da se ona temeljno ispitaju. 

U jesen 1999. godine, četiri bivše jugoslovenske republike, pod vođstvom ambasa

dora 

R.  Holbruka,  otpočele  su  široku  političku  akciju  kod  drugih  članica  OUN  da  Generalna 

skupština  usvoji rezoluciju o izbacivanju SRJ iz OUN. Iako Povelja OUN tako nešto ne 

predviđa  (predviđa  samo  povlačenje  iz  članstva  i  suspendovanje  aktivnosti  člana)

, njihova 

agresivnost prema SRJ primila je dotle nezabeleženu oštrinu i nepomirljivost. U tome su se 

naročito  isticale  Slovenija  i  Hrvatska,  uz  poslušnu  asistenciju  makedonskog  i  bosanskog 
predstavnika, dok je R. Holbruk cirkulisao američki »non

-paper« u kome je tražio izbacivanje 

SRJ iz OUN u što kraćem roku. Sasvim neočekivano, ta akcija protiv prisustva SRJ u OUN 
završila se neslavnim povlačenjem njenih nosilaca, posle naše uspešne protivakcije uz pomoć 

Koordinacionag biroa nesvrstanih zemalja, što je ut

icalo i na EU da povuče obećanu podršku 

američkoj  akciji.  Priznajući  izgubljanu  bitku,  ali  ne  i  rat,  ista  grupa  je  pod  vođstvom 
ambasadora  Holbruka  povela  još  žešću  akciju  protiv  SRJ  u  maju  2000.  godine,  ali  je  ona, 

zbog raspisanih izbora u SRJ, odložena za jesen iste godine, kada je, zbog pobede opozivije, 

izgubila razlog za dalje vođenje. 

Političke promene izvršene 5. oktobra 2000. godine koje je Zapad politički, medijski i 

finansijski otvoreno podržavao, nisu uticale na promenu njegove geopolitike prema Srbiji i 

srpskom narodu. Zapad je nastavio da Srbiju tretira više kao objekat od kojeg se izvlače stalni 
ustupci, nego kao samostalni subjekt, čije legitimne interese želi da respektuje. Neubedljiva 

politika koju Srbija od tada vodi u pitanju Kosova i njeno propuštanje da definiše svoju 

ustavnu poziciju u pogledu evrointegracija pre otvaranja procesa pregovaranja, doprinelo je 

ulasku u takav inferiorni položaj.  

28 

Mr Nikola Vučeljić

Akademija za diplomatiju i bezbednost, 

Beograd 

ODNOS IZMEĐU EVROPSKE UNIJE 

I SRBIJE 

Sažetak: 

Odnosi Srbije i Evropske Unije su 

kroz istoriju poprimali različ

it kvalitet i karakter. Još u 

perio

du  koji  prethodi  poč

etku evropskih integracija, odnosi tadašnje Jugoslavije sa državama 

koje će biti zač

etnice tog procesa bili su vrlo raznoliki i uglavnom su reflektovali tradicionalna 

vojno-

politič

ka savezništva i suparništva. 

Nakon  politič

kih promena u SRJ, 2000. godine, 

približavanje, povezivanje i saradnja zemlje sa EU, ponovo je 

postalo vrhunski spoljnopolitič

ki 

prioritet. Stupanje n

aše  zemlje  u  punopravno  č

lans

tvo  EU  istaknuto  je  kao  dugoroč

ni cilj ove 

politike. Ostvarivanje evropske perspektive d

anas  je  jedan  od  retkih  politič

kih programa koji 

objedinjuje  najveći  deo  srpske  javnosti

. 

Iako  su  do  danas  uč

injeni brojni krupni koraci u  tom 

pravcu, ovaj proces nije bez svojih izazova, kako na unutra

šnjem, tako i na spoljnopolitič

kom 

planu. Međutim, u poslednjih par godina reč

 je 

о

jednač

ini sa previše nepoznatih da bi se na to 

č

lanst

vo u EU mogla sa sigurnošću rač

unati, pogoto

vo imajući

u vidu sve specifič

nosti srpske 

situacije, 

gde  se  ponajmanje  radi  o  tehničkim  poteškoćama  usklađivanja  i  harmonizacije 

zakonodavstva i standarda Republike Srbije sa EU. Direktno ili indiraktno, od Srbije se traže vrlo 

bolne i ponižavajuće stvari (faktič

ko  prihvatanje nezavisnosti Kosova). 

Imajući u vidu sve gore 

rečeno, ovaj odnos se ne bi mogao nazvati međusobno

 pravednim i ravnopravnim. 

Ključne reči

: Republika Srbija, Evropska Unija 

Abstract: 

Relations between Serbia and the European Union have historically took on a different 

quality and character. Even in the period preceding the beginning of European integration, 

relations with the countries of former Yugoslavia to be the forerunner of the process (Belgium, 

France, Italy, Luxembourg, the Netherlands and Germany) were very diverse and generally 

reflect the traditional military-political alliances and rivalries. After political changes in 

Yugoslavia in 2000. year, convergence, networking and cooperation with the EU, again became a 

30 

KOSOVO I METOHIJA KAO FAKTOR NARUŠENIH ODNOSA EU  

I   REPUBLIKE SRBIJE 

Srbija je posle 2000. godine krenula putem evropskih integracija i za tih dvanaest godina 

stekla je prilično iskustvo u odnosima sa Evropskom Unijom

. 

Međutim

, 

treba podvući činjenicu 

da nije Srbija unapred odbacila ideju o pristupanju Evropskoj Uniji, 

već je napro

tiv,  u jednom 

trenutku postojalo široko raspoloženje javnosti da se ide tim putem. Nije prva Srbija promenila 

odnos prema Evropskoj Uniji, 

već  je  Brisel  suštinski  promenio  odnos  prema  Republici  Srbiji

. 

Nesporna, 

premda neizgovorena činjenica je da je Bri

sel zloupotrebio poverenje koje je u Srbiji 

postojalo prema Evropskoj Uniji. 

Da je EU odmah na početku evropskih integracija saopštila da 

računa na Srbiju bez Kosova i Metohije kao svoju članicu

, niko ne bi imao pravo da govori o 

zloupotrebi poverenja. 

Međutim,  kada  je  2008.  godine  EU  stala  iza  protivpravne  odluke 

о 

jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije i

poslala svoju misiju EULEX na 

Kosovo i Metohiju, 

EU je bila ta koja je prekršila svoje obećanje da će celovita Srbija ući u EU

. 

Suštinski se pokazalo kako je upravo Kosovo i Metohija prelomna tačka koja određuje 

budućnost Republike Srbije

. Kosovo i Metohija nije samo teritorija. Kosovo i Metohija je pitanje 

nacionalnog indentiteta, nacionalne kulture, pitanje nastanka srpske države i srpske crkve. Da li 

Srbija može da se pravi da ne vidi kako joj se otima teritorija i ko u suštini pokušava to da učini

? 

Jasna, 

premda  neizgovorena  činjenica  je  da  EU  od  Srbije  traži  kao  uslov  dobijanja  statusa 

kandidata  za  članstvo  u  EU

, uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa samoproklamovanom 

Republikom Kosovo i Metohija. 

ASPIRACIJE EVROPSKE UNIJE I NJEN UTICAJ NA BUDUĆU 

POLITIKU REPUBLIKE SRBIJE 

Aktuelna politika Republike Srbije da “Evropska Unija nema alternativu“ je sa 

elemantarnog 

logičkog stanovišta diskutabilna

. Ne samo da ova politika nije adekvatna za zemlje 

koje  su  u  procesu  priključenja  u  EU

, 

već  i  za  zemlje  koje  su  već  članice  ova  strategija  nije 

31 

jedinstvena. Razloga ima nekoliko. Evropska Unija se može raspasti. Od deset najzaduženijih 

zemalja na svetu, 

sedam  su  članice  Evropske  Unije

.  Zatim,  iskustvo nam govori da postoji 

mogućnost u fazi pregovora da se Srbiji postave novi “teški” uslovi koji mogu biti neprihvatljivi

. 

Sve gore navedeno, 

sa  logičkog  aspekta  gledano  i

ziskuje kreiranje i alternativne državne 

strategije.  Evropska Unija je sada svakako najbolja alternativa ali odgovoran pristup svakako 

mora da pretpostavi i druge mogućnosti koje mogu da nastupe bez uticaja zemlje kandidata

. 

Od nastanka svetske krize koja je zahvatila i EU, jasno je da EU više nema prioritetnu 

nameru da se širi, bar ne u dogledno vreme. Zato ispunjavanje uslova, 

što znači davanje daljih 

ekonomskih koncesija i popuštanje po pitanju Kosova i Metohije, treba da se veoma pažljivo ceni. 

Šta g

od  da  Srbija  uradi  možda  neće  biti  dobiti  ulaznicu  za  EU

, što bi moglo da naštetiti 

nacionalnim interesima. 

Od suštinske je važnosti analizirati aktuelne tokove i razvoj situacije u uzdrmanoj EU i 

iskoristiti kao pouku za pravljenje nove strategije prioriteta Republike Srbije. Opravdan argument 

jeste da danas u Republici Srbiji samo politička klasa ima koristi od evroentuzijazma i nastavka 

evrointegracija po svaku cenu. Najpre, za razliku od EZ koja je ipak bila jedna vrsta ugovorne 

konfederacije suverenih i demokratskih država, EU je danas skupa i krajnje birokratska tvorevina. 

U njoj postoji samo privid demokratije, dok narasle birokratizovane strukture sistematski 

potkopavaju suverenost i samobitnost pojedinih država. Ne samo da se sve glavne odluke u EU 

donose u Briselu, 

već ih donose tela koja su nisu demokratski izabrana

, 

a čak se 

70 odsto odluka 

donosi na zatvorenim sednicama. I sama Evropska Komisija, koja ima funkciju Vlade EU, zaseda 

iza zatvorenih vrata, 

a sa tih sastanaka nema zvanične dokum

entacije, 

niti ono o čemu se tamo 

razgovara može biti izloženo javnoj raspravi. 

Apsolutno  je  opravdano  očekivati  da  bi  ulaskom  u  Evropsku  Uniju  Republika  Srbija 

prevazišla sve nedorečenosti demokratije koje aktuelno bitišu u svim segmentima njenog druš

tva. 

Preuzimanjem pozitivnih standarda iz evropskog razvijenog društva, socijalne pravde, razvijenog 

pravosuđa i anti

-

korupcijskih reformi, Republika Srbija bi mogla da prevaziđe sadašnje izazove. 

Međutim, ona to mora interno promeniti i reformisati jer je

 to njen nacionalni i društveni interes, 

bez obzira na opredeljenje prema evropskim integracijama. 

33 

nacionalne ekonomije. 

Nacionalna država sada služi samo tome da uzima kredite kako bi domaće 

stanovništvo imalo kakvu-

takvu kupovnu moć i moglo da troši stranu robu

. 

Zbog takve politike, recimo, Poljska, koja je 1991. imala spoljnotrgovinski suficit od dve 

milijarde dolara, do 2000. godine je došla do deficita od 13 milijardi dolara. 

Mađarska, koja je 

1990. imala suficit od 350 miliona, do 2000. godine je došla do deficita od dve milijarde dolara. 

Poljska, 

Češka i Mađarska

, sve te zemlje koje se slave kao lideri evro-

tranzicije, danas su među 

najzaduženijim zemljama Evrope. Samo mađarski dug iznosi 62 milirade evra.

24

Svet se brzo menja, a to važi i za spoljnju politiku, zato republika Srbija mor

a ići u korak 

sa tom dinamikom i to je posao za brojne timove sastavljene od ljudi koji imaju znanje. U tom 

poslu  ne  smeju  biti  presudni  ni  stranačka  ni  bilo  koja  druga  uska  opredeljenja

. Da bi spoljnja 

politika bila uspešna mora da postoji jasna vizija 

vođstva  i  snažna  unutrašnja  politika  kao  i 

podrška javnosti i jake institucije.  Srbija u spoljnjoj politici treba da postane jedna savremena 

država, 

koja ima razvijene lobističke strukture svuda

. Neophodno je okupljanje nove elite, elite 

znanja, koja ume 

da pobeđuje u evropskoj areni. Srbiji je potrebna elita koja inicira i uspešno 

implementira evropske vrednosti i ostvaruje kvalitetne rezultate koje su u njenom nacionalnom 

interesu. 

Literatura 

.

1)  Marta Andreasen, Brussels Laid Bare, St, Edwards Press Ltd., UK, 2009  

.

2)  Marta Andreasen, Europe on 387 million euros a day, St, Edwards Press, Ltd., UK, 2010  

24

 Marta Andreasen, Europe on 387 million euros a day, St. Edwards Press Ltd., UK

, 

34 

Dr Miša Đurković

Viši naučni saradnik,

Institut za evropske studije, 

Beograd 

MEĐUNARODNI NEFORMALNI CENTRI MOĆI I NJIHOV 

UTICAJ NA DEŠAVANJA U SRBIJI 

- NEKA METODOLOŠKA PITANJA - 

Sažetak: 

 U ovom radu autor želi da istraži neke metodološke probleme koji stoje u vezi sa 

pokušajima analize uticaja takozvanih neformalnih centara moći na dešavanja u Srbiji i bivšoj 

Jugoslaviji. On najpre pokazuje da je i pored odbojnosti mejnstrim nauke neophodno da se i ovaj 

prostor naučno tretira jer su odluke koje se u njemu donose i sprovode često važnije od onoga što 
se dešava u dostupnom svetu trasnparentnosti. Zatim se navodi nekoliko primera koji potvrđuj 
validnost revizionističke ili alternativne teorije politike i međunarodnih odnosa i posebno se kao 

ilustrativan navodi problem delovanja pripadnika slobodnog zidarstva. Poslednji deo teksta 

iznosi još nekoliko osnovnih problema i daje uputstva kako se sa njima izboriti. 

Ključne reči:

međunarodni odnosi, konspirologija, neformalni centri moći, masoni,

 metodologija. 

Abstract:

In this article author tries to explore some methodological issues that are related to 

attempts to analyze the influence of so-called informal power centers on the events in Serbia and 

former Yugoslavia. He first shows that, despite the reluctance of mainstream science, it is 

essential that this area should be treated as scientific  as well, since the decisions that are taken 

and implemented in this area are often more important that what happens in the world of 

transparency. Then, several examples are given to confirm the validity of alternative or revisionist 

theory of politics and international relations, and as especially illustrative is presented problem of 

ations and work od Freemasonry.The last part offers several more important research problems 

and gives instructions on how to cope with them. 

Keywords:  international relations, conspirology, informal power centers, Freemasonry, 

methodology 

36 

Konspirologija  kao  područje  istraživanja  usmereno  na  sve  oblike  i  mehanizme 

praktikovanja netransparentnih oblika moći, od koga tek treba načiniti disciplinu, mora da sledi 

upravo ove nazore. Mi smo u poz

iciji  obaveštajca  koji  koristi  sve  moguće  načine  da  dođe  do 

različitih  oblika  informacija  od  kojih  će  kombinacijom  empirije,  nagoveštaja,  analogije,  logike 
zdravog razuma  i  nagađanja,  pokušati  da  sklopi  celinu  nekog  plana, strategije  koji  neko  drugi 

namera

va da sprovede. On sve to mora da radi iako za početak uopšte nije siguran da li osmatrana 

strana ili objekat obrade uopše nešto planira i najčešće prvo to pokušava da utvrdi. 

1. 

Počnimo  naše  izlaganje  nekolicinom  primera  koji  plastično  treba  da  demonst

riraju 

važnost bavljenja ovom vrstom diskursa, literature i istraživanja. 

1.Za nas naučene da je Narodna banka centralna državna institucija jedne zemlje koja se 

nalazi  pod  kontrolom  državnih  organa,  jedan  od  većih  saznajnih  šokova  predstavlja  otkriće 
činjenice  o  strukturi  vlasništva  američkih  Federalnih  rezervi.  Pomalo  banalizovano,  ali  ne 
potputno  netačno  jeste  reći  da  su  Federalne  rezerve  privatna  banka.  Struktura  njenih  odluka  i 
upravljanja zaista jeste složena, ali ne menja činjenicu da nekolicina porodica ima većinske akcije 
u  upravljačkoj  strukturi.  Znajući  da  ova  institucija  donosi  odluke  o  visini  kamata  i  ima 

monopolski položaj u pogledu štampanja dolara kao i dalje osnovne, rezervne svetske valute, 

dolazite do vrlo čudne činjenice da nekoliko porodica de fakto odlučuje o velikom delu svetske 

ekonomije. 

U mejnstrim literaturi se ovaj fenomen nekako nerado tumači i objašnjava a posebno je u 

senci ostala činjenica kako se do tog rešenja došlo. Za racionalne odgovore istraživač mora da uđe 
u područje

konspirologije gde je opšte mesto tvrdnja da je uvođenje strukture FED

-a neka vrsta 

državnog udara koju su ove velike porodice sprovele preko svog poverenika Hausa i svog drugog 

poverenika postavljenog na mesto predsednik države, Vilsona koji je 1913 potpisao taj akt.

26

2. Sva mejnstrim literatura o osnivanju Evropske zajednice donosi standardni popis imena 

koja se ubrajaju u očeve osnivače: Šuman, Mone, Adenauer, De gaspari, Spak itd. No nigde se ne 
pominje  osoba  koja  je  verovatno  za  faktičko  osnivanje  E

U uradila jednako, ako ne i više od 

pomenutih  -  kardinal Jozef Ratinger. Oficijelna objašnjenja osnivanja EEZ ili daju apologetske 

apstrakne teorije o volji za jedinstvo evropskih naroda, ili se drže teorije interesa pojedinačnih 

zemalja i ovaj projekat predstavljaju kroz navodni kompromis šest država koje su u projekat ušle. 

26

 Npr. Ralf Eperson, 

Nevidljiva ruka

, Plavi krug, Beograd, 2000, str. 181 i dalje. Tu ćete naći i opis borbe ovih istih krugova kroz 

či

tav devetnaesti vek da nametnu takvo rešenje i otpor demokratski izabranih predsednika poput Linkolna. 

37 

Mnogo je, čini se, validnija i značajnija naracija koja  EEZ tumači kao zajednički projekat SAD i 

Britanaca kao neke vrste posleratnih okupatora zapadne Evrope, Vatikana, masonerije, 

k

raljevskih  kuća,    krupnog  kapitala,  i  tek  na  kraju  političih  elita  uključenih  zemalja.  Ratinger, 

kardinal rimokatoličke crkve, mason 33. stepena, saradnik britanske obaveštajne službe

27

 i bliski 

prijatelj krunisanih glava, bio je idealna osoba za povezivanje svih ovih struktura koje su na kraju 

zajedno proizvele pariski (1951) a zatim  i rimski ugovor (1955). 

3. Jedna od najvažnijih organizacija neformalne moći jeste Bilderberg klub, organizacija 

koja  od  1954.  godine  okuplja  najvažnije  predstavnike  američke

  i evropske elite. Trilateralna 

komisija koja je nastala početkom sedamdesetih godina predstavljala je logičko fizičko proširenje 
istog  principa  i  na  teritoriju  Japana  jer  je  japanska  elita  koja  je  tada  već  činila  značajan  deo 
finansijske  i  ekonomske  moći  u  svetu,  zahtevala  da  uzme  učešće  i  u  forumima  za  stavarno 
upravljanje svetskim problemima. Nimalo nije slučajno što je prvo zasedanje Bilderberga održano 

upravo godinu dana pre kreiranja rimskog ugovora kojim je definisan pravac razvoja Evrope u 

poslednji

h šezdeset godina. Ova uska veza Bilderberga i EU tokom celog tog perioda fantastično 

je  predstavljena  činjenicom  da  je  nepoznatog  belgijskog  birokratu  Hermana  van  Rompeja  na 
mesto prvog predsednika Saveta EU kandidovao zapravo Bilderberg čiji je on član.

U svakom slučaju dovoljno je pogledati učesnike npr. poslednjeg zasedanja Bilderberg 

kluba,  i  videti  da  i  pored  prisustva  urednika  i  vlasnika  najvećih  svetskih  medija  o  tome  nema 
nikakvog  izveštaja;  da  npr.  zvaničnici  SAD  krše  fundamentalne  zakone  svoje  z

emlje koji im 

zabranjuju da učestvuju na ovakvim skupovima,  pa shvatiti 

1) da se radi o skupu stvarne elite mnogo jače i uticajnije nego što je Evropska komisija ili 

vlada bilo koje velike sile i  

2)  da  oni  suprotno  navodnim  načelima  transparentnosti  r

ade potpuno po principima 

arkane

, dakle zatvoreno i van očiju javnosti, a svi dolaze iz zemalja i administracija koje spadaju 

u najveće promotere demokratizacije čak i po cenu nasilnih ratova.

Što se Srbije tiče evidentno je da mi nemamo svoje predstavnik

e u takvim visokim telima 

i da je sva naša elita na niskom nivou lestvice hijerarhije zapadne ili globalne elite. Hrvati npr 

imaju čoveka koji je član Rimskog kluba, dok je Budimir Lončar visoko pozicioniran u tokovima 

evropske i svetske diplomatije.  

27

Nikoga ne sme da začudi ovakva aktivnost visokog crkvenog zvaničnika. Vatikan i danas ima jednu od najboljih obaveštajnih 

struktura na svetu. Da to nij

e  slučaj  samo  na  zapadu  pokazuje  nedavno  objavljena  informacija  da  je  od  15  egzarha  Bugarske 

pravoslavne crkve njih jedanaest u doba Todora Živkova radilo za tajnu policiju svoje zemlje. Vidi 

39 

Treća linija koncentriše se na delovanje

dve veoma uticajne, moćne i bogate porodice koje 

vek ili dva već poseduju ogroman uticaj na usmeravanje evropske i svetske ekonomije i politike. 
Pominju  se  naravno  i  druge  značajne  porodice,  ali  Rotšilde  i  Rokfelere  teško  je  dostići.  Ove 

porodice same poseduju ogromne kapitale, banke, kompanije, medije i ogroman uticaj na 

političare  u  najvećim  i  najmoćnijim  zemljama.  Sa  njima  (posebno  sa  Rokfelerima)  se  u  vezu 

dovode i neke formalne organizacije kao što su Bilderberg ili Trilateralna komisija koje okupljaju 

najmoćnije  ljude  na  svetu  i  gde  se  u  intimnom  krugu,  daleko  od  javnosti  prave  scenariji  za 

usmeravanje savremenog sveta.  

Sve navedene grupe tek su deo bogatog konspirološkog kolorita i po pravilu ima dosta 

svedočanstava o preklapanju njihovog članstva.

One nisu svemoguće, ali predstavljaju značajne 

vektore moći koji u sadejstvu ili sukobu sa ostalim centrima moći, političarima, javnim mnenjem 
itd, u velikoj meri utiču na dešavanja u svetu, a tako i na Balkanu, pa i u našoj zemlji; ili su u 
nekim  slučajevima  značajni  kanali  preko  kojih  se  ovde  deluje.  Njihova  uloga  npr.  u  raspadu 

Jugoslavije je evidentna i kako je Smilja Avramov pokazala

31

najveći deo aktera u raspadu su bili 

članovi  i  Bilderberga  i  Trilaterlane  komisije,  koji  su  nominalno  delovali  ispred 

svojih vlada i 

„međunarodnih  institucija“  a  zapravo  sprovodili  u  praksi  scenarije  koji  su  razrađivani  na 

sastancima pomenutih konspirativnih grupa. 

Ako se zna da su ovi centri moći i ranije uticali na procese koji se ovde odvijaju, kao i da i 

dalje značajno utiču, logično je pitanje ko kod nas prati ovu vrstu aktivnosti, na koji način, koliko 
redovno, da li to uračunava u pravce razvoja srpske politike, da li pokušava da se tome prilagodi, 

ima li strategiju kako da izbegne ono što nam ne odgovara itd. Prema informacijama koje su nam 

poznate,  odgovor  je  prilično  obeshrabrujući.  U  mejnstrim  nauci,  diplomatiji,  nastavama 
analitičkih  službi,  ministarstvu  inostranih  poslova  i  drugim  sličnim  centrima,  delatnost  ovih 

centara se uglavnom ingoriše. Neke od obaveštajnih službi jesu zainteresovane za delatnost 

masonerije,  ali  im  to  otežava  činjenica  da  je  veliki  broj  slobodnih  zidara  koji  se  nalaze  na 
ključnim mestima odlučivanja. Ove ostale organizacije se ne prate, niti se prilikom bilateralnih i 

multilateralnih sast

anaka  vodi  računa  o  tome  da  li  je  sagovornik  osoba  koja  ima  tu  vrstu 

bekgraunda. 

Uočavamo  dakle  paradoks  da  studenti  završe  kurseve  i  smerove  o  međunarodnim 

odnosima,  ili  o  moći,  a  da  ne  dodirnu  ove  centra  moći  koji  spadaju  sigurno  među  najvažnije 

donosioce odluka u svetu. 

31

  Smilja  Avramov, 

Trilateralna  komisija:  svetska  vlada  ili  svetska  tiranija?,

  Institut  za  me

đ

unarodno  pravo  i  me

đ

unarodnu 

poslovnu saradnju, Banja Luka, 2000. 

40 

Konspirološkom stranom međunarodnih odnosa i politike uopšte bavi se veoma mali krug 

istraživača i to uglavnom publicista entuzijasta. Knjiga Smilje Avramov (prvo izdanje 2000) bila 

je jedan od retkih pokušaja da se iz perspektive mejns

trim nauke o međunarodnim odnosima i 

politikologije progovori o uticaju ovog tajnovitog sektora na kreiranje politike prema 

jugoslovenskom prostoru.

32

Uz  sve  metodološke  i  ideološke  probleme,  ova  knjiga  je  značajan 

pokušaj da se zainteresovanom studentu, is

traživaču  i  praktičaru  obezbedi  uvodni  pregled 

najznačajnijih  organziacija  koje  proishode  iz  Roudsove  sheme  i  da  se  na 

primeru raspada 

Jugoslavije pokaže njihov praktični značaj i moć. Deceniju kasnije, još uvek nema adekvatnih 

istraživanja koja bi išla u 

tom pravcu. Konspirologija kod nas ostaje na publicističkim marginama 

s jedne strane i u ezoteričim krugovima praktičara s druge.

Stoga dakle ostaje praktičan  zadatak i praktično pitanje: kako zasnovati konspirologiju 

kao ozbiljnu i neophodnu nauku i legitimisati je u mejnstrimu. 

Evidentan  problem  je  nedostatak  izvora  ne  samo  prvog  reda  već  i  indirektnih 

svedočanstava.  Konspirativne  organizacije  razumljivo  sve  čine  da  takvima  ostanu.  Štaviše, 
dodatan problem je što je ovo područje zbog interesa aktera pr

eplavljeno sa previše spekulacija i 

namerno zavodljivih „montaža“ čime se istraživački posao čini još težim.

Jedan od validnih pravaca jeste usko povezivanje sa geopolitikom kao ozbiljnom naukom 

koja je takođe imala probleme da se legitimiše u mejnstrimu.

Treba istražiti čitavu istoriju razvoja 

geopolitike  od  pionirskih  radova  političke  geografije,  preko  pokušaja  da  se  ona  eliminiše  kao 
„fašistička  nauka“  do  konačnog  legitimisanja  u  mejsntrim  nauci  tokom  poslednje  dve  decnije 
dvadesetog veka. Činjenica da ona barata hipotezama, spekulacijama, scenarijima,  hipotetičkim 
strategijama i sl, nije je sprečila da se etablira kao nauka nužna za razumevanje motiva, namera i 
pravaca  kretanja  velikih  sila.  Takođe  od  koristi  je  povezivanje  sa  klasičnim  realizmom  u 
međunarodnim  odnosima, kao i sa teorijama moći i praktikovanja moći uopšte.

3. 

Osnovni metodološki instrument na ovom polju je analogija. Uvek je korisno na osnovu 

dostupnih informacija o ciljevima i težnjama objekta interesovanja postaviti se u njegovu ulogu i 

zamisliti koja bi sredstva bila najadekvatnija za realizaciju takvog cilja. Od još veće koraborativne 
važnosti jesu analogije sa sličnim situacijama iz ranijih istorijskih razdoblja koja su relativno bolje 
proučena. Istorijska nauka nam čak i u kons

pirativnim segmentima delovanja nudi izvore prvog 

32

 Postoje zanimljiva istraživanja sociol

oga Žolta Lazara i pojedinih istoričara kao što su Slobodan G. Marković i Ranka Gašić.

42 

današnja zbivanja u Srbiji bez obzira što nije jedinstvena, što postoji mnogo skandala vezanih za 

njeno delovanje itd.

37

Iz istorije je poznato da je delovanje masonerije bilo ponekad veoma korisno za Srbiju i 

srpski narod, a ponekad veoma štetno. Npr srpski masoni su zahvaljujući svojim međunarodnim 

vezama svojevremeno dost

a doprineli oslobađanju zemlje, kao što su npr. početkom prošlog veka 

pomogli međunarodnu afirmaciju države i konkretno doprineli uspehu u tzv 

carinskom ratu

  sa 

Astro-

ugarskom. S druge strane nesrećno stvaranje prve Jugoslavije i njen problematični razvoj 

uključujući i sramni  raspad nakon puča od 27. marta, takođe se sa puno razloga vezuju za njihovu 

presudnu ulogu.  

Nevezano od vrednosnih ocena rezultata rada ove organizacije, treba ukazati na to zašto je 

masonerija u načelu problematična za jednu državu

  koja pretenduje na bezbednosnu kontrolu i 

osiguranje svoje teritorije i zašto su je totalitarni režimi u načelu suzbijali i proganjali (Staljin, 

Musolini, Hitler), 

a opet s druge strane povremeno i koristili . Nekoliko momenata su od ključne 

važnosti: sis

tem  organizacije  koji  uključuje  hijerarhiju  sa  visokim  stepenom  tajnovitosti  gde 

najveći broj članova na nižim nivoima mora da deluje na osnovu instrukcija i principa koji su mu 

nepoznati; problem podeljene lojalnosti, i pre svega netransparentnost daju la

ku mogućnost za 

manipulacije  i  zloupotrebe  za  najrazličitije  ciljeve  u  zavisnosti  od  toga  ko  se  nalazi  na  vrhu 
lestvice i čije instrukcije  prenosi  na celu organizaciju;  dalje, ciljana  regrutacija i infiltracija na 

najvažnija mesta što je idealno za špijunažu, propagandu, stvaranje agenata od uticaja itd. 

Najveći problem je apsolutna netransparentnost i čak obaveza člana da konspirativno čuva 

sve tajne reda uključujući i podatke o članstvu, što zvaničnim institucijama zainteresovanim za 
praćenje  bezbednosti

i  posebno  za  kontraobaveštajno  delovanje,  čini  ovaj  posao  gotovo 

nemogućim iako se radi o potencijalno jednom od najznačajanijih protočnih kanala za obaveštajni 

rad, propagandu i širenje uticaja. 

37

Pogledajmo kako Nenezić završava feljton u Novostima u kome se na kraju obračunava sa pripadnicima Re

gularne velike lože 

Srbije koja je nastala nakon što

su stranci odlučili da njega odstrane iz organizacije: „

Nešto više svetla u pravu suštinu svih manevara 

oko razloga za stvaranje tzv. RVL Srbije, mogu uneti dva

naizgled nepovezana doga

đ

aja. Prvi je u

č

eš

ć

e tadašnjih i budu

ć

ih 

č

lanova 

te  organizacije (Dušan  Mihajlovi

ć

,

 Ivan 

Đ

or

đ

evi

ć, 

Tahir  Hasanovi

ć, 

Dragor Hiber...) na  skupovima  u  Be

č

u i  Atini  1999. i  2000. 

godine, na kojima su formulisani osnovni principi autonomije Vojvodine, koji neverovatno podse

ć

aju na rešenja ugra

đ

ena u Statut 

Vojvodine, usvojen u Skupštini Srbije 2009. godine. Drugi je skorašnjeg datuma, kada je formalno po

č

ela da radi organizacija “Ist 

Vest Bridž” u Beogradu

, č

iji je predsednik Petar Kosti

ć, 

VM tzv

. RVLS, a potpredsednici su takođe

članovi te organizacije Jovan 

Kovačić i Dejan Novaković, dok su članovi i Goran Svilanović, Tahir Hasanović, Ranko Vujačić, Marko Blagojević, Slobodan G. 

Marković,  Milan  Vujanić,  Miodrag  Stojković,  Aleksandar  Simić. 

Ve

ć

a  koncentracija 

č

lanova  tzv.  RVL  Srbije  u  odre

đ

enim 

ministarstvima  Vlade  Srbije,  nezavisnim  regulatornim  telima  i  odre

đ

enim  politi

č

kim  partijama  svakako  nije  slu

č

ajna  i  ona  je  u 

direktnoj  korelaciji  sa 

č

injenicom  da  je  njihova  organizacija  “priznata” na  istovetan  na

č

in  od  inostranih  VL  kao  što  je  priznata  i 

samoproklamovana  i  lažna  država  Kosovo  od  odre

đ

enog,  ne  malog  broja  uticajnih  država.Pošto  tzv.  RVL  Srbije  nema 

č

vrsto 

uporište u osnovnim masonskim principima nastanka, onda je indikativno da se tzv. priznavanja inostranih loža mogu povu

ć

i u bilo 

kom  trenutku,  koji  može  biti  i  onda  kada  ona  kao  sistem  ne  ispunjava  o

č

ekivanja  onih  koji  su  ih  priznali.  A to nije slobodno 

zidarstvo ni samostalna i suverena velika loža.»  

43 

4. 

Ovaj kratki doprinos metodologiji izučavanja delovanja

neformalnih centara moći prema 

našoj  državi  i  unutar  naše  države  završiću  sa  nekoliko  osnovnih  metodoloških  problema  koje 
istraživač ovog prostora susreće.

1. Lepljenje etikete, tipa teorija zavere ili antisemitizam itd. Istraživač s jedne strane mora 

da 

pokazuje hrabrost, da ide preko onoga što se nameće kao prihvatljivo i poznato, ali s druge 

strane mora svoje hipoteze da vodi u okviru onoga što jeste realno zamislivo, kao i da vodi računa 
o sposobnosti publike da postepeno prihvata određeni način razmišljanja. Dobar primer je slučaj 
pokojnog Ratibora Đurđevića koji je učinio veliku štetu ovoj vrsti istraživanja kod nas. On je ovde 
doneo  mnoge  relevantne  teme  i  preveo  mnoge  značajane  autore,  ali  je    svojim  bemislenim 

antisemitski intoniranim intervencijama trajno upropastio prevode nekih veoma vrednih dela i 

autora  kao  što  je  Piter  Bjukenen.  Dakle  kao  i  sa  čitanjem  kontroverznih  treš  magazina  tipa 

Tabloid

, potrebno je znanje i sticanje osećanja kako da se 

spin

 razlikuje od korisnog materijala, i 

mogućnost

 da se ukrštanjem informacija proveri tamo dobijeni nagoveštaj.  

2.  Problem,  što  je  ova  tematika  često  na  granici  fantastičnog  (vanzemaljci,  Rozvel, 

Hitlerova  tehnika,  Mengeleov  poratni  rad),  što  se  često  susreće  i  preklapa  sa  okultnim, 

simbolikom datuma, 

znakova itd. Međutim postoji više nego dovoljno svedočanstava da se čak ni 

najfantastičnije hipoteze ne izbegavaju, ali da se utoliko ozbiljnije njima mora baratati i tražiti 

neka vrsta makar indirektne potvrde. Npr. poznato je da je takozvani 

Eria 51

 u Teksasu jedno od 

najčuvanijih mesta na svetu gde vojska ima nalog da puca na svakog ko se bez dozvole nađe u 
objektu.  Ili  svedočenja  Valtera  Šelenberga  da  su  Nemci  1943  zaista  locirali  Musolinija  preko 

vidovnjaka pre nego što ga je Skorceni oteo. Nadalje, r

elevantno je pitanje zašto je Milošević 

izručen baš na Vidovdan a rezolucija o Srebrenici doneta baš u takozvanoj Strasnoj nedelji pred 
Uskrs, najveći hrišćanski praznik itd. Dakle kao ni obaveštajne službe nijednu hipotezu ne smemo 

odbaciti unapred, ali m

oramo  voditi  računa  o  načinu  na  koji  se  ova  istraživanja  plasiraju, 

objavljuju i predstavljaju. Nije sve za javnost i nije u svakom obliku. 

3. Problem: izrazito leva orijentacija naših konspirologa i pogrešna polazna pozicija o 

ciljevima delovanja ovih grupa (razaranje komunizma i socijalizma zbog njihove leve ideologije). 

Takav  je  primer  profesorke  Avramov.  Glavni  njihovi  izvori  su  radovi  američkih  konspirologa 
(Eperson,  Saton  itd)  koji  su  po  pravilu  pripadnici  američke  hrišćanske  desnice.  Oni  uzimaju 

mat

erijal od njih, ali sve pakuju u potpuno drugačiji kontekst koji ignoriše bazičnu, veoma vrednu 

i lako uočljivu hipotezu Amerikanaca da Vol Strit kao simbol za ove tajne centre moći promoviše 

45 

6.

Lazar, Ž, 

Nastanak masonerije: uticaj kulturnih i političkih činilaca na pojavu modernog 

slobodnog zidarstva

, Mediterran publishing, Novi Sad, 2009. 

7.

Stamenković, B, i Marković, S, 

Kratak pregled istorije Slobodnog zidarstva

, Regularna 

Velika Loža Srbije, Cicero, Beograd, 2009 

8.

Nenezić, Z, 

Masoni u Jugoslaviji: (1764-1980): pregled istorije slobodnog zidarstva u 

Jugoslaviji: prilozi i gra

đ

a

, Narodna knjiga, Beograd, 1984. 

9.

Nenezić, Z, „Prvaci u novoj loži“, 

feljton u listu 

Novosti

, 09. 10. 2010. 

10.

Nenezić, Z, „Zidar u fotelji vlade“, feljton u listu 

Novosti

, 10. 10. 2010. 

11.

Sutton

, А, 

Wall Street & the Bolshevik Revolution

, Buccaneer Books, 1993 

12.

Видојевић,  М, 

Досије  Омега:  нови  светски  поредак  као  нови  сатанизам

, 

Метафизика, Београд, 2006.

13.

West, H, 

и

 Sanders, T, 

Transparency and Conspiracy: Ethnographies of Suspicion in the 

New World Order,

 Duke University Press Books, 2003. 

46 

Doc. dr  Tomislav Brzaković

Fakultet za menadžment malih i srednjih pr

eduzeća

, 

Beograd

SRBIJA I MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Sažetak: 

Srbija aktivno sarađuje sa najvažnijim međunarodnim finansijskim institucijama. 

Od 

međunarodnih  finansijskih  institucija  u  Srbiji  su  srazmerno  najznačajnije  Međunarodni 

monetarni fond

,  članice  grupacije  Svetske  banke,  Evropska  banka  za  obnovu  i  razvoj  i 

Evropska investiciona banka. 

Od  2001.  godine  međunarodne  finansijske  organizacije  su 

odobrile  Srbiji  značajna  sredstva  u  vidu  zajmova  i  bespovratne  pomoći  za  sprovođenje 

programa ekonom

ske stabilizacije i reformi. Međunarodne finansijske organizacije su imale 

aktivnu ulogu i u toku procesa privatizacije u Republici Srbiji. Poslednjih godina evidentan je 

rast  spoljnjeg  duga  Srbije,  rast  nezaposlenosti,  što  nameće  neophodnost 

strukturnog 

p

rilagođavanja privrede Srbije podsticanjem razvoja sektora i grana za koje u zemlji postoje 

najpovoljniji  uslovi  za  razvoj  i  koje  mogu  na  bazi  raspoloživih  resursa  postići  najviši  nivo 
efikasnosti i konkurentnosti na domaćem i međunarodnom tržištu. 

Ključne reči:

međunarodne finansijske institucije, strukturno prilagođavanje privrede, spoljni 

dug 

Abstract: 

Serbia is actively working with major international financial institutions. Most 

important international financial institutions in Serbia are International Monetary Fund, 

members of the World Bank, European Bank for Reconstruction and Development and 

European Investment Bank. Since 2001. international financial organizations approved 

Serbia substantiall funds in the form of loans and grants to implement programs of economic 

stabilization and reform. International financial institutions have played active roles during 

the privatization process in Serbia. In recent years, there is an evident increase in Serbian 

foreign debt as well as rising unemployment. There is 

an urgent 

need for structural 

48 

S

RBIJA I MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Od međunarodnih finansijskih organizacija u Srbiji su srazmerno najznačajnije:

1.

Međunarodni monetarni fond (

International  Monetary   Fund  -   IMF

) 

2.

Svetska banka (

World Bank

) 

a.

Međunarodna banka za obnovu i razvoj 

(

International Bank for Reconstruction 

and Development - IBRD

), 

b.

Međunarodno  udruženje  za  razvoj 

(

International Development Association - 

IDA

),  

c.

Međunarodna  finansij

ska korporacija (

International Financial Corporation - 

IFC

),  

3.

Evropska banka za obnovu i razvoj (

European Bank for Reconstruction and 

Development - EBRD)

 i  

4.

Evropska investiciona banka (

European Investment Bank - EIB

),  

Me

đ

unarodni  monetarni  fond

  –  MMF  je  formiran  1944.  godine 

u  Breton  Vudsu 

(Bretton  Woods)

sa  osnovnim  ciljem  finansiranja  obnove  privrede  evropskih  zemalja  razorenih 

tokom  Drugog  svetskog  rata

,  obezbe

đ

enja  me

đ

unarodne  monetarne  i  finansijske  saradnje, 

me

đ

unarodnih  pla

ć

anja,  deviznih  kurseva  i  pružanja  pomo

ć

i  za  otklanjanje  kratkoro

č

nih 

neravnoteža  u  platnom  bilansu.  Sedište  MMF  je  u  Vašingtonu.  Zemlje 

č

lanice  MMF-a,  kojih 

danas  ima  preko  180,  deponuju  odre

đ

eni  iznos,  u  skladu  sa  veli

č

inom  nacionalnog  dohotka, 

obimom  me

đ

unarodne  trgovine  i  nivoom  monetarnih  rezervi  zemlje.  Ako  zemlja-

č

lanica  ima 

teško

ć

e  prilikom  uravnoteženja  platnog  bilansa,  može  se  koristiti  tzv.  redovnim  i  specijalnim 

pravima vu

č

enja kod Fonda ili može dobiti pomo

ć 

u vidu tzv. 

stand-by

 aranžmana.  

Svetska banka

  je osnova

na  kada  i  MMF  i  najznačajnija  je  međunarodna  razvojna 

institucija. Grupaciju Svetske banke, pored navedinih članica, čine i Agencija za multilateralne 

investicije (

Multilateral Investment and Guarantee Agency -  MIGA

)  i  Međunarodni  centar  za 

rešavanje investicionih sporova (

International Centre for Settlement of Investment Disputes - 

ICSID

). 

Međunarodna  banka  za  obnovu  i  razvoj

osnovana  je  1946.godine  radi  unapređenja 

srednjoročnog  i  dugoročnog  finansiranja

  i ekonomskog razvoja nerazvijenih zemalja putem 

49 

davanja kredita. Uticaj država-

članica u upravljanju Bankom određen je snagom pojedinih članica  

u  svetskoj  ekonomiji.  Najveće  industrijske  zemlje  imaju  oko  45%  od  ukupnih  akcija,  gde  je 
posebno značajno mesto Sjedinjenih Američkih Država čije je učešće u akcijama najveće (17%), 
a na čelu Svetske banke je predsednik koji po statutu mora biti građanin Sjedinjenih Američkih 

Država. 

Sredstva Banke potiču iz četiri osnovna izvora, uplaćenog dela kvota zemalja članica, 

zaduživanja na međunarodnom finansijskom tržištu, povraćaja ranije datih kredita i ostvarenog 

dohotka. 

Krediti se dodeljuju za finansiranje bazičnih investicija, i uz garancije vlada, na prosečne 

rokove dospeća od 15

-20 godina, sa grejs periodom i kamatnim stopama nižim od tržišnih.  

Međunarodno  udr

uženje za razvoj

  je osnovano 1960. godine radi finansiranja 

najmanje razvijenih zemalja pod najpovoljnijim uslovima. Zajmovi se odobravaju na period iznad 

50 godina i beskamatni su, ali uz komitentsku taksu. Finansijski potencijal  organizacije potiče iz 

specijalnih doprinosa najrazvijenijih zemalja - 

članica  Svetske  banke.  Za  dobijanje  ove  vrste 

kredita takođe je potrebna garancija vlade zemlje

-zajmoprimca.  

Međunarodna  finansijska  korporacija

  je osnovana 1956.god. u cilju finansiranja 

strateških investicija privatnog sektora privrede zemalja u razvoju. Za razliku od IBRD i IDA, ova 

institucija  uslovljava  svoja  ulaganja  učešćem  u  vlasništvu,  kao  akcionar,  ili  učešćem    u 
upravljanju. Odobrava kredite sa prosečnim dospećem od 7 do 12 godina, i sa tržišnim k

amatnim 

stopama privatnim preduzećima i vladinim organizacijama koje pomažu razvoj privatnog  sektora  

privrede. Prilikom odobravanja zajmova ne zahteva se garancija vlada. 

Evropska banka za obnovu i razvoj 

je  osnovana  1991.godine  radi  pružanja  pomoći 

zemljama u tranziciji prema tržišno orijentisanim ekonomijama i promovisanja privatne 

preduzetničke  inicijative  u  zemljama  centralne  i  istočne  Evrope,  kao  i  zemljama  bivšeg 

Sovjetskog Saveza. Evropska banka za obnovu i razvoj pomaže navedenim zemljama u 

sprov

ođenju  ekonomskih  reformi,  promovišući  konkurenciju,  privatizaciju  i  preduzetništvo    i 

uzimajući u obzir pojedinačne potrebe zemalja na različitim nivoima tranzicije. Ta banka radi u 
tesnoj vezi sa ostalim međunarodnim finansijskim institucijama, pre svega

 sa Svetskom bankom.  

Evropska investiciona banka

  je institucija Evropske unije, osnovana 1958. godine. 

Danas  joj  je  sedište  u  Luksemburgu.  Njene  članice  su  sve  zemlje

-

članice  Unije,  a  cilj  je 

pomaganje razvoja nerazvijenih delova Unije i finasiranje proj

ekata koji imaju značaja za Uniju 

kao celinu. Reč je o važnoj razvojnoj banci koja primenjuje kriterijume i standarde kreditiranja 
slične Svetskoj banci. Evropska investiciona banka posluje na neprofitnoj osnovi. Učestvuje i kao 

51 

ekspanzije investicija koje bi se vremenom isplatile kroz bolju ponudu i rast izvoza

39

,  već  je 

posledica visokog nivoa potrošnje, uz veliki javni sektor koji ima tendenciju da troši i 

preraspoređuje  sredstva  umesto  da  ih  investira  u  budućnost

  zemlje. Višegodišnje precenjena 

vrednost dinara stimulisala je uvoz, a takva tendencija je nastavljena i u 2011.god gde je uvoz 

rastao brže od izvoza (uvoz je bio veći za 14,5%, izvoz 14,1% u odnosu na 2010

-god.), odnosno 

ostvaren je spoljnotrgovinski deficit od 6 mlrd.EUR-a, (uvoz 14,4 a izvoz 8,4 mlrd EUR-a), pa je 

razumljivo strahovanje za makrekonomsku stabilnost zemlje u narednim godinama ukoliko se ne 

ne poveća izvoz i zaustavi ubrzano zaduživanje i domaća potrošnja.  

Spoljni dug Srbije, koji obuhvata ukupan javni i privatni dug prema kreditorima iz 

inostranstva    (komercijalnim  bankama,  vladama  drugih  država  ili  međunarodnim  finansijskim 

organizacijama) na kraju 2011. godine iznosio je 24,125 mlrd. EUR-

a, od čega je ukupan javni 

dug iznosio 10,773 mlrd. EUR-a (44% spoljnog duga), dok je dug privatnog sektora bio 13,352 

mlrd. EUR-

a, od čeka dug banaka 4,364 mlrd. EUR

-

a, a dug preduzeća skoro 9 mlrd. EUR

-a. 

Ukupan spoljni dug je od 2000-2011.god. porastao za 2,4 puta, dok su u istom periodu spoljni 

dug

ovi preduzeća porasli preko 16 puta. Grafikon 1. prikazuje da od 2006

-2011. godine privatni 

dugovi po veličini prevazilaze javni dug.

Grafikon 1. Spoljni dug Srbije 

39

 U zadnjih 15 godina uvezeno je opreme za 18 mlrd. EUR-a, a potrošne robe za 26,5 mlrd. EUR-a. 

52 

Zbog problema u servisiranju spoljnog duga u 2009. godini u uslovima pada privredne 

a

ktivnosti,  priliva  doznaka  građana  iz  inostranstva  i  stranih  direktnih  investicija  usled  svetske 

finansijske krize, Srbija je bila prinuđena da početkom 2009. godine dogovori 

stand-by 

aranžman 

sa MMF, za jačanje deviznih rezervi i podršku strukturnim refor

mama. 

Z

ADUŽIVANJE  SRBIJE  KOD  MEĐUNARODNIH  FINASIJSKIH 

INSTITUCIJA 

Od  2001.  godine  pa  nadalje  međunarodne  finansijske  organizacije  su  odobrile  Srbiji 

značajna  sredstva  u  vidu  zajmova  i  bespovratne  pomoći  za  sprovođenje  programa  ekonomske 

stabiliza

cije i reformi. Njihovo povlačenje bilo je uslovljeno pozitivnom ocenom tih organizacija 

o  ostvarenim  rezultatitma  u  sprovođenju  ekonomskog  programa  podržanog  finansijskim 
aranžmanom  sa  MMF.  Krediti  su  korišćeni  za  unapređenje  privrednog  rasta  putem  ulagan

ja u 

sledeće  oblasti:  saobraćajnu  i  energetsku  infrastrukturu  sa  ciljem  osposobljavanja  putne  mreže 
kompletiranjem  Koridora  10;  poljoprivredu;  ekologiju  i  navodnjavanje  radi  unapređenja 

proizvodnje u saglasnosti sa EU standardima; reformu penzijskog sistema i sistema zdravstvene 

zaštite radi poboljšanja kvaliteta usluga i finansijske održivosti socijalnih usluga; uspostavljanje 

zemljišnog  katastra;  energetsku  efikasnost;  regionalni  razvoj;  unapređenje  lokalnih  socijalnih 
usluga; smanjenje zagađenosti voda koje se ulivaju u Dunav; razvoj malih i srednjih preduzeća i 

lokalnu samoupravu i dr.  

Potraživanja  međunarodnih  finansijskih  organizacija  čini  32%  spoljnog  duga  Srbije 

(7,701/24,125). Dug prema vladama i nevladinim organizacijama iznosi oko 2,8 mlrd. EUR-a 

(11,5%), a najveći je dug prema ostalim stranim kreditorima u iznosu od 11,5 mlrd evra, ili 48% 
ukupnog  duga.  Najveći  deo  ovog  duga  predstavljaju  dugovi  banaka  i  preduzeća  po  kreditima 
zaključenim posle 20. decembra 2000. godine, koji je bio osnovni izvo

r finansiranja ekonomskog 

rasta. Pozitivna činjenica je da u strukturu dugova kratkoročni dugovi čine samo 2,5% ukupnog 

duga. 

Javni dug Republike Srbije se u poslednjih 4 godine povećao za 4,2 mlrd. 

EUR-a, a u 

okviru duga javnog sektora od 10,607 mlrd. EUR-a, na MMF se odnosi 2,048 mlrd EUR-a, na 

IBRD 1,443 mlrd. EUR-a, na Evropsku investicionu banku ( EIB) 1,068 mlrd. EUR-a evra, a 522 

mil. EUR-a na Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD).  

54 

snažnijeg uticaja svetske finansijske krize nego što je to prvobitno očekivano. Zaključen 

stand-by 

aranžman sa MMF podrazumev

a smanjenje učešća javne potrošne u BDP i ograničavanje nivoa 

deficita konsolidovanih javnih finansija. Obraćanje ovoj instituciji za pomoć se pravdao i stavom 

da odobravanje kredita nekoj zemlji od strane MMF daje signal multinacionalnim kompanijama 

da su 

u toj zemlji stvorene mogućnosti za maksimiziranje profita i da u tu zemlju mogu ulagati 

putem direktnih i portfolio investicija. 

Saradnja Srbije sa MMF odvija se u okviru redovnih konsultacija na osnovu kojih misija 

MMF donosi ocenu o privrednoj situaciji zemlje i adekvatnosti mera ekonomske politike koja se 

primenjuje.  Misija MMF-

a  sačinjava  izveštaj  o  privrednoj  i  finansijskoj  situaciji  zemlje,  koji 

zatim razmatra i ocenjuje Odbor izvršnih direktora MMF. Prema instrukcijama MMF-a Srbija 

treba da vodi r

estriktivnu fiskalnu politiku, koja bi doprinela smanjenju deficita tekućeg platnog 

bilansa i inflacije uz smanjenje javnih rashoda (reforme u sektoru zdravstva, racionalizacije broja 

zaposlenih u vojsci, smanjenja subvencija privredi i sl.).  

MMF i Vlada  Srbije postigli su polovinom novembra 2011. sporazum o prvoj reviziji 

aranžmana iz predostrožnosti koji predviđa da ciljani deficit budžeta u 2012. godini bude 4,25 
procenata bruto domaćeg proizvoda (BDP), a zakonski određen maksimum zaduživanja države na

45 posto BDP-

a uz očekivanje da će privredni rast u ovoj godini biti 1,5% (naknadno umanjen na 

0,5%).  Međutim,  Izvršni  odbor  MMF

-a odložio je odluku o prvoj reviziji aranžmana iz 

predostrožnosti sa Srbijom, jer usvojeni budžet Srbije za 2012. godinu odstupa od parametara 

predviđenih programom. Primedbe se odnose na pitanja kao što je dokapitalizacija "Komercijalne 
banke",  kojom  se  obezbeđuje  da  država  ostane  većinski  vlasnik  te  banke,  zatim  o  sistemu  za 
navodnjavanje kojim se omogućava veći prinos na preko

 100.000 hektara, garanciji za ulaganje u 

gasovod Aleksinac-

Novi Pazar, i još neke kapitalne investicije na teritoriji Vojvodine, povećanja 

iznosa  za  dodatno  emitovanje  državnih  obveznica  u  slučaju  vanrednih  potreba  sa  200  na  300 

milionaEUR-a. 

M

EĐUNARODN

E FANANSIJSKE ORGANIZACIJE I PROCES  

PRIVATIZACIJE U REPUBLICI SRBIJI 

Međunarodne  finansijske  organizacije,  Svetska  banka  i  Evropska  agencija  za 

rekonstrukciju (

EAR – European Agency for Reconstruction)

, agencije stranih vlada, kao što su 

vladina Agen

cija Sjedinjenih država za međunarodni razvoj 

(USAID – United States Agency for 

55 

International Development)

, Ministarstvo Ujedinjenog Kraljevstva za međunarodni razvoj 

(DFID 

– UK Government Department for International Development)

, kao i vlade Holandije, Švedske, 

Japana i Kanade su imale značajnu ulogu u privatizaciji društvene svojine u Srbiji. Uključivanje 
međunarodnih finansijskih organizacija i agencija stranih vlada u procesu privatizacije u Srbiji 
počinje u jesen 2001. godine nakon donošenja Zakona o 

privatizaciji po kome se privatizacija 

društvenog i državnog kapitala zasnivala  isključivo na prodaji većinskog kapitala i imovine, za 
razliku od ranijih zakona o privatizaciji koji su predviđali promenu vlasničke strukture društvenih 
preduzeća  putem  besplatne  podele  akcija  zaposlenima.  Pomoć  međunarodnih  finansijskih 
organizacija  i  agencija  stranih  vlada  je  imala  više  oblika,  od  kojih  se  najznačajniji  ogledao  u 

finansiranju angažovanja finansijskih i pravnih privatizacionih savetnika za pripremu programa 

tenderske  prodaje  ili  restrukturiranja  društvenih  preduzeća.  Uglavnom  je  reč  o  angažovanju 
stranih investicionih banaka i konsultantskih kuća. 

Metodu  privatizacije  pojedinih  društvenih  preduzeća  određivala  je  Agencija  za 

privatizaciju, a shodno sugestija

ma  Svetske  banke  ona  je  izvršila  grupisanje  preduzeća  prema 

delatnostima.  Shodno  njihovom  privrednom  značaju  primenjivani  su  metodi  privatizacije: 

tenderske i aukcijske prodaje i restruktuiranja. Shodno odluci Agencije za privatizaciju, metodom 

tenderske p

rodaje  privatizovana  su  sva  veća  i  značajnija  preduzeća  (cementare,  farmaceutske 

kompanije, kompanije iz metaloprerađivačkog komleksa), često po neadekvatnim cenama, što je i 
bilo  moguće  usled  nepostojanja  razvijenog  tržišta  kapitala  u  Srbiji.  Uloga  privat

izacionih 

savetnika se ogledala u pripremi izveštaja o strukturi i proceni vrednosti društvenog kapitala koje 

je usvajala Agencija za privatizaciju. Uloga konsultanta 

je bila posebno važna kod utvrđivanje 

cene društvenog kapitala, kao i prispelih ponuda na 

tenderima za prodaju društvenih preduzeća. U 

najvećem broju slučajeva Agencija je prihvatala procene konsultanata, kako u pogledu strukture i 

vrednosti kapitala subjekta privatizacije, tako i povoljnosti ili rangiranja ponuda na tenderima za 

njihovu prodaju. 

Privatizacija je, osim promene svojinskih odnosa, kao deklarativan cilj imala i 

obezbeđenje  privrednog  razvoja  i  socijalnu  stabilnost  u  uslovima  tržišne  privrede. 

Drugim 

rečima, trebala je da obezbedi bolje i efikasnije upravljanje, a time i bolju mat

erijalnu osnovu 

za razvoj, tehnološki prosperitet, podstakne konkurentnost na domaćem i ino tržištu, dovede 

do otvaranja novih radnih mesta. Sredstva od privatizacije su umesto u razvoj otišla u 

potrošnju, a posledice su povećanje nezaposlenosti i znatno p

ogoršanje položaja zaposlenih, 

pad  realnih  nadnica,  smanjenje  mogućnosti  školovanja  i  lečenja,  porast  mortaliteta  i  pad 

57 

Literatura 

(1) Ilić Bogdan, Predrag Jovanović Gavrilović, Aleksandar Gracanac

“Međunarodna ekonomija i finansije”,VPS

-

Čačak,1

999.godine 

 (2) Krugman, Paul. “How Did Economists Get it so Wrong?”, 

The New York Times

, September 

6, 2009.  

(3)

Hrustić Hasiba

,

„Uticaj zaduživanja Srbije kod međunarodnih finansijskih institucija na stanje 

njene privrede“, Izvorni naučni rad, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Februar 2011,  

(4) Marković Dragana, „Monetarne finansije“, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2003.god.

(5) Mrdaković  Цvetković Ružica, „Srbija i Međunarodni monetarni fond“, NSPM, 

31.10.2011.god. 

(6) Podaci narodne banke Srbije, Internet(7) Rosen Harvey, Ted Gayer, „Javne finansije“, 

(8) „Slobodno kretanje kapitala“, FEFA(9)“The Western Balkans in Transition“, EUROPEAN ECONOMY Occasional Papers 

58 

M

r Jelena Petrović

Doktorant Odeljenja za studije rata,  

Kraljevski koledž, London 

(YA NATO Working Group) 

INICIJATIVA NATO „PAMETNA ODBRANA“ I MOGUĆE 

IMPLIKACIJE NJENE PRIMENE ZA SRBIJU 

Sažetak:  

Jedan od odgovora NATO na oskudicu koju je svetska ekonomska kriza izazvala u svetu i 

njene posledice za kapacitete odbrane zemalja članica pa i same Alijanse, je inicijativa „Pametna 
odbrana“. Predstavljajući postulate na kojima ova inicijativa počiva, prepreke sa kojima se u 
primeni susreće i uticaj koji ima na odnose NATO sa partneri

ma, namera autora je da doprinese 

upoznavanju javnosti Srbije sa savremenim tendencijama saradnje u oblasti odbrane. Skicirajući 
moguće  izazove  i  šanse  sa  kojima  bi  se  Srbija,  imajući  na  umu  njen  geostrateški  položaj, 
spoljnopolitički kurs i postojeće kapacitete, mogla susresti, tekst je usmeren da inspiriše stručnu 
debatu i političke odlučioce radije nego da ponudi gotova rešenja. 

Rad  se  bavi  rizicima  i  mogućnostima  promene  položaja  Srbije  u  geostrateškom 

regionalnom balansu, šansama koje bi se mogle uka

zati  uz  odgovarajuća  ulaganja  u 

prilagođavanje vojne industrije novonastajućoj situaciji kao i indirektnim posledicama koje bi, 

preko EU, „Pametna odbrana“ mogla da ima na interoperabilnost oružanih snaga Srbije u 

borbenim grupama i eventualnom jedinstvenom setu oružanih snaga. Autor ne pretenduje da 

iscrpi  listu  šansi  i  rizika  ovim  tekstom,  već  isključivo  da  podstakne  razmišljanja  o  istima, 
preporučujući  da  se  rizici  smanje  fokusiranjem  na  šanse  pažljivim  i  pravovremenim 
prilagođavanjem. 

Ključne  reči:

  pametna odbrana, kapaciteti, specijalizacija, saradnja, prioritizacija, Srbija, 

NATO, EU, prilagođavanje

60 

Alijansa, Savez). Osnovni razlog ovoj zabrinutosti trebalo bi tražiti u činjenici da su gotovo sve 

zemlje NATO rešenja za oskudicu pot

ražile  u  smanjenju  vojnih  budžeta  što  je,  uz  već  veliki 

angažman snaga Alijanse na Kosovu, u Avganistanu i Libiji, učinilo da se sposobnost NATO da u 
situaciji konvencionalnog sukoba odgovori na pretnju po članu 5. Vašingtonske povelje dovede u 

sumnju

41

. Po

stepeno povlačenje Sjedinjenih američkih država iz Evrope i refokusiranje pažnje, 

pogotovo ekonomske, sa Atlantika na Pacifik i sa starog kontinenta na Aziju (prevashodno Bliski 

i Daleki Istok), unelo je nervozu među neke od država članica.  

Jedno od po

nuđenih  rešenja  na  ekonomsku  i,  novonastalu,  političku  krizu  bila  je 

inicijativa NATO „Pametna odbrana“, razvijana uz novi Strateški koncept Alijanse iz 2010. 

godine. Publikovana u februaru 2011. godine na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, 

inicijativa je zamišljena je kao svojevrsni odgovor na izazove koje su daljem razvoju i održavanju 

kapaciteta odbrane postavili smanjivani budžeti njegovih članica. 

Njen  fokus  nije  na  dodatnoj  štednji  već  koordinisanom  trošenju

-

ulaganju.  Rečima 

Generalnog sekretara NATO Anders Fog Rasmusena

42

, suština „Pametne odbrane“ je u sledećem:

“Znam da u vremenima oskudice ne možemo trošiti više. 

Ali, ne bi trebalo da trošimo ni manje. Dakle, odgovor je – trošiti bolje.“ 

Premda Srbija, kao vojno neutralna zemlja

43

, nije pre

tendent  na    članstvo  u  Alijansi, 

činjenica da se nalazi u najužoj geostrateškoj sferi NATO, okružena zemljama koje su ili članice 
ili  na  putu  da  to  postanu  i  sa  snažnom  ambicijom  da  novostečenu  kandidaturu  za  članstvo  u 

Evropskoj Uniji (EU) pretvori u puno

pravno  članstvo 

– 

čini  ovu  stratešku  inicijativu  važnom 

temom  za  razmatranje.  Zbog  toga  će  ovaj  rad  biti  posvećen  analizi  mogućih  pozitivnih  i 
negativnih implikacija primene „Pametne odbrane“ za Srbiju. Rad će biti podeljen u tri dela. U 
prvom delu biće pr

edstavljena inicijativa NATO „Pametna odbrana“, njeni postulati, prednosti ali 

i prepreke koje se na putu njene primene javljaju. U drugom delu, kao posebno relevantnoj temi 

za Srbiju, prikazaćemo projekciju Pametne odbrane na odnos Alijanse sa partnerima,

uključujući 

41

  Ronald Asmus, Stefan Czmur, Chris Donnelly, Aivis Ronis, Klaus Wittman and Tomas Valasek, NATO, New Allies and 

Reassurance, Policy Brief, Centre for European Reform, London, 2010 

42

 Rasmusen (30 septembar 2011. godine), Govor u Evropskom centru za politike u Briselu. U originalu: „I know that in an age of 

austerity, we cannot spend more. But 
neither should we spend less. So the answer is to spend better.“ [prevod autora] 

43

  Republika Srbija proklamovala je relativnu vojnu neut

ralnost  članom  6.  Rezolucije  Narodne  skupštine 

o 

zaštiti  suvereniteta

, 

teritorijalnog integriteta

i ustavnog poretka

Republike Srbije, usvojenoj 26. decembra 2007. godine

61 

EU i vojnu industriju. Konačno, u trećem delu rada biće izložene moguće implikacije primene 
inicijative  za  Srbiju,  uzimajući  u  obzir  osnovne  varijable  njenog  geostrateškog  položaja, 
spoljnopolitičkog  kursa  i  kapaciteta  odbrane  i  vojne  industri

je. Pod kapacitetima

44

  odbrane 

podrazumevani su oni aspekti odbrane koje Alijansa svrstava pod ovaj pojam. Dakle, ne samo 

materijal, postrojenja i ljudstvo, već i doktrina, organizacija, trening, vođstvo i interoperabilnost.  

KOLIKO JE PAMETNA  „PAMETNA ODBRANA“ 

„Pametna  odbrana“  je  inicijativa  za  snažnije  povezivanje  država  članica  Alijanse 

zasnovana na ideji da se ekonomska i politička kriza unutar NATO mogu prevazići primenom tri 

principa: specijalizacije, saradnje i prioritizacije. Nastala je u poku

šaju  da  se  nađe  odgovor  na 

narastajuće  probleme  sa  kojima  su  se  države  članice  NATO  susrele  proteklih  godina.  Među 

najvažnijim problemima, svakako se nalaze posledice svetske ekonomske krize na budžete država 

članica, pogotovo budžete odbrane koji su pretr

peli velika smanjenja u pokušaju da se rasklimane 

privrede zemalja ponovo stabilizuju.  

Premda su individualnim budžetskim smanjenjima države pokušale da nađu odgovor na 

krizu, ovo se pokazalo ne samo nedovoljnim već i nepovoljnim po transatlantske odnos

e. Primera 

radi, u pokušaju da smanji budžetske troškove, Vlada Džejmsa Kamerona (Velika Britanija) 

predložila  je  u  oktobru  2010.  godine  smanjenje  za  čak  8%  (približno  5.5  milijardi  evra) 
projektovano na period od četiri godine

45

. Predviđeno je značajno sma

njenje personala sektora 

odbrane za 37 000 zaposlenih

46

. Ovo je dopunjeno, paralelnim sprovođenjem Strateške revizije 

odbrane i bezbednosti (eng. Strategic Defence and Security Review, SDSR

), revizijom tehničkih 

kapaciteta  odbrane  putem,  između  ostalog,  odu

stajanja od planirane zamene Nimrod MRA4 

(NIMROD  MRA

4) izviđačkih aviona, smanjenja broja tenkova za 40% i rashodovanja nosača 

aviona „Arc Royal“

47

. Francuska je, zatim, 2010. planirala smanjenje budžeta odbrane do 2013. 

godine za čak 3.5 milijarde evra

48

, N

emačka je planirala da smanji ulaganja u Eurofajter Tajfun 

44

 Izvorni termin, na engleskom jeziku “capabilities” preciznije bi bilo prevesti kao 

mogućnosti. Međutim, ovaj termin ne odgovara 

potrebama  rada  niti  je  kao  takav  prepoznat  u  stručnoj  zajednici  Republike  Srbije.  Zbog  toga  će  u  radu  biti  korišćen  termin 

“kapaciteti”  uz  ogradu  da  se  radi  o  tumačenju  sadržaja  pojma  u  širem  smislu,  neophodnoj

radi  pravljenja  razlike  sa,  takođe 

engleskim terminom “capacities” . 

45

 Spending Review 2010, HM Treasury, United Kingdom, 2010, p.58 

46

 Securing Britain in the Age of Uncertainty: The Strategic Defence and Security Review, HM Government, United Kingdom, 

2010, p.32 

47

Ibidem

 , p.27, 32, 22. 

48

 Pierre Tran, Air Force Programs Hard Hit in French Budget Cut Effort, op-ed, Defence News, 2010 

63 

trebalo  da  karakterišu  primenu  „Pametne  odbrane“  često  se  navodi  zajednička  kupovina  F

-35 

borbenih aviona (F-35 Joint Strike Fighter)

53

. Suštinska odlika inicijative, dakle, je koordinisano 

ulaganje zemalja 

č

lanica u razvoj onih kapaciteta koji su neophodni NATO što podrazumeva da 

ć

e  njihove,  pojedina

č

ne,  snage  odbrane  morati  da  se,  do  odre

đ

ene  mere, specijalizuju  i  smanje 

oslanjanje  na  sopstvene  snage  u  korist  ve

ć

eg  oslanjanja  na  zajedni

č

ka  rešenja  za  mogu

ć

e 

bezbednosne probleme. Upravo u ovom aspektu primene inicijative, po

č

iva i najve

ć

i rizik za njen 

uspeh.  Naime,  dosledna  primena  principa  «Pametne  odbrane»  dovela  bi  do  pove

ć

anja 

me

đ

uzavisnosti 

č

lanica,  uti

č

u

ć

i  na  taj  na

č

in  i  na  politi

č

ki,  ekonomski,  bezbednosni  balans  u 

me

đ

usobnim  odnosima, što  je,  imaju

ć

i  u  vidu  uspon  desnih  politi

č

kih  opcija  u  Evropi

54

  od 

po

č

etka  krize  do  danas  kao  i  probleme  sa  kojima  se  EU  susrela  u  pogledu  snažnije  integracije 

č

lanica, teško zamislivo kao lako prihvatljiv rezultat.  

ODNOSI NATO SA PARTNERIMA U OKVIRU „ PAMETNE ODBRANE“ 

Jedan od zanimljivih aspekata inicijative „Pametna odbrana“ je odnos između NATO i 

partnera u ovom pogledu. To, pre svega, podrazumeva odnos Alija

nse sa EU, uređen Berlin Plus 

sporazumom, i nužno blizak zbog velikog preklapanja u članstvu. „Udruživanje i deljenje“ (eng. 

Pooling  and  Sharing), promovisano je od strane EU 2011. godine radi osnaživanja kapaciteta 

odbrane,  posebno  u  odnosu  na  moguće  slab

ljenje podrške SAD kroz NATO. Ovaj proces ne 

sprovodi  se  bez  konsultacija  i  saradnje  između  Alijanse  i  Evropske  Agencije  za  odbranu,  koji 
pokušavaju da pronađu optimalni pristup smanjivanju postojećih dupliranih kapaciteta. 

Na  ovaj  način,  „Pametna  odbrana“  utiče  na  odbrambene  kapacitete  i  odnose  među 

članicama EU indirektno 

– 

kroz NATO, ali i direktno, kroz koordinaciju sa sličnim nastojanjima u 

okviru  Unije.  U  jednom  periodu  mogli  su  se  čak  čuti  i  ponovo  oživljeni  pozivi  ka  potpunom 

oslanjanju Unije na 

NATO  u  domenu  odbrane  i,  u  tom  slučaju  logičnim,  odustajanjem  od 

razvijanja sopstvenih kapaciteta, ali ovakva inicijativa nije naišla na veću podršku i odobravanje u 

evropskim zemljama.  

53

Espen  Bart  Eide,  norveški  ministar  odbrane,  navedeno  prema  članku  Leksington  Instituta  dostupnom  na 

(pristupljeno 

64 

Sem na EU, NATO inicijativa ima uticaja i na trenutne partnere u regionu Zapadnog 

Balkana među kojima svi sem Srbije imaju ambicije da postanu punopravne članice. Zbog toga 

se, svakako, i stepen uticaja strateške inicijative na Srbiju i druge regionalne partnere NATO 

razlikuje. Kako ukazuje studija objavljena od strane Komande za trening i doktrinu Ministarstva 

odbrane Republike Albanije, očekuje se da posebna pažnja bude usmerena na 

razvoj jedinstvenog 

seta oružanih snaga (eng. Single set of forces) koji bi se istovremeno uklapao u NATO strukturu 

oružanih snaga (NATO  Force  Structure), Borbene grupe Evropske Unije (EU  Battlegroups) i 

udružene snaga UN (UN Pool of Forces)

55

. To znači da bi naročita pažnja mogla biti posvećena 

razvoju Balkanske borbene grupe i koordinaciji razvoja kapaciteta odbrane unutar regiona.  

Konačno,  i

nicijativa „Pametna odbrana“ podrazumeva ekstenzivan uticaj na razvoj vojne 

industrije ne samo zemalja članica već i drugih zemalja koje imaju ambiciju da svoje proizvode 
ponude ovom tržištu. Pored već postojećih zahteva za kompatibilnošću sa tehničkim sta

ndardima 

Alijanse,  moće  se  očekivati  povećana  saradnja  vojno

-industrijskih kompleksa zasnovana na 

inovacijama i specijalizacijama.  

DA LI BI SRBIJA MOGLA DA PROFITIRA ILI DA IZGUBI PRIMENOM 

„PAMETNE ODBRANE“? 

Najveći i direktan uticaj na Srbiju bi prime

na „Pametne odbrane“ mogla da ima u, malo 

verovatnom, slučaju da u dođe do drastične promene spoljnopolitičkog kursa u zemlji, odricanja 
od politike vojne neutralnosti i izražavanja interesa za punopravno članstvo u NATO. Tada, Srbija 
bi  morala  da  pronađe  način  da  svoje  kapacitete  odbrane  prilagodi  potrebama  Alijanse  i  kroz 
saradnju sa članicama i procenu sopstvenih mogućnosti i interesa, odabere polja specijalizacije 

– 

potpuno suprotno od onoga na čemu se u Srbiji od kraja 2007. godine radi. 

No, kako je ovo malo verovatan scenario, važno je razmotriti kako na Srbiju, kao vojno 

neutralnu zemlju partnera Alijanse, može uticati primena ovakve inicijative.  

Prvo, uticaj na Srbiju može imati promena geostrateškog balansa u okruženju. Povećana 

koh

ezija među članicama NATO koje Srbiju okružuju i koje će je okruživati kada se sadašnje 

komšijske  zemlje  u  procesu  Aktivnog  plana  članstva  (Crna  Gora,  Makedonija  i  Bosna  i 

55

 Leonard Demi and Thimi Hudhra, Smart Defence – A Smart Approach for the Balkan Region in Military Review, Security and 

Defence Review, Training and Doctrine Command, Ministry of Defence of the Republic of Albania, sec. ed. 2011, p. 13 

66 

političku fleksibilnost i volju da se, da bi se izbegla izolacija i očuvao položaj, Srbija prilagodi 
nastajućem trendu.  

Zaključak

Posledice ekonomske krize koja je uzdrmala svet od kraja 2008. godine do danas, o

sećaju 

se u gotovo svim državama sveta i značajno utiču na njihove odluke u svim domenima državnih 
poslova, uključujući i onaj koji zastupa sektor odbrane. 

Inicijativa „Pametna odbrana“ NATO, osmišljena da smanji dupliranje investicija i na taj 

način  poveća  efektivnost  napora  usmerenih  na  razvoj  i  održanje  kapaciteta  odbrane  Alijanse  i 
njenih članova kroz saradnju, specijalizaciju i prioritizaciju, obećava stratešku promenu koja će 
uticati ne samo na zemlje koje se već nalaze na spisku punopravnog članst

va u Alijansi i one koje 

to žele da postanu, već i na sve one zemlje koje sa budu ostvarivale saradnju sa NATO, poput one 

koja se odvija kroz Program Partnerstvo za mir. 

Kao zemlja skromnih ekonomskih mogućnosti, vojno

-neutralna, sa aspiracijom da status 

kandidata pretvori u „člansku kartu“ EU i zauzme mesto lidera u regionu, Srbija mora pažljivo da 

prati nove inicijative u svom strateškom okruženju i nalazi prave odgovore na njih. To važi i za 

„Pametnu odbranu“ koja pored određenih rizika, Srbiji nudi ša

nsu da se pametnim, pažljivim i 

pravovremenim  prilagođavanjem  pozicionira  u  skladu  sa  svojim  potrebama  i  ambicijama  bez 
obzira  na  politiku  neutralnosti.  Da  li  će  to  biti  učinjeno  zavisiće  manje  od  kapaciteta  za 
prilagođavanje, a više od političke volje da se prepozna trenutak, oceni na pravi način i preduzmu 
odgovarajući koraci. 

67 

Literatura  

1.

Asmus, Ronald, Czmur, Stefan, Donnelly, Chris, Ronis, Aivis, Wittman, Klaus and 

Valasek, Tomas NATO, New Allies and Reassurance, Policy Brief, Centre for European 

Reform, London, 2010 

2.

Rezolucija  Narodne skupštine 

o 

zaštiti suvereniteta

, 

teritorijalnog integriteta

i ustavnog 

poretka

Republike Srbije, usvojena 26. decembra 2007. godine 

3.

Savona, Paolo, Kirton, John J and Oldani, Chiara (eds.), Global Financial Crisis: Global 

Impact and Solutions, Ashgate Publishing Limited, Farnham, 2011 

4.

Securing Britain in the Age of Uncertainty: The Strategic Defence and Security Review, 

HM Government, United Kingdom, 2010 

5.

Smart Defence, NATO6.

69 

UVOD

Današnji Zapadni Balkan jeste region sa manjkom bezbednosti, budući da u njemu postoji 

nekoliko „zamrznutih“ sukob

a  i  otvorenih  političkih  pitanja,  kako  među  državama  koje  mu 

pripadaju, tako i unutar njih. Kao središnja država regiona, Srbija je posredno ili neposredno 

upletena  u  većinu  ovih  nerešenih  pitanja,  te  se  bez  njenog  učešća  rešavanje  istih  ne  može 

zamisliti. 

Budući da je trenutno stanje u regionu u bezbednosnom pogledu umnogome posledica 

delovanja (ili nedelovanja) spoljnih aktera (velikih sila i međunarodnih političkih i bezbednosnih 

organizacija), u razmatranju trenutnog bezbednosnog položaja Zapadnog Balkana i Srbije bitno je 

uzeti u obzir i ove aktere, njihove interese, političke ciljeve i strategije delovanja prema regionu. 

Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) kao najšira bezbednosna 

međunarodna organizacija na evropskom prostoru bila je

 prisutna i uticajna u svim fazama sukoba 

koji  su  odredili  današnju  bezbednosnu  mapu  regiona,  te  je  nesumnjivo  akter  čije  politike  i 
delovanje u odnosu na region valja istražiti. U ovom radu ćemo se usredsrediti na pitanje koje 
nam  se,  kada  je  reč  o  odnosu

OEBS  prema  Zapadnom  Balkanu  i  Srbiji  čini  najaktuelnijim 

– 

utvrdićemo  kakve  posledice  na  bezbednosni  položaj  ovog  područja  ima  činjenica  da  izostaje 
reforma ove organizacije koja bi omogućila istoj da u praksi dosledno sprovede proklamovano 
načelo sveobuhvatne i nedeljive bezbednosti. Prvi deo rada baviće se samom OEBS i odsustvom 
njene  reforme,  drugi  bezbednosnim  položajem  Zapadnog  Balkana  i  Srbije,  a  u  trećem  ćemo 
ustanoviti na koji način prvi pomenuti činilac našeg predmeta istraživanja utiče na drugi. 

ODSUSTVO REFORME OEBS 

Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) predstavlja najširi oblik 

povezivanja država na severnoj hemisferi radi saradnje u bezbednosti. Ova atipična međunarodna 
organizacija danas broji 56 država članica na prostoru 

Severne Amerike, Evrope i postsovjetskom 

području, tj. „od Vankuvera do Vladivostoka“. Uz to, ima i 12 partnera za saradnju, na prostoru 
od  Maroka  do  Australije.  Kažemo  da  je  u  pitanju  atipična  međunarodna  organizacija,  jer  joj 

manjkaju neki od elemenata k

arakterističnih za tipične međunarodne organizacije. OEBS nema 

svoj osnivački ugovor u formi pravnog akta koji bi države članice potpisale i ratifikovale i koji bi 
time proizvodio pravne obaveze, već funkcioniše na osnovu jednog političkog dokumenta koji 

70 

n

ije pravno obavezujući 

- Povelje za novu Evropu, usvojene u Parizu 1990. i kasnije menjane i 

dopunjavane. Zapravo, ova organizacija nije ni bila organizacija od svog početka 

- krenula je kao 

konferencija država -  Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi (1973-1975). Tek nakon 

Pariske povelje dolazi do obrazovanja stalnih organa, a od 1995. i preimenovanja KEBS u OEBS. 

Ovoj organizaciji takođe fali i odgovarajući pravni status 

- 

kapacitet da zaključuje međunarodne 

ugovore i poseduje odgovarajuće privilegije i imunitete. Zato je politička vođstva nekih zemalja 
(pre  svega  SAD)  i  ne  smatraju  međunarodnom  organizacijom,  već  više  „instrumentom“  za 
unapređenje mira i sveobuhvatne bezbednosti.

56

Nedostatak pravnog statusa i odsustvo pravne obaveznosti odluka OEBS su se u praksi, 

izgledalo je, pokazali kao prednost, jer je došao do izražaja neformalni momenat u odlučivanju i 
delovanju,  koji  je  učinio  ovu  organizaciju  vrlo  fleksibilnom  u  ispunjavanju  zadataka  koji 

pokrivaju sve faze ciklusa sukoba - rano upozorenje, preventivna diplomatija, rešavanje sukoba i 

postkonfliktna rehabilitacija. Iako se odluke na nivou glavnih organa (Ministarskog i Stalnog 

saveta)  usvajaju  konsenzusom  (koji  se  često  vrlo  teško  postiže),  u  praksi  se  radi  o  krajnje 

uopštenim odlukama koje ne bi bile dovoljne za adekvatno delovanje organizacije, da nema 

mogućnosti  za  neformalne  i 

ad hoc

poteze  koje  povlači  pre  svega  Predsedavajući  (ministar 

spoljnih poslova zemlje koja predsedava OEBS) u konsultacijama sa državama članicama, kao i 

šefovi i 

timovi brojnih kancelarija koje se bave određenim oblastima, te operacija na terenu. Od 

svog osnivanja do danas, KEBS/OEBS se tako pokazala vrlo prilagodljivom izmenama situacije – 

promenama  u  međunarodnoj  raspodeli  moći,  te  u  spoljnopolitičkom  ponašanju  i  međusobnim 
odnosima velikih sila. Međutim, ovakvim neformalnim delovanjem, kojim se u praksi nadomešta 
odsustvo konsenzusa prilikom odlučivanja u glavnim organima, nisu podjednako zadovoljne sve 
države članice.

Konkretno, Rusija kao druga sila u raspode

li moći na prostoru koji OEBS pokriva, još od 

Istanbulskog samita 1999. uporno poziva na reformu ove organizacije, kako bi se osiguralo 

poštovanje konsesualne procedure odlučivanja i sprečile zloupotrebe (tj. uzurpacija organizacije 

od strane nekih njenih 

članica, predvođenih SAD, a nauštrb interesa Rusije) do kojih dolazi u 

njenom neformalnom delovanju. Ključni predlog Rusije sastoji se u tome da OEBS preraste u 
tipičnu međunarodnu organizaciju usvajanjem Povelje organizacije, međunarodnog ugovora koji 

bi 

učinio odluke organizacije pravno obavezujućim. Takođe, trebalo bi strogo pravno propisati 

pravila na osnovu kojih bi funkcionisale operacije OEBS na terenu, što bi umanjilo njihovu 

56

 Videti: Vladimir Trapara, „Uloga OEBS operacija na terenu u zemljama u tranziciji“, 

Međunarodni problemi, 

Vol. LXIII, br. 1, 

2011, str. 99-125 

72 

sistema bezbednosti koja u sebi i dalje nose potencijal za obnavljanje oružanih sukoba, a jedno od 

takvih područja je svakako Zapadni Balkan. 

BEZBEDNOSNI POLOŽAJ ZAPADNOG BALKANA I SRBIJE 

Kraj Hladnog rata u Evropi doneo je istočnu ekspanzij

u „zone mira i prosperiteta“, koja je 

pre  toga  uspostavljena  među  ekonomski  naprednim  zapadnoevropskim  državama,  a  danas 
obuhvata  i  delove  srednje  i  istočne  Evrope  koji  su  nekada  pripadali  socijalističkom  bloku 
predvođenim  Sovjetskim  Savezom.  Međutim,  relativno  malo  područje  u  jugoistočnoj  Evropi 
ostalo  je  izvan  ove  zone,  kao  posledica  etničkih  sukoba  i  neravnomernih  ishoda  ekonomske 
tranzicije. Ovo područje se politički označava kao Zapadni Balkan, što je termin skovan za nove 

države na prostoru bivše Jugoslavije (bez Slovenije, uz pridodatu Albaniju).

61

  Ove države 

zaostaju za svojim bivšim socijalističkim susedima u procesu evropskih integracija, što se ogleda i 

na polju bezbednosti. Današnji Zapadni Balkan možemo da posmatramo kao region sa manjkom 

bezbedn

osti, u kome postoji nekoliko „zamrznutih sukoba“ i otvorenih političkih pitanja, kako 

među državama, tako i unutar njih.

62

Tu pre svega ističemo: nasleđe rata u Bosni i Hercegovini, 

nerešen status Kosova i etnička podela u Makedoniji, a mogu se dodati i politička nestabilnost u 

Albaniji, problem Sandžaka i pitanje nacionalnog identiteta u Crnoj Gori. Ono što je održavalo 

region relativno stabilnim u toku poslednje decenije, nisu sposobnost i volja lokalnih političkih 
elita da dođu do uzajamno prihvatljivih rešenja za ova pitanja, već mešanje moćne treće strane 

– 

država Zapada, predstavljenih kroz EU i NATO, koje su u poslednje dve decenije učinile region 

delom svoje interesne sfere. Bezbednost i stabilnost na Zapadnom Balkanu, dakle, nisu 

samoodržive, već zahtevaju zajednički rad lokalnih elita i relevantnih stranih aktera.

Problem leži u tome što se delovanje pomenutih stranih aktera na Zapadnom Balkanu 

odlikuje pristrasnošću i nije težilo, niti danas teži uspostavljanju dugoročno samoodrživih rešenja 

koja  bi predstavljala kompromis interesa sukobljenih strana. Umesto toga, zapadne sile i 

61

Kako se Hrvatska uskoro i zvanično pridružuje Evropskoj uniji, to ćemo je u ovoj analizi isključiti iz regiona Zapadnog Balka

na. 

62

Pod „zamrznutim sukobom“ podrazumevamo situaciju u kojoj se izvesni nasilni sukob okončao bez trajnog političkog re

šenja, 

prihvatljivog za sve relevantne strane. Umesto toga, postoji status quo situacija, nastala kao rezultat „zamrzavanja“ položaja svake 

od strana u sukobu, prema načelu 

– ko ima trupe na terenu, kontroliše situaciju. O “zamrznutim sukobima” šire, videti: Cory Welt, 

“The Thawing of a Frozen Conflict: The Internal Security Dilemma and the 2004 Prelude to the Russo-Georgian War”, 

Europe-Asia 

Studies

, Jan 2010, Vol. 62, Issue 1, pp. 63-97 

73 

organizacije predvođene njima su nametale i nameću asimetrična rešenja zasnovana na njihovoj 
trenutnoj  nadmoći,  koja  favorizuju  neke  od  strana  u  sukobu,  ostavljajući  ostale

učesnike 

nezadovoljnim, te podstičući u njima revizinonističke ambicije, tj. težnju da se onog trenutka kad 

se odnos snaga promeni u njihovu korist upuste u izmenu 

statusa quo 

svim sredstvima. Ovo znači 

da je bezbednost Zapadnog Balkana nestabilna, jer u sebi nosi kapacitet za obnavljanje nasilja od 

trenutka kad opadne mogućnost intervencije zapadnih sila radi veštačkog održavanja 

statusa quo 

koji su prethodno same nametnule. Orijentacija SAD i njihovih saveznika prema održanju 

statusa 

quo 

u ovom regionu, 

kompatibilna  je  sa  njihovim  revizionizmom  na  širem  planu,  budući  da 

Balkan  predstavlja  važnu  stratešku  tačku  koju  treba  držati  pod  kontrolom  radi  uspešnijeg 

prodiranja dalje na istok. 

Kako  je  Srbija  središnja  država  regiona  i  posredan  ili  neposredan  učesnik  većine 

pomenutih sukoba i otvorenih pitanja, to se bezbednosni položaj celog Zapadnog Balkana ne 

može odvojiti od njenog bezbednosnog položaja i njenih odnosa sa relevantnim stranim akterima. 

Glavni cilj zapadnih intervencija u postjugoslovenskim sukobima ticao se upravo Srbije i položaja 

koji je istoj namenjen u imperijalističkim planovima SAD. Nakon raspada Jugoslavije, trebalo je 
sprečiti Srbiju kao najjaču državu u regionu sa pivotalnim geografskim položajem i istorijskom 
tradicijom  nezavisnog  igrača

da  ostvari  teritorijalnu  ekspanziju  ili  na  bilo  koji  način  dominira 

svojim susedima. Zato sva aktuelna rešenja za pomenute sukobe imaju u manjoj ili većoj meri 

antisrpski karakter –  ako je na evropskom planu uloga NATO tradicionalno bila da drži „Ruse 

napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole“, na Balkanu NATO i danas ima primarni zadatak da 

drži  „Srbe  dole“.  Otuda  i  selektivna  primena  međunarodnih  pravnih  i  političkih  načela  na 

rešavanje postjugoslovenskih sukoba. Ako se Zapad složio sa razbijanjem multiet

ničke 

Jugoslavije i pomogao isto, zašto onda insistira na celovitosti Bosne i Hercegovine? Takođe, ako 

je pomogao otcepljenje Kosova od Srbije, zašto ne dozvoljava otcepljenje severnog dela Kosova 

od ostatka pokrajine? Odgovor je jednostavan: zato što bi o

ba  ishoda  ojačala  položaj  Srbije  u 

regionu, što se ne uklapa u dizajn Zapada za ovaj region. Kada bi SAD sledile svoj tradicionalni 

nacionalni interes i doprinosili očuvanju ravnoteže snaga u Evropi, oni bi uravnotežili ekspanziju 

Srbije i tu stali, prizna

jući joj jedan deo legitimnih interesa u susedstvu, garantujući joj teritorijalni 

integritet i pravo da sama opredeljuje svoj spoljnopolitički pravac 

– sklopili bi sa Srbijom mir po 

modelu onoga koji je sklopljen sa Francuskom na Bečkom kongresu, posle Nap

oleonovih ratova. 

Umesto  toga,  vođene  svojim  imperijalnim  ambicijama  koje  podrazumevaju  rušenje  ravnoteže 
snaga  umesto  čuvanja  iste,  zapadne  sile  su  otišle  korak  dalje  u  slabljenju  Srbije,  eliminisanju 

njenog uticaja u susednim zemljama gde Srbi žive, otimanju dela njene teritorije i nametanju istoj 

75 

formalno nije bila u ratu i na čijoj se teritoriji rat nije vodio, pokazuje da je ova operacija sledila 
platformu  zapadnih  sila po  kojoj je Srbija  glavni  krivac za rat i  čiju  unutrašnju  situaciju valja 

kontrolisati d

a bi se sprečilo da se sukob sa teritorija Bosne i Hrvatske prelije na teritoriju Srbije 

eventualnim nasilnim akcijama beogradskog režima protiv nacionalnih manjina u tri regiona. Ova 

misija prestaje sa radom nakon nepunih godinu dana, da bi Srbija u jesen 

1998. postala domaćin 

druge operacije OEBS na terenu –  Verifikacione misije na Kosovu. Ova misija trajala je do 

bombardovanja Srbije u proleće 1999. i imala je vrlo kontroverznu ulogu u pripremanju povoda 

za isto.  

Na  području  Zapadnog  Balkana  trenutno  f

unkcioniše pet operacija OEBS na terenu: 

Misija u Srbiji, ustanovljena 2001. (kao Misija u SR Jugoslaviji); Misija na Kosovu, ustanovljena 

1999.  (trenutno  najveća  operacija  OEBS  na  terenu);  Misija  u  Skoplju,  ustanovljena  1992. 

(najstarija od svih operacija  OEBS na terenu); Misija u Crnoj Gori, ustanovljena 2006, nakon 

nezavisnosti ove republike; Misija u Bosni i Hercegovini, ustanovljena 1995; Prisustvo u Albaniji, 

ustanovljeno 1997. Hrvatska, koja se doskora svrstavala u Zapadni Balkan, bila je domaćin dve

ju 

operacija na terenu: Misije u Hrvatskoj (1995-2007) i Kancelarije u Zagrebu (2008-2012).

63

 Sve 

ove operacije spadaju u tip velikih misija koje se bave postkonfliktnom rehabilitacijom, tj. širokim 

opsegom zadataka koji spadaju u nju.

64

 Ipak, kako vreme odm

iče, ova njihova uloga sve više gubi 

smisao, jer se pokazuje da prave postkonfliktne rehabilitacije ne može da bude dok se ne pronađu 
rešenja  za  otvorena  pitanja.  U  uslovima  odsustva  reforme  OEBS,  gde  (zahvaljujući 
mogućnostima  za  neformalno  delovanje)  ove

  operacije na terenu deluju kao instrumenti za 

verifikaciju očuvanja od strane zapadnih sila nametnutog 

statusa quo, 

one i ne mogu da u pravom 

smislu obavljaju namenjenu im ulogu. OEBS tako ostaje u senci jedne druge bezbednosne 

organizacije, a to je NATO. 

Za razliku od OEBS, gde uz SAD postoji i drugi nezavisan centar moći (Rusija), NATO 

funkcioniše na jasnim  hijerarhijskim  osnovama. U  njemu  SAD  vode glavnu  reč,  pa  stoga  ova 

vojno-

politička organizacija može mnogo efikasnije (i neformalno i formalno) da deluje sledeći 

američku  politiku.  U  odsustvu  reforme  OEBS,  NATO  je  akter  koji  se  prvenstveno  stara  o 

bezbednosti na Zapadnom Balkanu, zapravo o stabilnosti 

statusa quo 

koji je sam nametnuo, i to 

na tri načina: prijemom država Zapadnog Balkana u svoje članst

vo, održavanjem trupa na terenu 

63

  Više o operacijama OEBS na terenu u zemljama Zapadnog Balkana, Internet, http://www.osce.org/item/43692 12/3/2012; 

Vladimir Trapara, „Uloga OEBS operacija na terenu u zemljama u tranziciji“, op. cit, str. 104-108. 

64

  Videti: Wolfgang Zellner, “The Future Development of OSCE Field Missions“

,

  in: Victor-Yves Ghebali and Daniel Warner

(eds.), 

The Politico-Military Dimension of the OSCE: Arms Control and Conflict Management Issues

, op. cit

. 

pp. 35-42 

76 

u državama koje još uvek nisu njegovi članovi, te pretnjom vojnom intervencijom koja sve vreme 
visi kao Damoklov mač nad onim lokalnim akterima koji bi pokušali da (nasilno) izmene 

status 

quo 

u svoju korist.  

Jedina država 

Zapadnog Balkana koja je trenutno član NATO je Albanija. Makedonija je 

pozvana, ali zbog spora sa Grčkom oko imena još uvek ne može da stupi u članstvo, dok Crna 
Gora  i  BiH  imaju  Akcioni  plan  za  članstvo.  Jedino  Srbija  se  još  uvek  zvanično  drži  vojne 

neutralnosti, i to sa dobrim razlogom – Srbija nije pod pretnjom bilo kog aktera od koga bi NATO 

mogao  da  je  brani  (za  razliku  od  istočnoevropskih  zemalja,  koje  smatraju  da  su  ugrožene  od 
Rusije, te zemalja regiona, koje se osećaju ugroženim od Srbije), niti joj je u interesu da uđe u 

NATO – naprotiv, ulaskom u NATO, Srbija bi dala legitimitet pomenutim nametnutim rešenjima 

u regionu koja su protiv njenog nacionalnog interesa. Postoje samo dve varijante u kojima bi 

Srbija mogla da promeni kurs i priključi se NAT

O: prva bi bila da sam NATO izvrši pritisak na 

nju, usled čega odluka Srbije da mu se priključi ne bi bila izraz dobrovoljne odluke o ulasku u 
savez,  već  kapitulacija  pod  pretnjom;  druga  bi  bila  da  odluku  o  pristupanju  Srbije  NATO  na 
nedemokratski  način  donese  „evroatlantski“  opredeljen  deo  političke  elite  u  Srbiji,  tako  što  bi 
neke lične i grupne interese stavio ispred nacionalnog. U svakom slučaju, za NATO je bitno da 

Srbiju kao središnju državu regiona drži pod kontrolom, što donekle ostvaruje i bez njenog 

članstva 

–  tako što održava trupe na delu teritorije koji Srbija i dalje smatra svojim (Kosovo) i 

tako što implicitnom pretnjom intervencijom odvraća Srbiju od eventualnog upuštanja u izmenu 

statusa quo 

u okruženju (pre svega u BiH i na Kosovu). Kada bi reforma OEBS bila izvedena i 

ova organizacija dobila zasluženo krovno mesto u evropskoj bezbednosti, državama regiona bi 

bilo vraćeno pravo na izbor bezbednosnih integracija, koje je u političkim dokumentima OEBS i 
proklamovano. Njihova mogućnost za samos

talno bezbednosno delovanje na širem planu bi onda 

bila mnogo veća.

65

Odsustvo reforme OEBS i činjenica da se ista nalazi u drugom planu u odnosu na NATO 

u okviru evropske bezbednosne arhitekture, odražavaju se i na domašaj bezbednosnog delovanja 

država regiona. U uslovima hijerarhije, gde se SAD i NATO pitaju i o regionalnoj i o evropskoj 

65

Deklaracija iz Astane (2010) ponavlja stav iz Istanbulske povelje (1999), u kome se kaže: „potvrđujemo inherentno pravo svake

države učesnice da bude slobodna da izabere ili promeni svoj bezbednosni aranžman, uključujući i ugovore o savezu, kako se ov

i 

budu razvijali. Svaka država takođe ima pravo na neutralnost. Svaka država učesnica poštuje prava svih ostalih u ovom pogledu

... U 

okviru OEBS nijedna država, grupa država ili organizacija ne može da ima prevashodnu odgovornost za očuvanje mira i stabilnos

ti 

u oblasti OEBS, niti da smatra bilo koji deo ove oblasti svojom sferom uticaja“. 

Astana Commemorative Declaration – Towards a 

Security Community

, Internet, http://summit2010.osce.org/sites/default/files/documents/444.pdf 12/3/2012 

78 

2.

Ghebali, Victor-Yves, “The OSCE Long-Term Mission Experience, 1992-2004: A 

Global Assesment“, in: Victor-Yves Ghebali and Daniel Warner

(eds.), 

The Politico-

Military Dimension of the OSCE:  Arms Control and Conflict Management Issues

,   

PSIO, HEI, Geneva, 2005, pp. 24-28, Internet, 

http://graduateinstitute.ch/webdav/site/iheid/shared/iheid/514/OSCE_2.05.pdf 11/3/2012 

3.

Lavrov, Sergei, “The Euro-Atlantic Region: Equal Security for All“,

 Russia in Global Affairs

, No 

2, April-June 2010, Internet,  http://eng.globalaffairs.ru/number/The_Euro-

Atlantic_Region:_Equal_Security_for_All-14888 11/3/2012 

4.

 http://www.osce.org/cio/46125 11/3/2012 

5.

 Trapara, Vladimir, „Srbija i OEBS –  preoblikovanje bezbednosnog sistema u regionu“, 

Srbija  i  međunarodne  organizacije, 

Uloga  i  mesto  Srbije  u  međunarodnim 

organizacijama, zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije, Dragan Đukanović, 
Ivona Lađevac (urs.), Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu, 2011, str. 436

-

450.

6.

Trapara, Vladimir, „Uloga OEBS operacija na terenu u zemljama u tranziciji“, 

Međunarodni problemi, 

Vol. LXIII, br. 1, 2011, str. 99-125

7.

 Welt, Cory, “The Thawing of a Frozen Conflict: The Internal Security Dilemma and the 

2004 Prelude to the Russo-Georgian War”, 

Europe-Asia Studies

, Jan 2010, Vol. 62, Issue 

1, pp. 63-97

8.

Zellner, Wolfgang, “The Future Development of OSCE Field Missions“

,

 in: Victor-Yves 

Ghebali and Daniel Warner

(eds.), 

The Politico-Military Dimension of the OSCE: Arms 

Control and Conflict Management Issues, 

PSIO, HEI, Geneva, 2005, pp. 35-42, Internet, 

http://graduateinstitute.ch/webdav/site/iheid/shared/iheid/514/OSCE_2.05.pdf 11/3/2012

79 

Nemanja Kljajić

Student master studija 

Akademija za diplomatiju i bezbednost, 

Beograd 

ODNOS SRBIJE I SVETSKIH PR AGENCIJA 

Sažetak: 

Da bi se ostvarile strategije ratne propagande angažovane su privatne agencije za PR 

(odnose sa javnošć

u)

. Stručnjaci za odnose s javnošću rade za države u ratu, odnosno učestvuju u 

pripremi ratova kreirajući slike o neprijatelju. 

Imena dveju agencija za odnose s javnošću

, koje su od Hrvatske dobile milione dolara da 

organizuju kampanju za dezinformisanje  javnog mnjenja na zapadu,  su Ruder Finn i 

Hill&Knowlton, sa sedištem u Vašingtonu.

67

Tokom rata Ruder Finn je pomagao Hrvatskoj u širenju propagande o ratnim strahotama. 

Izjava privatne agencije za odnose sa javnošću Ruder Finn Global Public Affairs, koju

  navodi 

Žak Merlino u knjizi "Nisu sve istine o Jugoslaviji za priču" pokazuje da je od avgusta 1991. do 

juna 1992.  godine  klijent ove agencije bila Republika Hrvatska; od maja 1992. do decembra 

1992. Republika Bosna-Hercegovina (muslimanski deo te republike) i od oktobra 1992. godine 

Kosovo. Kosovski Albanci su dali nalog agenciji Ruder Finn da zastupa njihove interese. To je 

rezultiralo  pojačanom  kampanjom  u  američkoj  javnosti  za  Kosovo.  Ruder  Finn  je  radio  i  za 

muslimansko vodstvo u Bosni i Hercegovini.

68

Zvuči paradoksalno, ali na žalost istinito da je agencija Ruder Finn za svoj angažman u 

Bosni 1993. godine dobila srebrnu medalju Public Relations Society of America (PRSA). 

Ključne reči:

  Propaganda, PR agencije, Srbija 

67

 Merlino Ž. (1994) 

Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču

, Kontekst, Beograd, str. 40. 

68

 Cutlip S. M. (1994) 

The Unseen Power, Public Relations

, A History, Hillsdale, N. J.

81 

kod Jevreja se razvija strah od rata, ali ne i od nemačkog naroda. Stoga je Rahman dopunio svoju 
odredbu, naglasivši da "svaka draž od značaja za situaciju"

70

 postaje uslovna ako se odigrava u 

paru sa nekom emocionalnom reakcijom.   

Rahmanova formulacija sadržavala je i sledeće karakteristike emocionalnog uslovljavanja

:

71

1) sa ponavljanjem uslovna emocionalna reakcija biva sve jača; 

2) uslovljavanje je brže i uslovna emocionalna reakcija jača 

  ukoliko je emocionalna reakcija snažnija;  

3) stečena emocionalna reakcija starha može da deluje motivaciono 

  na ponašanje. 

4) posle sputavanja ili zatvaranja osobe, uslovna emocionalna 

reakcija je jača. 

Rahman je 1968. godine dodao svojoj teoriji s

hvatanje da se strah može steći učenjem 

prema modelu (uzoru), odnosno posmatranjem drugih uplašenih osoba.  

Tako  su  i  Jevreji  i  Srbi  pokazivali  mnoge  trajne  strahove  i  poremećena  ponašanja,  nastala  na 
osnovu  tragičnih  iskustava  iz  Drugog  svetskog  rata.  Oni

su  pokazivali  osećanje  zastrašenosti, 

trzanje na beznačajne draži, nemir, noćne more i dr. simptome.

Poznato je da su Srbi, zajedno sa Jevrejima osetili na svojoj koži zločine nacista i da svaka 

pomisao na strahote Drugog svetskog rata kod njih izaziva emocionalna uslovljavanja, danas im 

se pripisuje uloga nacista, što predstavlja paradoks.  

Čini se da nekom sa zapada odgovara, predstavljanje Srba kao nacista, i da time  želi da 

zataška ili opravda zloičine, koji su se u stvari desili baš nad Srbima. Tak

o su Srbi od žrtve iz 

Drugog  svetskog  rata,  "zahvaljujući"  PR  agenciji 

Ruder  Finn  postali  "novi nacisti globalnog 

svetskog poredka", koji drže koncentracione logore i vrše genocid. 

70

Radonjić

 S. (1992) 

Opšta psihologija 

II, Centar za primenjenu psihologiju društva  psihologa Srbije, Beograd, str. 425. 

71

 Isto

82 

DEZINFORMATORI AGENCIJE "Ruder Finn" 

Direktor kompanije 

Ruder Finn

 Džejms Harf (

James Harff

) u intervjuu, koji je dao Žaku 

Merlinu,  objašnjava  na  koji  na

č

in  je vršeno dezinformisanje. "Stvar  je  jednostavna,  pri

č

a  on, 

kartoteka, kompjuter i telefaks, to je uglavnom sav naš alat."

72

Posao agencije 

Ruder Finn

 je bio da raširi informacije i da ih što brže pusti u promet. Od 

juna do septembra 1992. godine ova agencija je u korist muslimana iz Bosne:  

- obavila 30 razgovora sa glavnim novinskim grupacijama;  

- emitovala 13 eskluzivnih informacija;  

- poslala 37 hitnih faksova;  

- uputila 17 zvani

č

nih pisama;  

- podnela 8 zvani

č

nih izveštaja;  

- obavila 48 telefonskih razgovora sa predstavnicima Bele ku

ć

e;  

- 20 telefonskih razgovora sa senatorima;  

- blizu 100 poziva zna

č

ajnim li

č

nostima iz medija.  

Tako je zahvaljuju

ć

i Rodi Paget, jednoj od saradnica agencije 

Ruder Finn

, raširena pri

č

a 

koju je izmislilo hrvatsko Ministarstvo informisanja da Srbi pla

ć

aju za svako ubijeno dete kako bi 

deca postala glavnom metom snajperista. Ta se tvrdnja prvo pojavila u hrvatskim novinama, ali je 

ubrzo našla put i do stranih medija.  

Da bi pokrenula prljavi medijski rat protiv Srbije, agencija 

Ruder Finn

 je morala prvo da 

prou

č

i raspoloženje u svetskom javnom mnjenju prema Srbiji.  

Ispostavilo  se  da  je  postojalo  barem  nekoliko 

č

injenica,  koje  su  išle  u  prilog  Srba,  a  na  štetu 

klijenata agencije:

73

- Srbi su se herojski borili na strani saveznika u toku oba svetska rata; 

-  nacisti  su u  Drugom  svetskom ratu podarili Hrvatima državu  kojom    se  Hrvati  danas 

ponose;  

72

 Izvor: http://www.sourcewatch.org/index.php?title=James_Harff 

73

 Volkov V. (1998) 

Dezinforma

ц

ija

, Naš dom, Beograd, str. 185.

84 

American Jewish Committee i American Jewish Congress), ukazujući im na "sličnost" između 

koncentracionih logora nacionalsocijalista i logora u Srbiji.  

Organizacijama je preporu

č

eno da objave oglase u listu "

New York Times

" i da organizuju 

protestne skupove ispred zgrade UN-a. Na ovaj na

č

in je agencija 

Ruder Finn

 uspela da obmane 

jevreje,  izjedna

č

ivši  Srbe  sa  nacisti

č

kom  Nema

č

kom

. Čak su i k

arikaturisti  re

č 

Serbia  pisali  sa 

slovom S u obliku kukastog krsta, a i predsednik Srbije Slobodan Miloševi

ć je 

okarakterisan kao 

novi Hitler.  

Iako su Jevreji u Srbiji oduvek živeli u dobrim odnosima sa doma

ć

im stanovništvom, a za 

vreme Drugog svetskog rata bili su izloženi istim merama diskriminacije pod jarmom nacisti

č

ko-

hrvatskog  represivnog  režima,  jevrejske  organizacije  su  pridobijene  na  stranu  bosanskih 

muslimana, odnosno protiv Srba. 

Odmah  je  nastupila  promena  jezika  u  štampi  uz  upotrebu  izraza  s  veoma  jakim 

psihološkim nabojem kao što su "etni

č

ko 

č

i

šć

enje", "koncentracioni logori" itd. što je sve u svesti 

prizivalo pore

đ

enje s nacisti

č

kom Nema

č

kom, gasnim komorama i Aušvicom.  

Tema "Srbi = nacisti" bila je često ponavljana.

 O tome govori primer o dva plakata. Na 

jednom  su  se  videle  dve  fotografije,  jedna  Adolfa  Hitlera,  druga  Slobodana  Miloševića  s

a 

pitanjem:  „Zar  vas  priče  o  etničkom  čišćenju  ni  na  šta  ne  podsećaju?"  Na  drugom  plakatu  su 
takođe  predstavljene  dve  fotografije,  dva  koncentraciona  logora:  jedan  je  poticao  iz  Drugog 

svetskog rata, a drugi je bio  tada  snimljen u Hrvatskoj. I ispod njih je stajalo pitanje: "Zar vas 

logor u kojem se sprovodi čišćenje pripadnika etničkih grupa ne podseća ni na šta?"

75

                                 OPERACIJA DEZINFORMISANJA  „BOSNA“ 

Sedam glavnih pojmova, koji su doprineli u operaciji dezinformisanja "Bosna" na temu 

"Srbi  =  nacisti"  su

:  razaranja,  etničko  čišćenje,  logori,  silovanja,  gasovi,  masovne  grobnice

  i 

sarajevski pokolji. 

Kada je reč o 

razaranjima

"Pari mač" (

Paris Match

) je 28. novembra 1991. godine pisao: 

"Dubrovnik  grad  mučenik 

-  srednjovekovni dragulj Hrvatske razoren vatrom jugoslovenske 

75

 Volkov V. (1998) 

Dezinformacija

, Naš dom, Beograd, str. 189. 

85 

armije", što je bila notorna laž, jer Dubrovnik nikad nije razaran vatrom jugoslovenske vojske i 

ostao je skoro netaknut.  

"Aktiel" (

Actuel

) je u decembru 1993. godine objavio fotografiju mosta sa tekstom: 

"Strateški most koji su srušili Srbi, most u Vukovaru bejaše prekrasan primerak arhitektonske i 

istorijske baštine ovog hrvatskog grada." Međutim, 

ispostavilo se da taj most u Vukovaru uopšte 

ne postoji, već je most sa slike 

iz Mostara, koji su uništili Hr

vati. Iako je časopis "Aktiel" priznao 

grešku i izvinio se zbog toga što je pomešao dva grada, to nije promenilo svest čitalaca.

Nedeljnik "Evenman di žedi" (L'Evenement du jeudi) je 12. septembra 1991. godine 

preneo iz "Glasa Slavonije" opis zločina koji

su počinili Srbi u selu Četekovac 

- 

isečeni nosevi, 

iščupane  uši,  ranjenici  živi  spaljeni,  tela  raskomadana  sa  odsečenim  glavama  i  na  kraju  selo 
sravnjeno sa zemljom. Međutim, selo Četekovac nikada nije bilo 

uništeno. 

"

Etničko  čišćenje

"  je  reč  kojoj  se  pribegava  više  u  borbi  rečima  (logomahija)  nego  u 

stvarnosti.  Budući  da  je  jednačina  "Srbi  =  nacisti"  već  bila  nametnuta  i  raširena,  bilo  je  lako 
ubediti narod da su jedino Srbi krivi za etničko čišćenje.

Časni izuzeci u štampi pokušali su da pokažu da treba praviti razliku između 

logora

 za 

istrebljenje,  koncentracionih  logora,  zarobljeničkih  logora,  logora  za  razabiranje  i  izbegličkih 
logora.  Iako  su  neki  naglašavali  da  (zarobljenički)  srpski  logori  nemaju  nikakve  veze  sa 
nacističkim  (koncentracionim)  logo

rima, fotografija izmršavelog muškarca,  koji stoji iza 

bodljikave žice, je obišla svet i veoma doprinela jačanju kampanje satanizacije Srba. Međutim, taj 
čovek,  po  imenu  Fikret  Alić,  nije  bio  zarobljenik  već  izbeglica.  Novinar  Tomas  Dajhman 

(

Thomas Deichmann

) došao je do zaključka da se slikama svesno manipulisalo da bi se stvorila 

iluzija o tome da je reč o koncentracionom logoru. 

Ideja o "logorima za silovanje" je urodila plodom u javnosti. Publika je navedena da 

poveruje da su Srbi imali "plan za sistematoko silovanje". Npr. "Slobodna Belgija" (

La Libre 

Belgique

) je objavila 22. januara 1993. godine: "Silovanje žena u arsenalu srpskog terora".  

Ve

ć

ina svetskih listova imala je naslove slede

ć

e sadržine: "Rape by order" (Silovanje po 

nare

đ

enju), "Rape  horror" (Užas  silovanja), "Rape  camps" (Logori  za  silovanje), "A  Pattern  of 

Rape" (Sistemasko silovanje) i dr.  

Jedan od na

č

ina da se srpski protivnik posebno ocrni bila je tvrdnja da Srbi koriste oružje 

koje nije korektno, niti dozvoljeno. 

Gas

 je na naro

č

ito lošem glasu, s jedne strane zbog toga što su 

87 

Posledice, koje su proizašle uplitanjem svetskih medija u krizu na Balkanu bile su dalje 

pothranjivanje  konfliktima, usitnjavanjem teritorija  i  ogromnim  brojem  umrlih, kao i invalida  i 

raseljenih lica. Cilj je  bio  da se kazni  srpska strana, stoga  je  bilo potrebno da se javno mnjenje 

preoblikuje i da se okrivi srpska strana. Na taj na

č

in su Srbi postali antipati

č

ni javnom mnjenju i 

predstavljeni su kao zlo

č

inci.  

Tako je podrška za dezinformisanje u ovom slučaju potpuno izmišljena. Naime, srpska 

strana je kažnjena, ali je naknadno trebalo opravdati tu kaznu (vazdušne napade), stoga se 

dezinformacija dodatno pojačavala. Stoga i nije čudo š

to se zapadna medijska kampanja protiv 

Srba tokom ratova za Krajinu, Bosnu i Kosovo, ističe kao jedna od najopakijih u svetskoj istoriji. 

Danas, i posle toliko godina od ove prljave medijske kampanje, može se videti da je slika 

o Srbima kao zločincima i 

dalje prisutna. 

Literatura

1. 

Alečković

-

Nikolić

, Mila 

Skripta iz predmeta Psihologija i  geopolitika Balkana

,

Akademija za 

diplomatiju i bezbednost,     Beograd

2. Volkov, Vladimir (2005) 

Dezinformacija

, Naš dom, Beograd  

3. Vukovi

ć, 

Slobodan (2000) 

Sjedinjene Ameri

č

ke Države i    razbijanje Jugoslavije

, u: 

Sociološki 

pregled

, god. 34. br. 3-4 

    (dostupno na: http://www.socioloskipregled.org.yu) 

4. Dugin, Aleksandar (2004) 

Osnovi geopolitike - 

Geopolitička  budućnost Rusije

, knj. 1, Ekopres, 

Zrenjanin

5. Merlino, Žak (1994) Istine o Jugoslaviji nisu sve za pri

č

u,    Kontekst, Beograd 

6. Cutlip, M. Scott (1994) 

The Unseen Power, Public Relations

, A History,     Hillsdale, N. J.   

7. Džonston, Dajana (2005) 

Suludi krstaši

, IGAM, Beograd 

8. 

NIN

, 24. april 2001. 

88 

Internet izvori: 

http://www.vidovdan.org/arhiva/article1369.html 

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2006/010.html 

http://www.sourcewatch.org/index.php?title=James_Harff 

http://www.un.org/indictment/english/nik-ai020527c.htm 

90 

UVOD 

Budući da je definicija neformalnih centara moći u radovima mojih kolega već bila data, u 

ovoj  kratkoj  analizi  nećemo  se  baviti  njome,  niti  ćemo  te  centre  moći  nabrajati,  nego  ćemo 

pokušati da osvetlimo jedan od važnih elemenata njihove psihološke prakse. 

Ka

da  svojim  studentima  predajem  osnovne  psihološke  zakone  uč

enja i uslovljavanja 

(klasičan  Pavlovljev  uslovni  refleks,  emocionalno  uslovljavanje,  operantno  i  instrumentalno 
učenje, teoriju potkrepljenja, učenje po modelu, učenje imitacijom , identifikacijom i slično), ova 
klasična  učenja  obavezno  povezujem  sa  psiho

loškim kontinuumom svesno-nesvesno, kao i sa 

brojnim današnjim tehnikama manipulacije pojedinaca i masa. Inteligentni studenti vrlo brzo 

razumevaju stvari i, ako ništa drugo, makar oni predstavljaju neugašenu nadu za današnje zalutalo 

i još uvek nedovoljno 

psihološki obrazovano društvo. Ti mladi ljudi, postaće sutra, nadajmo se, 

mnogo otporniji na sve moguće vrste poigravanja ljudskim duhom. 

Vladimir Volkof, Sergej Čakotin, Noam Čomski, Iv Bataj, Zang Zaodong ili Žene Šarp, 

samo su relativno novi autori k

oji u novi geopolitički kontekst stavljaju stara, bolje reći drevna 

znanja o ljudskoj psihologiji. Ta psihologija, kada je reč o dubinskoj analizi psihe, treba da počne, 
ne  sa  Sigmundom  Frojdom,  nego  sa  Vladikom  Nemesijem  u  4.  veku,  a  kada  je  reč  o  umeću 

m

anipulacije,  ne  sa  novovekovnim  socijalnim  inženjeringom,  već  sa  drevnim  kineskim 

strategijama "36 strategija kako da se živi i preživi", ili kako da se dobije rat, a da se ne odapne 

nijedna strela

. 

Osnovni principi psihološke manipulacije: 

američka bihejvioristička škola dužna 

je genijalnom ruskom lekaru Ivanu Pavlovu 

Naravno

, 

saznajne i pojmovne zbrke uvek imaju najpre jezičko poreklo i prirodu

. 

Kada 

sociolozi  govore  o  "socijalnom  inženjeringu",  nastalom  iz  tzv.  bihejviorističkog  pravca  u 

psihologiji (

odnosno, još mnogo ranije, iz ideje čistog empirizma i molekularizma), oni najčešće 

smetnu  s  uma  da  je,  mimo  svoje  volje,  do  najvećeg  otkrića  koje  je  ugrađeno  u  temelj  svake 

91 

psihološke manipulacije, došao upravo ruski vojni lekar Ivan Pavlov posmatrajući s

vog vernog 

psa.  

Sva kasnija  "uslovljavanja" (pažnja: psihološko uslovljavanje je pojam koji nije ni u 

kakvoj vezi sa pojmom uslovljavanja - 

kao vrstom ucene postavljanjem različitih uslova, o čemu 

ćemo kasnije nešto više reći) mnogo složenijeg tipa, ona koja više neće baratati samo prostim 
fiziološkim  reakcijama,  već  vrlo  složenim  ljudskim  emocijama,  baziraju  se  upravo  na  tom 
genijalnom otkriću davanja dve draži  (bezuslovne i uslovne, prirodne i veštačke) ponavljane u 

paru, u prostornom i vremenskom dodiru.  

Prirodna reakcija organizma (na prirodnu draž) veštački se vezuje za neku novu, veštačku 

draž i stvara se potpuno nova, veštačka, iznuđena reakcija, prvog, drugog, ili trećeg stepena, koja 
se kreće od prostog refleksa, do složene emocije ili potrebe.

Na osnovu prirodnih životinjskih i ljudskih reakcija, ponavljanjem dva stimulusa (dve 

draži) u prostorno-

vremenskom  paru,  stvaraju  se,  po  želji  eksperimentatora,  sasvim  veštačke  i 

relativno trajne

reakcije ili čak vrlo složena ponašanja. Od  Pavlovljevog

psa, preko američke 

škole  Votsona,  Skinera,  Gatrija  ili  Tolmana,  od  stvaranja  klasičnog  uslovnog  refleksa,  preko 
operantnog učenja, ili učenja o potkrepljenju i kazni, pa sve do birača u političkim kampanjama 

današnjice, ili do biranja i promovisanja svet

skih poslušnih činovnika, koristiće se ovaj isti temelj 

delovanja na ljudsku nižu fiziološku i višu emotivno-umnu (ali delom nesvesnu) prirodu, sa manje 

ili više veština, odnosno sa manje ili više talentovanim eksperimentom i "dizajnom" učvršćivanja 

uslovn

e  reakcije  i  uslovnog  ponašanja,  u  okviru  nekog  programa  učenja  ili  manipulacije.  Svi 

studenti  psihologije  ove  tehnike  moraju  savršeno  da  poznaju,  kao  i  da  pročitaju  nekadašnji 

manifest bihejviorizma "Izvan slobode i dostojanstva".  

Za one koji ne znaju b

rojne i inače veoma složene psihološke eksperimente, možda je od 

svega  najvažnije  da  u  tom  smislu  upamte  samo  jednu  rečenicu: 

eksperimentalno posmatranje, 

ponavljanje i kontrola. 

Objašnjavajući  studentima  principe  socijalnih  i  političkih  manipulacija  (reč

  je o 

primenama, jer u osnovi, postoji samo 

psihološka 

manipulacija, kao što je i prava moć uvek i 

jedino  psihološka,  a  sve  druge  moći  su  samo  njeni  derivati  i  evolucije),  redovno  pomenem  i  
kritiku američkog društva, kao i neformalnih centara moći, o koji

ma u svojoj knjizi veoma hrabro 

piše Noam Čomski. Možda i ne znajući šta tačno dotiče i koliko će to biti vidovito, Čomski u 

93 

Međutim, psihološka suština manipulacije (u slici sveta doslednog utilitarizma) sastoji se 

u  sledećem:  potpuna  nesloboda  i  nevidljivo  modelovanje  ponašanja,  preko  kontrolisanog 
ambijenta i naizgled naivnog "demokratskog učešća" koje čini "hranu i elektrošok" naizmenično, 

odnosno, eksperimentalnu nagradu i kaznu.  

Naravno, iz ovog utilitarističkog bentamovskog (Džeremi Bentam) morala, karikiranog, 

vulgarizovanog i prelomljenog u dnevnopolitičkoj ravni, izrastao je nesrećni ideal 

psihopatske, 

beskrupulozne, raskorenjene, zavidne i atomizovane jedinke, kao daleki degenerisani potomak 

teorije Tomasa Hobsa i Džona Loka, ideal jedinke koju u životu drže samo strah od drugog bića , 
sebičluk i interes da se satre druga jedinka. To "nus

-p

rodukt" biće je novi (stari) izum upravo 

ovakvih  manipulativnih  društava,  a  psihopata,  kao  novi  tip  ličnosti,  jeste  neoliberalni  pandan 
nekadašnjem "novom čoveku" komunizma. 

U društvenom smislu, 

psihopata 

je paralelan slici novog profi-društva: on je spoj 

oslobođenog  od  cenzure,  bezbožnog,  materijalističkog  i  utilitarnog  čoveka  koji  se  odavno  ne 
oslanja na um, a nekada više ni na razum. U slučaju visoke inteligencije psihopata je manipulator 
(ili po potrebi poslušnik) i sadista nesposoban za moralna oseća

nja (jer nema formiranu instancu 

savesti Nad-

Ja, niti može da oseti krivicu), a u slučaju niskog intelektualnog faktora, iz ove se 

grupe obično regrutuju ubice ili krvni zločinci. U psihopatologiji su poznati i prepoznatljivi po 

tome što se nikada ne kaju 

za počinjena nedela (upravo zbog nepostojanja osećanja krivice), nego 

se ponekada čak i javno ponose njima. Njihova samorefleksija je ravna nuli, a  destruktivna šteta 
koju čine drugim članovima zajednice je ogromna. 

Taj novi ili stari tip ličnosti u fin

ansijskom totalitarizmu odmenio je nekadašnjeg  "novog 

čoveka" iz doba komunizma. To je sada: raskorenjeni, zavidni, interesni "profi

-man" i društveni 

psihopata (egoista, hedonista, bezobziran, amoralan, agresivan, analno strukturiran, uz odsustvo 

osećanja

 krivice ili milosti, surov sa društveno nižima od sebe, a ponizan sa višima od sebe) koji 

krči svoj put u vrh ljudskog utilitarnog društva, dok ono ni samo više nema mehanizme da ga 

osudi i kazni. 

Ali, ako ga društvo adekvatno ne kažnjava, politički tajn

i i javni servisi, kao i  neformalni 

centri  moći  često  ga  adekvatno  (zlo)upotrebljavaju.  Upravo  ovakve  osobe,  odnosno  ovakav 
psihopatološki profil pogodan je za sve vrste političkih zloupotreba. Najvažnije u svemu ovome 
jeste to da psihopatski profil lično

sti biva 

prioritet

u trijaži i izboru od strane neformalnih centara 

moći

.  Takvi ljudi pogodni su za sve vrste manipulacija, koliko zbog svoje bogate patološke 

94 

pozadine, toliko i zbog same ucene koja se nad njima sistematski i redovno-primenjuje.   

Dakle

, jedan poseban tip zloupotrebe kojim se od vajkada služe neformalni centri moći 

jeste  (zlo)upotreba  psihijatrijskih  dijagnoza  ili  nečistih  biografija  (jedno  sa  drugim  nalazi  se  u 
čvrstoj  logičkoj  i  empirijskoj  vezi)  figura  koje  bi  u  politici,  posebno  u  međunarodnoj  politici 
(stepen anonimnosti povećava verovatnoću zloupotrebe) trebalo promovisati ili podržati.

Neki primeri političke zloupotrebe psihopatologije

Psihopatološki profili, rekli smo, redovno su selekcionirani i upotrebljeni u utilitarne 

polit

ičke svrhe, u sistemima u kojima je društvena prirodna vertikala narušena i u kojima se, 

bilo  da  je  reč  o  finansijskim  demokratijama  ili  o  despotijama,  suština  regulisanja  ljudskih 
odnosa svodi isključivo na moć novca. 

Budući  da  glavna  psihopatološka  naučna  podela  podrazumeva  tri  glavne  velike 

grupacije: 

1.grupu neuroza, 2.grupu afektivnih psihoza (manijakalno-depresivna  psihoza, 

paranoja  i  shizofrenija) i 3.grupu

psihopatija

,  treba  reći  da  je  ova  poslednja  najviše 

"favorizovana" kada su u pitanju profili 

koji se mogu politički  (zlo)upotrebiti. Kao što smo 

rekli, ovo je jedina patološka grupa koju karakteriše veće ili manje odsustvo osećaja krivice, 
odnosno  karakterni  poremećaj  ličnosti  spreman  da,  svesno  ili  nesvesno,  "posluži"  u  svakoj 
političkoj  zloupo

trebi. Iako su gotovo sve psihološke dijagnoze kombinovane dijagnoze od 

raznih elemenata, kada običnim govorom kažemo "beskrupulozna ličnost", onda je potrebno 
znati da ovde najčešće podrazumevamo upravo sklop ličnosti iz devijantne psihološke grupe 

"psihopatija". 

Patološki profili iz takve nozološke kategorije su 

sine  qua  non

utilitarističkog 

poimanja  politike,  a  njihova  skala  kreće  se  od  ozbiljnih  psihijatrijskih  oboljenja,  do 
situacionih  prestupnika  i  "opterećenih  biografija"  (odnosno  od  obične  psiholo

ške crte do 

istinski bolesnog karaktera sa izmenjenim ponašanjem osobe) koje je u nepoželjnim 

političkim akcijama lako (zlo)upotrebiti. Odluke i akcije koje integrisani ljudi  ne bi mogli da 
prihvate,  ovakvi  "oštećeni  likovi",  klasičnim  tipom  psihološke  uc

ene i pod pritiskom 

iznošenja u javnost njihovih profila i biografija, brzo prihvataju . 

96 

proklamovala kao legitimno 

sredstvo  političke  borbe

  (prvi veliki atentat sa krvavim 

posledicama izveden je 1975. godine),  Havijer  Solana  je, što se ina

če  u  njegovoj  zvaničnoj 

biografiji danas sistematski 

prećutkuje, preskače ili briše, direktno ili indirektno, uče

stvovao u 

poduhvatima revolucionarno-

terorističke

grupacije. Kao čovek iz egzaktnih nauka

(hemičar i 

fizičar)

, specijalizovan u fabrikaciji bombi, požrtvovano je radio na eksplozivima koji su 

služili za dizanje u vazduh, nevinih ljudi i objekata. Organizacija kojoj je pripadao, 

lenjinističko

-

marksisitičko

-

anarhistič

ko-

revolucionarna teroristička formacija, se

stra grupama: 

„Bader-Majnhof” 

u Nemačkoj, 

„direktna akcija”  u Francuskoj ili „17. novembar”  u  Gr

čkoj, 

bacanje bombi i atentate na anonimne ljude, proklamovala je kao legitimnu tehniku pravdolju-

bivih socijalnih ciljeva.  

Zatim se ovaj lik, odnosno ponizni renegat, naredbodavac vazdušnih akcija na 

Jugoslav

iju  u  noći  24.  marta  1999.  godine,  u  post

-bombardovanoj Srbiji poznat po 

altruističkim rečima (koje je izgovorio stupivši na srpsko tlo , primljen od strane tadašnjeg 

predsednika Jugoslavije, Vojislava Koštunice): „i ja imam dušu”, uz sav prtljag koji sa sobom 

nosi, zapravo, zahvaljujući njemu, kao budući dužnik, poverenik, 

odanik i zahvalnik, penje na 

čelo važnih svet

skih organizacija.  

Kada je bilo potrebno pronaći osobu koja će izdati komandu 

za početak 

bombardovanja SR Jugoslavije, stvari su se pokazale komplikovanijima nego što se 

očekivalo  i,  po  nezvaničnim  podacima,  nijedan  evropski  političar  ,  niti  službenik  NATO 
Alijanse,  ovo  nije  želeo  da  učini.  Havijer  Solana,  sa  svojom  "teškom"  biografijom,  bio  j

e u 

datom trenutku jedino prirodno i brzo rešenje: on takav nepopularni zadatak jednostavno nije 

smeo da odbije. 

Potom  je  dotični  evropski  činovnik

, u ime univerzalne antite

rorističke  pravde, 

dobio 

zadatak da traži 

izručenje sudu većine 

srpskih vojnih (

državnih, a ne terorističkih) lica, optu

-

ženih za zločine protiv čovečnosti

.  

3. 

Džordž Buš Mlađi, č

ovek koji je bio 

na čelu najveće 

vojne batine sveta, pored svoje 

marionetske uloge u ratovima velikih naftnih kompanija i familijarnog poslovnog 

saučesništva sa preduzećem B

i

n Laden, po užoj lekarskoj porodičnoj dijagnozi koja je iz

bila u 

javnost,  alkoholičar 

je,  recidivista i epilep

tičar

. 

Buš  Mlađi  smatran  je 

emotivno labilnom  i 

povodljivom  osobom  (po iskazu 

američki

h  psihijatara) sa samo  trenutnim  i  kratkotrajnim 

lucidnim prividima moći. Kao takav, savršeno je odgovarao američkim finansijskim lobijima i 

njihovim, davno unapred planiranim, ekonomsko-vojno-industrijskim ratovima. 

97 

4. 

Ljubazni  nemački  ministar  spoljnih  pos

lova, Joška Fišer, bio je, u svom 

romantičarskom  mladalačkom  zanosu,  intimno  blizak  terorističko

-revolucionarnoj grupaciji 

„Bader-Majnhof”, u njeno zlatno, najplodnije doba. Zatim je ovaj revolucionarni aktivista, kao 

pokajnik, preuzet od evroatlantskih struktura u Evropi, da bi spremno pristupio realizaciji svih 

planiranih poslova bez ikakvog protesta. 

5.  Morton Abramovic bivši je albanski poverenik, 

bivši  ambasador  i  osnivač 

Internacionalne krizne grupe za „prevenciju kriza u svetu” (a koja je zapravo služila, i dalje 

služi,  da  ove krize upravo proizvodi). 

Ta lobistička "nevladina" 

think/tank  grupa  , odnosno 

njen ogranak u Srbiji, prozivala je svojevremeno teologa i filos

ofa Nikolaja Velimirovića za 

„zle ideje fašizma i antisemitizma”, dok je Abramovic, po profesiji "pacifista"

, lično, sredinom 

osamdesetih godina pro

šloga veka naredio pacifističku isporuku pet stotina „Stinger” raketa za 

obaranje i paljenje ruskih aviona u Avganistanu.  

6. Šarmantni francuski socijalistički funkcioner i bivši , čak veoma uspešan 

ministar 

kulture,  Žak Lang, 

nesrećno  je  iskušavan  od  Boga  na  zemaljskom,  krivudavom  putu 

pedofilije.  Svoje sasvim korektno ministrovanje kvario je više puta potezima na koje je bio 

primoran putem klasične metode ucene, kako njegov intimni dosije ne bi dospeo u javnost

.  

7.  Belgijski  kralj,  za  koga  se  inače  u 

vremenu  bez Solomonovog prestola, u svetu 

kastriranih, paradnih monarhija i loših, korumpiranih republika, 

možda ne bi nikada ni čulo, 

bio je, tvrdi neumoljiva javnost, na čelu velikog pedofilskog pokreta proti

v koga se i  danas 

vode  policijske  istrage. 

I  on  je,  kao  takav,  poslužio  na  momente  velikoj  globalističkoj 

mašineriji kao njena "odana pešadija". 

8. Italijanski premijer Silvio Berluskoni, san svih lepuškastih, preduzimljivih varalica, 

ideal neoliberalnog „profi-mana” mediteranske šarene, opijumske loze, odavno je uvijen u 

široke rodoljubive akcije sa potpisom nacionalne patriotske mafije, širom svoje geografske i 

duhovne otadžbine. 

Sve  do  poboljšanja  odnosa  sa  Ruskom  Federacijom,  ova  ličnost  nije 

smela da se suprotstavi nijednoj evroatlantskoj odluci, bez obzira što su same one bile štetne 

po njegovu rodnu zemlju,  Italiju. 

9. Jedan od vrednih opštinara Pariza,  Bertran Delanoe,  soci

jalistički funkcioner i 

po 

svom intimnom opredeljenju travestit, pro

nađen je kako 

u ekstazi, namazanih usana, u uskim 

99 

odnosno 

neformalnih centara moći,

čiji je zadatak da

 uteruju pravdu u siromašne, kolonijalne 

i potučene ze

mlje i plemena, preko davne ideologije da pravda i zakoni važe samo za male i 

slabe

. Za golu utilitarnu fizičku silu, zakoni i pravila u ratobornoj praksi jednostavno ne važe.

Ne  samo  da  su  sve    gorenavedene  ličnosti  na  kojima  smo  ilustrovali  najvulgarnije 

političke (zlo)upotrebe psihologije, posedovale veoma obilne pa

tološke dosijee, 

nego su one 

upravo zbog takvih biografija

, od strane neformalnih centara moći, godinama unazad bivali 

stimulisani  da  uđu  u  političke  strukture,  a  zatim  uporno  promovisani  i  gurani  na  visoke 
političke međunarodne položaje. 

Sistematska eliminacija

inteligentnih,  zdravih  i  integrisanih  ličnosti  i 

sistematsko 

"lobiranje

" 

za

one  koji su  na  psihopatološkim  testovima  imali  specifične  skorove i profile, 

upravo je 

uhodana  decenijska  praksa  velikih  centara  moći

  i ona se sprovodi još u ranim 

uzrast

ima  izabranih  kandidata.  Naime  određene  ambasade  u  službi  ovih  istih  neformalnih 

centara moći , u zemljama u kojima su na službi njihovi činovnici, veoma rado pohode decu 
po  školama,  fakultetima  i  institutima,  nudeći  im  određene  stipendije  ili  pogodnosti. 

Tako 

selekcionisani  đaci  i  studenti  posle  nekog  vremena  prate  se  i  sistematizuju  prema  svojim 
psihološkim  profilima,  a  zatim  se  uključuju  u  programe    anonimnih  "biznis  škola"  ,  ili  u 

programe tipa "

Mladi lideri

" , "

Mladi biznismeni 

", a kasnije "

Vlada iz senke

" i slično... 

Ali, ono što iz ovakvih školovanja sledi nije ono što bi se , u intelektualnom smislu, 

prirodno  moglo  pretpostaviti:  da  su  među  datim  kandidatima  izabrani  najbolji  i 
najinteligentniji. Naprotiv, neformalni centri moći među takvim brojn

im stipendistima, možda 

željnim  iskrenog  učenja  i  usavršavanja,  ne  biraju  najsposobnije,  već  upravo  one  koji 
odgovaraju potrebnim , traženim psihološkim profilima. To znači da će u dalja promovisanja 

biti izabrani docilni, relativno pohlepni, arivisti, ambiciozni ili frustrirani, nedovoljno 

integrisani ili patološki narcisoidni likovi, odnosno strukture ličnosti. Intelektualni faktor je u 
takvim trijažiranjima samo relativno bitan faktor, ali nije odlučujući: odlučujući je psihološki 
klinički sklop ličnosti

koja će se dalje školovati, "obrađivati" ili promovisati, tako što će biti 

smeštena  u  određeni  kontekst  i  pod  određenim  uslovima.    Kao  primer  za  rečeno  svakako 
može  da  posluži  i  tzv.  "operacija  Sarkozi",  izvedena  decenijama  unazad.  Mladi,  imućni    i 

ambici

ozni  pravnik  (iz  porodice  mađarskog  naciste,  emigranta  u  Francuskoj)  ,  pod 

rukovodstvom  svog  očuha  Frenka  Viznera  Starijeg,  u  Americi  je  pripreman  da  se  mnogo 

100 

kasnije uključi u politički život

i infiltrira u francusku degolističku stranku (koju će

, u jednom 

trenutku, morati da preuzme.) 

Naravno, potrebno je imati na umu, da koliko god neformalni centri moći bili neuki u 

poslovima psihodijagnostike, oni poseduju široke krugove stručnjaka, koji za njih 

svesno ili 

nesvesno

  obavljaju dati posao selekcije (po  pravilu negativne selekcije) ljudskog faktora. 

Jedan pol te negativne selekcije jeste biranje i izdvajanje "pogodnih" psiholoških struktura, a 

drugi  pol  je  sputavanje,  kočenje  i  onemogućavanje  "nepogodnih",  odnosno  snažnih  i 
integrisanih ličnosti koje poseduju određena ubeđenja i kojima nije nimalo lako manipulisati. 
Za ovo, naravno, postoje čitavi programi i obuke.

Najzad, treba znati da je prvi i najvažniji pokazatelj i postulat moći koju neformalni 

centri  sprovode,  upravo 

moć nad ljudskim faktorom .

Zaključak

Prihvatimo li danas, 2012. godine, definiciju demokratije koja u sebe više ne propušta 

nijedan zrak, nijednu obavezu ili  nadu  nekadašnjeg (još u Antici definisanog) društva vrlina, 

onda sve ovo ostaje u granici zubatog, iza oblaka skriven

og demokratskog sunca, čiju pra

vu 

svetlost mi nikada nećemo videti. Sve ostaje veštačko i površno, i svetslost sunca, i njegova 

toplota i sloboda demokratskog osvojenog prostranstva. Sve je kao pusta halucinacija posle, u 

borbi,  neprospa

vane noći. Svuda

 buja plodno hamiltonovsko tlo za korupciju, za finansijsku 

nagodbu, za zlobu i ljudski psihološki pad. 

Ali, ima li neko od nas  moralnu obavezu da postavi pitanje smisla univerzuma, u 

kome se metastazama ozbiljne patologije i njene zloupotrebe danas vi

še niko ni ne čudi? 

U  nastavku  starih  učenja,  psiholog  Žan  Pi

jaže dobro je opisao ovaj „heteronomni 

moral”, nasuprot  "autonomnom" moralu. To je 

moral večnog savijanja pred fizički (isključivo 

fizički)  jačim  i  prihva

tanja 

nepostojećih  argumenata  ba

tine.  To je moral konformizma, 

polušnosti i straha od kazne.  

102 

4.

Berger Josip, Psihodijagnostika, Beograd, 1980. 

5.

 Edward Bernays : Propaganda: Comment manipuler l'opinion en démocratie, Paris 

6.

Géré François; La guerre psychologique (Economica), Paris, 1997. 

7.

Čakotin Serž (Sergej Stepanovič Čakotin): Silovanje masa političkom propagandom 

8.

Serge Tchakotine : Le Viol des Foules par la Propaganda politique. Paris: Nrf, Gallimard 

9.

Aldi et Eidi Toffler: Guerre et Contre-Guerre, Survivre au XXIe Siecle, Fayard, 1993. 

10.

Kardinal Mazaren: Priručnik za političare, (

Breviaire pour les politiciens),  

11.

Paris 

Lindzi i Hol: Teorije ličnosti, Beograd

103 

Dr Branko Nadoveza 

Akademija za diplomatiju i bezbednost, 

Beograd 

HAŠKI TRIBUNAL I VELIKA SRBIJA 

Sažetak: 

U Haškim procesima pro

tiv vrha srpskog državnog (političkog i vojnog rukovodstva) 

90-

ih godina prošlog veka ideja velike Srbije je osnovna optužnica. To je naročito izraženo u 

haškom  procesu  protiv  Slobodana  Miloševića  i  Vojislava  Šešelja.  U  procesu  protiv  S. 
Miloševića  (a  i  os

talih srpskih državnih, vojnih i policijskih rukovodilaca) odbrana je 

dokazivala da nije reč o projektu Velike Srbije već o legitimnim pravima srpskog naroda (da 

ne bude nacionalna manjina u Hrvatskoj i da bude konstitutivni narod u Bosni i 

Hercegovini). Jedino je u procesu protiv V. Šešelja istaknuto da su se i V. Šešelj u svojoj 

ideologiji i ideologiji Srpske Radikalne stranke otvoreno zalagali za ideju Velike Srbije, kako 

gledano istorijski tako i u procesu raspada Jugoslavije. 

Ključne reči:

 Haški tribu

nal, Velika Srbija, Jugoslavija, Vojislav Šešelj, Slobodan Milošević

Za razliku od svih koji tvrde da srpski narod nije za ideju Velike Srbije, bilo da je reč 

o haškim optuženicima ili javnim mnjenju u Srbiji, dr Vojislav Šešelj brani koncept Velike 

Srbije, i to njegov originalni projekat, a to je: Srbija do linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-

Virovitica. On je tu ideju ugradio ne samo u svoju ličnu ideologiju srpskog nacionalizma, već 
u SRS, koja deluje od februara 1991. godine i čiji je on predsednik.

Uo

či  odlaska  pred  Haški  tribunal,  na  mitingu  23.  februara  2003.  godine,  Vojislav 

Šešelj  je  u  svom  govoru  istakao  sledeće:  “Idem  da  zastupam  jedinstvenu  srpsku  državu, 
srpsku državotvornu ideju. Idem da prkosim, da kažem da srpski narod nikad neće odustati 

od 

oslobađanja srpskog Dubrovnika, srpske Dalmacije, srpske Like, srpske Banije, srpskog 

Korduna, srpske Slavonije, srpske Baranje, srpske Bosne, srpske Hercegovine, srpskog 

Kosova i srpske Metohije. Imali smo, mi Srbi, kroz istoriju i mnogo opasnijih neprijatelja od 

105 

karta sadrži mnoge teritorije gde su Hrvati, muslimani i Makedonci u većini. Kada bismo mi 

imali ideju da sve koji u tom trenutku za sebe kažu da nisu Srbi, oteramo, to bi bio egzodus 

deset miliona ljudi, i to je besmislica. Drugo, 1990. godine, u vreme kada se već usijavala 

jugoslovenska kriza, ja pišem pismo Srbima islamske veroispovesti, javno, otvoreno pismo, 

koje je više puta publikovano, gde govorim: ‘Braćo muslimani, ne dajte da vas opet prevare 
kao što su vas prevarili u Prvom i Drugom svetskom ratu. Da budete oruđe u tuđim rukama 
protiv svoje pravoslavne braće. Ne dozvolite da nas razbiju, podele i zakrve međusobno! To 

je objavljeno u mojim knjigama, to je objavljeno u štampi, to se može imati na raspolaganju 

ovde...”

3)

Haški tribunal je, za eksperta optužbe protiv Vojislava Šešelja za ideju Velike Srbije, 

angažovao Francuza jugoslovenskog porekla, I

va Tomića, zaposlenog u vojnoj ustanovi, a ne 

na institutu ili fakultetu, bez ikakve značajne naučne biografije i bibliografije. Valjda su tako 

hteli iznenaditi Vojislava Šešelja.  

U  svom  elaboratu  I.  Tomić,  za  ideju  o  Velikoj  Srbiji  vezuje  gotovo  sve  značajnije 

srpske državnike i naučnike iz novije srpske istorije. Za njega su nosioci velikosrpske ideje i 
Vuk Karayić i Ilija Garašanin. Oni su, kao i Nikola Pašić kasnije, tražili ujedinjenje srpskog 
naroda  na  svojim  etničkim  prostorima  na  Balkanu,  a  ne  uni

štenje drugih naroda, i to na 

razvalinama Otomanske i Habzburške imperije. Zatim napada Srpski kulturni klub i referat 

Vase  Čubrilovića.  Posebno  je  karakteristično  njegovo  nepoznavanje  srpskog  četničkog 

pokreta u Drugom svetskom ratu, kome pripisuje “praks

u  etničkog  čišćenja”,  ne  ulazeći  u 

činjenice da su četnici bukvalno branili srpski narod od genocida, pogotovu u tzv. NDH, a ne 
da  su  stvarali  Veliku  Srbiju  na  ideji  Stevana  Moljevića.  Osim  toga,  četnički  pokret  je 

ideološki bio heterogen, a ne homogen, sa 

različitom  ulogom  i  odgovornošću  na  raznim 

mestima  gde  je  živeo  srpski  narod.  Zatim  ukratko  analizira  političku  karijeru  Vojislava 
Šešelja  i  delovanje  SRS  od  1991.  do  1995.  i  njen  “dvosmislen”  odnos  sa  Socijalističkom 
partijom Srbije i S. Miloševićem.

“U jesen 1995. godine, kada su teritorije koje su nekoliko godina bile pod kontrolom 

srpskih vlasti pale pod kontrolu hrvatskih i hrvatsko-bosanskih snaga, Vojislav Šešelj je 

optužio  Slobodana  Miloševića  za  izdaju  Srba  u  Republici  Srpskoj  Krajini  i  Republici

Srpskoj.  Založio  se  za  rušenje  izdajničkog  režima  Slobodana  Miloševića  kao  način  da  se 

odbrane srpski nacionalni interesi.”

4)

I.  Tomić  kao  ekspert  Haškog  tribunala,  to  jest  Tužilaštva  suda,  na  osnovu  svog 

površnog, ponegde i netačnog, elaborata zaključuj

e da je Vojislav Šešelj sledbenik i nosilac 

ideje  Velike  Srbije  u  smislu  zauzimanja  nesrpskih  teritorija  i  etničkog  čišćenja  Hrvata  i 

106 

muslimana, i da je to navodno odgovorno za izbijanje rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i 

za etničko čišćenje Hrvata iz

 Vojvodine.  

“Tokom tog perioda mnogi intelektualci doprineli su formulisanju projekta za 

ujedinjenje  svih  Srba  u  istu  državu.  Počevši  od  1983

-1984, Vojislav Šešelj je predlagao 

izmenu unutrašnjih granica u Jugoslaviji, pri čemu bi se uvećala teritorija R

epublike Srbije. 

U  potonjim  godinama  on  će  nastaviti  da  obrazlaže  ovaj  svoj  politički  projekat  stvaranja 
Velike  Srbije.  On  je  svoj  program  zapravo  elaborirao  mnogo  pre  uvođenja  političkog 

pluralizma 1990. i dolaska na vlast Hrvatske demokratske zajednice (

HDZ) Franje Tuđmana 

te godine. Tuđmanova politika, koja uopšte nije bila povoljna za hrvatske Srbe, poslužiće kao 

opravdanje za vojno angažovanje stranke Vojislava Šešelja. Ali, smanjenje ili teritorijalna 

amputacija Hrvatske je ideja koju je on gajio već više godina. Politički i ideološki, Vojislav 
Šešelj  je  sebe  video  kao  direktnog  naslednika  Slobodana  Jovanovića,  Dragiše  Vasića, 
Stevana  Moljevića  i  Draže  Mihailovića.  I  zaista,  on  i  jeste  intelektualni  potomak  Srpskog 

kulturnog kluba i Ravnogorskog pokreta, od kojih je preuzeo cilj stvaranja srpskog državnog 

entiteta, što etnički homogenijeg, nasilnim premeštanjem i raseljavanjem stanovništva.”

5)

Rasprava  Vojislava  Šešelja  i  I.  Tomića  pred  Haškim  sudom  održavana  je  od  5. 

februara 2008. godine. 

I. Tomić je rekao za delatnost SRS 1993, po sukobu sa S. Miloševićem oko Vens

-

Ovenovog plana, da se SRS bori za “...uspostavu slobodne, nezavisne i pre svega 

demokratske  srpske  države  koja  će  u  svom  sastavu  obuhvatati  sve  srpske  zemlje  na 

prostorima bivše Jugoslavij

e”. Zatim je Vojislav Šešelj doveo u pitanje stručnost I. Tomića, 

pogotovu njegovo znanje i poznavanje nove srpske istorije. I. Tomić se usredsredio na period 

1991-

1995,  a  Vojislav  Šešelj  je  u  odbrani  istakao  da  projekat  Velike  Srbije  potiče  još  od 

1683. g

odine, preko Đurđa Brankovića, zatim Arsenija Gagovića, Stratimirovića, pominjući 

mu periodiku pod imenom “Velika Srbija”. U debati o Ernestu Deniju, Vojislav Šešelj ističe 
da je Deni u teritoriju Velike Srbije uključivao sve južnoslovenske teritorije osim

 Bugarske. 

Dakle, sve teritorije gde žive Srbi, Hrvati, Slovenci.”

6)

A  I.  Tomić  navodi  da  je  to 

prvenstveno jugoslovenski program. Vojislav Šešelj je istakao da je u periodu Prvog 

svetskog rata propuštena ideja stvaranja Velike Srbije koja je imala podršku  saveznika, a I. 

Tomić je insistirao na jugoslovenskom programu i ujedinjenju u vezi s time.

Zatim se prešlo na raspravu o srpskoj srednjovekovnoj istoriji. I. Tomić je navodio 

delo V. Ćorovića o istoriji Srba, a Vojislav Šešelj je istakao: “Ja pokušavam 

da apsolutno 

pobijem tezu veštaka da su Srbi pravoslavni, a Hrvati katolici. Ja pokušavam kroz ovu 

raspravu pokazati da je pre Svetog Save ogromna većina Srba pripadala rimskoj crkvi, da su 

108 

programa, iz mojih govora, preskočila jedan deo u kome se objašnjava da ćemo u toj Velikoj 
Srbiji,  koja  će  obuhvatati  današnju  Srbiju,  uključujući  Kosovo  i  Vojvodinu,  koja  će 
uključivati i Makedoniju, Bosnu, Hercegovinu, Dubrovnik, Dalmaciju, Liku, Baniju, Kordun, 

Slavoniju i Baranju, uspostaviti bratsku slogu i jedinstvo Srba pravoslavaca, Srba katolika, 

Srba protestanata i Srba ateista. Jedno bez drugog ne ide. Velika Srbija je naš dugoročni cilj. 

Da bismo postigli taj cilj, nikada nam nije palo na pamet da prognamo milion ili dva, ili tri 

miliona ljudi, nego da ih nacionalno osvestimo, da ih ubedimo da su Srbi, da im dokažemo 

da su Srbi i da su ih drugi naterali da se lažno predstavljaju.”11) 

Ali, isto tako, kada je počeo završni proces raspada bivše SFR Jugoslavije, on se kao 

opozicioni  političar  angažovao  u  odbrani  s

rpskih nacionalnih interesa: “Cele 1990, 1991, 

1992. godine u svojim govorima, zalažući se za Veliku Srbiju i pominjući koje teritorije treba 

da obuhvata Velika Srbija, ja govorim o bratskoj slozi i jedinstvu Srba pravoslavaca, Srba 

katolika, Srba musliman

a  i  Srba  protestanata.  Ja  to  radim  kao  čovek  opozicije,  a  ne  kao 

čovek režima. Sve do 1998. godine ja nikada nisam bio čovek režima.”

12)

Uzroci raspada Jugoslavije su daleko dublji i ne mogu se svoditi samo na događaje od 

1991. Oni se nalaze u celokupnoj istoriji  XX  veka i odnosima jugoslovenskih naroda i 

pogotovu  u  lošem  utemeljenju  jugoslovenske  države  od  1945.  Isključivo  na  štetu  srpskog 

naroda.  

“Što se tiče konkretnih elemenata moje odgovornosti, kaže se, prvo, da sam doveo do 

činjenja ratnih zločina

 javnim i sistematskim promovisanjem nasilnog stvaranja jedinstvene 

države u kojoj dominiraju Srbi, poznate kao Velika Srbija, čija bi se zapadna granica potezala 

linijom Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica i obuhvatala bi velike delove Hrvatske i Bosne 

i  Hercegovine. Pa naravno, ako se raspada Jugoslavija, ona se može raspasti na svoje 

sastavne delove. Na srpsku teritoriju s jedne strane, hrvatsku i slovenačku s druge strane. Na 

koju još? Zašto bi se Jugoslavija raspadala po unutrašnjim granicama federalnih jedinica? Te 

granice  nikakvim  unutrašnjim  zakonom  nisu  formulisane.  To  nisu  međunarodno  priznate 
granice.  Međunarodno  priznate  granice  imala  je  samo  Jugoslavija.  To  joj  je  garantovala 

konferencija OEBS-a i to njeno pravo je pogaženo. Ne mogu se umesto ti

h  međunarodno 

priznatih granica promovisati jednostrano nove i proglašavati unutrašnje administrativne 

granice  državnim.  To  je  apsolutno  neprimereno  osnovnim  principima  međunarodnog 

prava.”

13)

Posle štrajka glađu u haškom zatvoru i do ispunjenja svojih us

lova, Vojislav Šešelj je naložio 

rukovodstvu  SRS  u  Srbiji,  članstvu  i  simpatizerima,  da  se  nikad  ne  odreknu  ideje  Velike 

Srbije. 

109 

U svom političkom i ličnom testamentu Vojislav Šešelj ističe sledeće: 

“Prvo, od svih članova Srpske radikalne stranke i pose

bno od rukovodstva zahtevam 

da nikad ne odustane od čvrste nacionalne ideologije i koncepta Velike Srbije. Da se uporno 
borite za oslobađanje Republike Srpske Krajine i Republike Srpske i ujedinjenje svih srpskih 

zemalja.  

Drugo, da nastavite sa energičnim

  suprotstavljanjem globalizmu i svim njegovim pojavnim 

oblicima. Da se oštro suprotstavite svim pokušajima da se Srbija uključi u Severnoatlantski 

pakt i u Evropsku uniju, jer su tamo koncentrisani svi tradicionalni srpski neprijatelji. 

Treće, da budete uporni u rusofilstvu i zalaganju za što veću integraciju Srbije sa Rusijom i 
ostalim istočnim, slovenskim i pravoslavnim zemljama.

Četvrto,  da  vodite  politiku  iskrenog  prijateljstva  sa  Kinom,  Indijom,  arapskim,  afričkim  i 
latinoameričkim državama koje se suprotstavljaju američkoj hegemoniji i dominaciji.

Peto,  da  nikad  ne  ulazite  u  bilo  kakvu  koaliciju  sa  Tadićem,  Koštunicom  i  sličnim 

srpskim izdajnicima.  

Šesto, da nikada ne prihvatite otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije. Ako nam 

zapadne zemlje ipak na silu otmu Kosovo i Metohiju, da insistirate da se automatski za sva 

vremena prekinu diplomatski odnosi sa svim državama koje priznaju nezavisnost Kosova i 

Metohije. Kada dođete na vlast, da sistematski jačate vojsku i policiju i da se spremite da 

svim sredstvima, kad-tad, povratite Kosovo i Metohiju. 

Sedmo, da potpomažete srpske političke partije u Crnoj Gori, okupljene oko Srpske 

liste, kako bi uspela da prevlada srpska opcija u Crnoj Gori i da se Crna Gora u dogledno 

vreme vrati Srpstvu.”

14)

U zatvoru 

je Vojislav Šešelj napisao delo “Rimokatolički zločinački projekat veštačke 

hrvatske nacije”, koje je pored dela “Ideologija srpskog nacionalizma” jedno od njegovih 

najznačajnijih naučnih dela. 

U tom delu ističe da je Rimokatolička crkva tokom nekoliko vekova nabeđivala Srbe 

pravoslavce  da  se  pokatoliče,  a  zatim  da  prime  hrvatsku  nacionalnu  svest.  To  je  bilo 
uglavnom posledica turskog ropstva, odnosno bežanja ispred turskih zavojevača. Isto tako, 

vršen je proces islamizacije Srba, a tokom XX  veka pretvaranje dela Srba u makedonsku i 

crnogorsku naciju.  

“Velikosrpski  nacionalni  projekat  nikada  nije  bio  hegemonistički,  sračunat  na 

podjarmljivanje  drugih  naroda,  jer  su  srpske  političke  ambicije  uvek  bile  da  se  ujedine 

nasilno razdvojeni delovi srpskog naroda i teritorije na kojima Srbi vekovima žive kao 

većinsko stanovništvo. Postizanje srpskog nacionalnog i državotvornog jedinstva je temeljno 

111 

eleminišu pritisci zapadnih sila, Vatikana, i tako dalje, na balkanskim prostorima. To je jedan 

krajnje dugoročan projekat. Ja sam već govorio da je on star preko 300 godina, možda će 
proći i 100 godina dok ne bude realizovan, ja sam lično ubeđen da će biti realizovan.”

17)

U  suđenju  Slobodanu  Milošević

u, centralna optužba je bila to da je hteo stvoriti 

Veliku Srbiju na razvalinama bivše Jugoslavije. 

2.

Uprkos  činjenici  da  je  strategija  ovog  tužilaštva  napravila  optužbu  težom,  a  brzo 

suđenje nemogućim, Yefri Najs je više puta insistirao da tri optužnice mor

aju da se spoje, jer 

one sve otkrivaju Miloševićeve istinske namere:

Tri optužnice se bave istom transakcijom, naime, opšte ponašanje optuženog 

Miloševića  u  pokušaju  da  stvori  “Veliku  Srbiju”,  centralizovanu  srpsku  državu  koja  bi 

obuhvatila oblasti naseljene Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i celo Kosovo. Ovo je 

trebalo da se postigne prvenstveno prisilnim premeštanjem nesrpskog stanovništva iz velikih 

geografskih područja i teritorija bivše Jugoslavije preko naloga za zločine, kršeći članove 2 i 

5 Statuta Tribunala.  

Tužilaštvo te tvrdnje nije uspelo dokazati. Eksperti odbrane S. Miloševića su takođe dokazali 
da  S.  Milošević  nije  bio  za  Veliku  Srbiju,  već  za  održanje  Jugoslavije,  a  kasnije  za 

poštovanje suvereniteta srpskog naroda na teritoriji Hrvatske i Bosne, kao i za odbranu 

Kosova. 

Uprkos ovom nedostatku dokaza, Velika Srbija je činila centralni oslonac u predmetu 

Tužilaštva. Teorija o Velikoj Srbiji bila je takođe glavni argument uticajnog dokumentarca 

Bi-Bi-Sija “Smrt Jugoslavije”, na koji se silno oslanjalo Tužilaštvo Haškog tribunala u 

pravljenju svoje optužnice, prikazujući film ili njegove delove više puta za vreme sudskog 

procesa. To je davalo utisak da je optužnica zaista samo malo više nego prežvakavanje 

shvatanja u sudnici koja su nap

abirčena  s  televizije.  Dokumentarac  je  bio  osnova  i  za 

najuticajnije biografije Miloševića, uključujući i one od Luiza Sela i Adama Le

-Bora, koje 

ponavljaju  uobičajene  nepotkrepljene  tvrdnje  da  je  Milošević,  kroz  svoj  nacionalizam, 

razorio Jugoslaviju iznutra.

18)

Uporno su hteli dokazati da je Vojislav Šešelj bio saveznik S. Miloševića u stvaranju 

Velike Srbije. Vojislav Šešelj je objasnio podrobno Haškom sudu sve momente i aspekte 

saradnje i opozicije vlasti Slobodanu Miloševiću i njegovoj stranci.

“Tuži

laštvo  je  pri  svemu  tome  zasnovalo  celinu  svoje  optužnice  na  politički 

neosnovanoj tvrdnji da je Milošević želeo da rasturi Jugoslaviju i umesto nje oblikuje Veliku 
Srbiju.  Bizarno  kao  što  jest,  ono  je  to  učinilo,  iako  Velika  Srbija  nije  bila  ni  pomenuta  u

optužnicama. Velika Srbija nije nigde bila pomenuta u kosovskoj optužnici; u bosanskoj 

112 

optužnici bila je pomenuta samo uzgred (“Pozivi Slobodana Miloševića za ujedinjenje svih 

Srba u jednu državu koincidirali su sa onima koji su agitirali za “Veliku Srbiju”); dok je u 

hrvatskoj optužnici spomenuta samo u vezi s Miloševićem lično. Činjenica da je Tužilaštvo 

podnelo molbu da se tri optužnice spoje u jednu na osnovu glavnog plana, koji nijedna od 

njih  nije  čak  ni  spomenula,  prouzrokovala  je  značajnu  konfuziju,  čak  i  među  sudijama 

Haškog tribunala”.

19)

Od učvršćenja na vlasti 1987, pa do pada s vlasti oktobra 2000. godine, S. Milošević 

je optuživan za Veliku Srbiju, a Šešelj je istakao svoj projekat Velike Srbije, koji sadrži 

komponentu prošlosti, sadašnjosti 

i budućnosti, baziranu na naučnoj osnovi, a ne isključivo 

na događajima tzv. devedesetih, kada se srpski narod isključivo branio od povampirenih aveti 

prošlosti i agresije zapadnih sila. Vremenom je i optužnica popuštala. 

“Drugim  rečima,  Yefri  Najs  je  zai

sta u suštini rekao da je teritorijalna agresija zaista deo 

optužnice. Najs je takođe rekao da je Jugoslovenska armija imala isti program kao Milošević, 
a  on  ga  je  posebno  nazivao  Velikom  Srbijom.  Ali,  Najs  je  takođe  napravio  osvrt  na  plan 

“Velike Srbije” u vezi s Vojislavom Šešeljem:  

“To  uverenje  koje  je  otvoreno  prihvatio  i  čovek  Šešelj  išlo  je  pod  nazivom  Velika 

Srbija.  To  je  izraz  koji  treba  čuti  u  ovoj  sudnici.  Mi  sami  nećemo  ohrabrivati  njegovu 

preteranu upotrebu iz straha da naše stenografsko izražavanje može voditi ka sažetom 

razmišljanju.  Mi  ga  posebno  ne  vezujemo  kao  termin  sa  pristupom  optuženoga,  čije  smo 
namere već posebno opisali. Da se on može oslanjati na podršku ljudi koji su možda imali 
ekstremne nacionalističke poglede koji idu pod posebnim terminom, koji iznenađuje, opet iz 
već datih razloga”.

20)

Posle  svedočenja  Vojislava  Šešelja  kao  svedoka  odbrane  S.  Miloševiću,  i  početka 

njegovog sudskog procesa, pogotovu posle svedočenja eksperta Tužilaštva Iva Tomića, vidno 

je da se pojam Velika S

rbija sve ređe pominje u haškim sudskim procesima.

“Prema tome, to je bilo veliko zaprepašćenje kada je cela tvrdnja o ’Velikoj Srbiji’ 

izgledala  razmršena  za  vreme  svedočenja  Vojislava  Šešelja  u  avgustu  2005,  više  nego  tri 
godine  posle  početka  suđenja.  D

ana 25. avgusta 2005, posle duge i otegnute rasprave o 

značenju  ’Velike  Srbije’,  Yefri  Najs  je  bio  prisiljen  da  prizna  da  Milošević  lično  nije,  u 
stvari, ’nikada upotrebio reči Velika Srbija’.

Nastao je šok i smejurija u celoj sudnici. Sudija Robinson podsetio je u neverici da je 

Velika Srbija bila glavna osnova na kojoj su tri optužnice bile spojene u jedno suđenje tri 

godine ranije. Najs je zapao u strašnu zbrku na tu opomenu: ’Ono što mi tvrdimo protiv 

optuženog jeste da se on držao tog plana – možda za svoje sopstvene namere – da svi Srbi 

114 

mirotvorac ne bi trebao da bude iz NATO i da bi nešto jugoslovenskih bezbednosnih snaga 

trebalo da ostanu da čuvaju granice Kosova.”

24)

Ali, isticali su da je Srpska radikalna stranka u Skupštini bila protiv tih sporazuma: 

“Sigurno, ratifikacija sporazuma glasanjem 136 prema 74, gde je najveći broj od 74 

glasa protiv sporazuma dolazio od Srpske radikalne stranke. Posle glasanja Šešelj je naglasio 

da se KFOR ne bi mogao os

ećati sigurnim na Kosovu.”

25)

Isto tako ističu da je S. Milošević tokom agresije zvao sve relevantne političke faktore 

u Srbiji na razgovor i savetovanje.  

“U predsedničku palatu Milošević je zvao svoje saveznike među srpskim političkim 

liderima, grupu 

koja  je  kontrolisala  Jugoslaviju  u  dužem  delu  tog  perioda,  uključujući  i 

Miloševićevu  suprugu,  Mirjanu  Marković,  lidera  JUL

-

a.  Takođe  je  bio  prisutan  Vojislav 

Šešelj, šef Srpske radikalne stranke i Vuk Drašković, lider SPO.”

26)

Ističe  se  da  se  Šešelj  odupirao  Miloševiću,  da  je  “izneo  primedbe”  da  “dokument 

znači kapitulaciju, da je to “sraman dokument” i da je Milošević zamolio Šešelja da se uzdrži 
od glasanja protiv sporazuma, ali Šešelj nije pružio vremena Miloševiću da će to i učiniti.”

27)

“NATO zahtevi su se obili o neverovatno nerazumevanje srpskog nacionalizma. 

Koliko god su nepopularni bili Slobodan Milošević i njegova iskrena marksistkinja (posebno 
kod urbanih glasača), on nije mogao da siđe sa nacionalističkog tigra kojeg je zajahao 1989, 

a da ne 

izgubi moć, a verovatno i više od toga. Ne iznenađuje, imajući u vidu srpski politički 

milje, koji su u potpunosti prevideli generali i političari NATO, Miloševićev najpopularniji 
politički rival je antikomunistički nacionalista Vojislav Šešelj iz Radikaln

e stranke, a njegova 

najozbiljnija neposredna pretnja je ultranacionalistički oficirski kor jugoslovenske armije.”

28)

Na Zapadu nisu shvatili suštinu odnosa S. Miloševića i Vojislava Šešelja. Kada je S. 

Milošević  radio  u  korist  srpskih  nacionalnih  interes

a, imao je podršku Vojislava Šešelja i 

obrnuto.  Što  se  tiče  ideje  Velike  Srbije,  Milošević  nikada  nije  zagovarao  tu  ideju,  niti 

izgovorio taj pojam, a Šešelj ima originalni projekat Velike Srbije, utemeljen u programu 

SRS. 

Literatura : 

1) Dr Vojislav Šešelj – Peti otadžbinski kongres, Beograd 2006, str. 997. 

2) Dr Vojislav Šešelj – 

Svedok odbrane Slobodana Miloševića u Haškom procesu, Beograd 

2005,  str. 117. 

3) Isto, str. 305-306. 

115 

4) 

Iv Tomić 

– Ideologija Velike Srbije u XIX i HH veku, Hag, Holandija 2006, str. 87. 

5) Isto, str. 93. 

6) Rasprava 5. februara 2008, str. 44. 

7) Rasprava 6. februara 2008, str. 10. 

8) Isto, str. 51. 

9) Rasprava 30. januara 2008, str. 25. 

10) Rasprava 29. januara 2008, str. 2. 

11) Uvodna rasprava, str. 14. 

12) Isto, str. 20. 

13) Isto, str. 21. 

14) Velika Srbija, god. XVII, br. 2756, Beograd, decembar 2006, str. 19. 

15) Dr Vojislav Šešelj – 

Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije, Beograd 

2007, str. 887. 

16) Isto. 

17) Isto kao napomena 2, str. 380. 

18) Yon Laflend-Travestija, Beograd 2009, str. 95. 

19) Isto, str. 97. 

20) Isto, str. 105. 

21) Isto, str. 106. 

22) Isto, str. 108. 

23) Isto, str 138. 

24) John Norris (foreword by strobe talbott) Collision Course-NATO, Russia, And Kosovo, 

Praegel, London, 2005,str. 160. 

25) Isto, str. 192. 

26) Isto, str. 188. 

27) Isto, str. 189. 

28) Michael Radu: Stabilizing Borders in the Balkans: the inevitability and Costs of a Greater 

Albania; NATO ‘s Emptu Victory; Wasington 2001, str 128. 

117 

 
 
CIP - 

Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

 
341.1+341.217(497.11)(082) 
 

НАУЧНИ скуп Међународне организације и њихов

однос према Републици Србији (2012

; Београд)

Zbornik radova / Naučni skup Međunarodne 

organizacije i njihov odnos prema Republici   
Srbiji, Beograd, 14. mart 2012. godine ;     

[urednici Branislav Đorđević, Danijela 

Bjelja]. - Beograd : Akademija za diplomatiju 
i bezbednost, 2012 (Beograd : Akademija za    
diplomatiju i bezbednost). - 117 str. ; 24 cm 
 
Tiraž 1.000. - Str. 3-4: Predgovor /          

Branislav Đorđević. 

- Napomene i              

bibliografske reference uz tekst. -           

Bibliografija uz većinu radova. 

- Abstracts. 

 
ISBN 978-86-87545-16-8 
 

a) Међународне организације 

- 

Србија 

-      

Зборници

 
COBISS.SR-ID 193201932