1.UVOD
Pojam zdravstvene zaštite obuhvata organizovanu i sveobuhvatnu delatnost društva u
cilju očuvanja zdravlja građana. Pored zdravstvenih usluga, ovaj pojam uključuje i
područje upravljanja i finansiranja u svim segmentima društva koji su značajni za
socijalnu sigurnost i zaštitu stanovništva. Zdravstveno osiguranje predstavlja posebni
oblik društvene organizovanosti pri kojoj se pacijenti osiguravaju od rizika oboljevanja i
povređivanja , posredstvom ustanova zdravstvenog osiguranja, koje preuzima taj rizik na
sebe nadoknađujući štetu osiguraniku u slučaju odštetnog zahteva. Začetke modela
obaveznog zdravstvenog osiguranja u formi koja je prisutna i danas, postavio je
Bismarck-ov sistem socijalnog osiguranja. On počiva na doprinosima koje u „bolesničke
kase“ uplaćuju zaposleni i poslodavci. Posle Drugog setskog rata u Engleskoj se
uspostavlja Beveridge-ov model ili sistem nacionalne zdravstvene zaštite koji počiva na
obaveznom zdravstvenom osiguranju finansiranom iz državnog budžeta na osnovu
poreza. U zemljama sa socijalističkim društvenim poretkom razvijen je Semaškov model
socijalističkog zdravstvenog osiguranja kao pandan Beveridge-ovom modelu, samo sa
ideološkom razlikom.
1
2. OBAVEZNO ZDRAVSTVENO OSIGURANJE
Obavezno zdravstveno osiguranje je osiguranje kojim se zaposlenima i drugim građanima
obuhvaćenim obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuju pravo na zaštitu i pravo
na novčane naknade za slučajeve utvrdene ovim zakonom.
Obavezno zdravstveno osiguranje organizuje se na načelu solidarnosti i uzajamnosti kao i
drugim načelima.
U sprovođenju obaveznog zdravstvenog osiguranja primenjuju se načela zdravstvene
zaštite i ostvaruju prava pacijenata, utvrđena zakonom kojim se uređuje zdravstvena
zaštita.
Obavezno zdravstveno osiguranje obezbeduje se i sprovodi u Republičkom zavodu za
zdravstveno osiguranje i u organizacionim jedinicama Republičkog zavoda.Zavod, to jest
njegova filijala i davaoci zdravstvenih usluga zaključuju ugovore, po pravilu na godinu
dana, u vezi sa realizacijom zdravstvene zaštite osiguranika.Ugovorom se utvrduju i
način plačanja zdravstvenih usluga plačanje po jednom opredeljenom licu (tzv.
„kapitacija"). plačanje po slučaju (po epizodi bolesti), plačanje po cenama pojedinačnih
zdravstvenih usluga, otkupom plana rada davalaca zdravstvenih usluga.
Obavezno zdravstveno osiguranje obuhvata:
osiguranje za slučaj bolesti i povrede van rada,
osiguranje za slučaj povrede na radu ili profesionalne bolesti.
Socijalno zdravstveno osiguranje je ugovor između klijenta i osiguranja. po kojem, kad se
desi ono protiv čega smo osigurani, osiguranje je u obavezi da plati odredenu sumu
ososiguraniku ili najčešče, da u potpunosti ili delimično povrati troškove davaoca
zdravstvenih usluga (SZO).
Dve karakteristike razlikuju socijalno od privatnog osiguranja.Prvo socijalno osiguranje
je obavezno.Svako u određenoj grupi mora da bude osiguran i da plati određenu sumu
novca za doprinos.Zdravstveni doprinosi se zasnivaju na solventnosti. a pristup
zdravstvenoj zaštiti zavisi od potrebe.Obično, doprinosi za zdravstveno osiguranje se
računaju kao procenat bruto ličnog bez uzimanja zdravstvenog rizika u obzir.
Kad osoba plati doprinos ona onda ima pravo na određene beneficije(zdravstvene usluge,
bolovanje itd.).Drugo, socijalno osiguranje i beneficije su propisani u zakonu i
podzakonskim aktima.Zbog toga govorimo o socijalnom ugovoru između pokrivene
populacije i sistema.Osigurana lica se slažu da plate određenu sumu novca, uz uverenje
da če taj biti koriščen na fer i efikasan način, kako bi se finansirala zdravstvena zaštita i
svi oni koji su deo tog sistema.
Socijalno osiguranje nije smišljeno da obezbedi univezalnu pokrivenost stanovništva.
Večina osiguravajućih paketa obezbeđuje pokriće radnika u formalnom sektoru.Kada
neka zemlja želi da obezbedi univerzalno pokriče, vlada mora da koristi sredstva iz
opšteg dohotka kako bi dotirala doprinose za penzionere, siromašne...
2
