1
1. УВОД
Еколошка свест представља неопходну основу даљег, одрживог развоја заштите
животне средине. Заштита и унапређење човекове средине значајан је глобални проблем
савременог друштва. Његово решавање иницира, између осталог и проналазак начина за
рационално и комплексно коришћење природних ресурса, те начина за вођење активне
демографске политике и развијење и унапређење међународне сарадње у области научних
истраживања. Нови однос према животној средини, као и преображај духа савремене
сфере рада постаје императив. Концепција одрживог развоја нуди могућност хармоничног
развоја.
Загађеност и заштита животне средине већ више деценија представљају веома
значајан проблем човечанства, без обзира на тренутни степен развоја друштва и
производних снага у појединим деловима наше планете. Све јасније долази до закључка да
здраве животне средине нема превише, да су бројни елементи у њој угрожени, да је степен
саморегулације неких објеката незнатан и да једном поремећени еколошки односи готово
ничим и никада не могу бити доведени у првобитно стање. Без обзира на значајне
регионалне разлике у степену угрожености животне средине, посебно њене природне
компоненте, планови, програми и акције њене заштите и унапређења су глобални проблем.
Савремено друштво мора брже и боље схватити упозорење научника и стручњака о стању
животне средине, тј. чињенице да слободне, изворне и незагађене животне средине има све
мање, а угрожене, деградиране и девастиране све више. Друга се шири на рачун прве брже
него што се многима чини, брже него што је наука са краја прошлог века то могла да
утврди и прогнозира. Нарушавање еколошке равнотеже настаје као последица човекове
радне делатности, којом човек „присваја“ природу, и ствара производе. При томе не долази
само до поремећаја еколошке равнотеже и екосистема, већ и до угрожавања интегритета
човека и његовог опстанка.
Друштво се суочава са следећим глобалним проблемима: оштећењем биосфере и
њеним екосистемима, огромним бројем становника – преко 6 милијарди са прогнозом
удвостручавања до 2020.године, исцрпљивањем и умањеним количинама многих извора
минералних и енергетских сировина, загађењима и деградациом медијума ваздуха, воде,
земљишта, глобалним променама климе, уништеним врстама биљног и животињског света
и даљим угрожавањем биодиверзитета, бескућништвом ¼ светског становништва,
оштећењима људског здравља и угрожавањима живота, великим количинама отпада у сва
три агрегатна стања и сл.
2
2. ПОЈАМ ЗЕЛЕНЕ ЕКОНОМИЈЕ
Дефиниција Зелене економије коју је дао UNEP (United Nations Environment
Programme) гласи: “Економија чији резултати доводе до побољшања људског благостања
и социјалне једнакости, док значајно смањује ризике по животну средину”.
Човечанство се на прагу 21. века суочава са највећом кризом у модерној историји,
која може имати драматичан ток и неизвестан исход. Истраживачи истичу, да ову велику
кризу данашњег света чини истовремено преклапање: све веће исцрпљивање природних
ресурса, климатске промене и криза глобалног економског система. Ови кључни узроци
траже хитан одговор и решење. Стога, морамо правити планове за проналажење нових
начина опстанка и да одредимо пут према зеленој економији, која ће подићи људе из
сиромаштва и заштити животну средину.
Зелена економија се описује као економија у којој економски раст и еколошка
одговорност функционишу заједно јачајући се узајамно, и истовремено подржавајући
напредак друштвеног развоја. Концепт зелене економије се промовише като средство које
државама може помоћи на путу достизања одрживог развоја. Свет је био очевидац тога да
је економски раст, премда је подигао милионе људи из сиромаштва, често био спроведен
на рачун животне средине и социјалних аспеката и није обезбедио добробит свима. У
деценије којима су нове вредности и благостање стварани на принципима и уз коришћење
традиционалних економских модела нису успеле да се изборе са појавама друштвене
маргинализације и прекомерне потрошње ресурса. Неопходно је осигурати да економски
раст обезбеди добробит и друштву и животној средини у целости. Одрживост и даље
остаје прворазредни дугорочни циљ, али се додатни напори морају усмерити ка
остваривању концепта зелене економије уколико се тај циљ жели да достићи. Дакле,
одрживи развој задовољава потребе данашњице без угрожавања могућности будућих
генерација да задовоље своје потребе.
Програм Уједињених нација за животну средину дефинише зелене економије као
развој и увећање људског благостања и профита, али и смањивање ризика по животну
средину. Практично, Зелена економија обезбеђује увећање прихода и запослености, али се
у први план ставља смањење емисије угљеника и загађења, повећање ефикасности
искоришћења енергије и других ресурса, и спречавање губитка биодиверзитета. У овом
процесу користе се јавна и приватна средства. Инвестиције би требало да буду катализатор
и морају да буду подржане од државних органа: одговарајућом политиком јавних расхода,
реформама, прописима.
Међународна конференција “Органска пољопривреда – достигнућа и перспективе
на путу ка зеленој економији и одрживом развоју” је у складу са Студијом представљеном
на конференцији Уједињених нација о одрживом развоју Рио+20 која је приказала анализу
сценарија за три кључна сектора са највећим потенцијалом за транзицију ка зеленој
економији. Један од њих је и органска пољопривреда, чији развој може допринети
повећању запослености, унапређењу јавних политика, већем учешћу цивилних
организација и промоцији друштвеног и еколошки одговорног пословања.
