Први светски рат називан још и Великим ратом, све док
није избио Други светски рат, који га је надмашио у свим
стравичним бројкама, трајао је од 28. јула 1914. до 11.
новембра 1918. године. Формално је окончан Версајским
миром 28. јуна 1919. године. У Првом светском рату су
учествовале 22 државе. Број погинулих и умрлих војника и
цивила процењује се на 16
‐
20 милиона, док се број
рањених процењује на преко 20 милона. Био је то рат
великих колонијалних сила за превласт у тадашњем свету,
али су у том рату неке мале државе, попут Србије или Црне
Горе, водиле и праведне ратове за своје ослобођење и
голи опстанак.Краљевина Србија је у Првом светском рату,
процентуално гледано, имала највеће људске губитке.
Изгубила је између 1,2 и 1,6 милиона становника, а те
бројке још нису коначне. Процењује се да су губици
износили између четвртине и трећине њене тадашње
популације. Србија је изгубила преко 50 % мобилисаних
војника, више од 60 % мушког, радно способног и
репродуктивног становништва, рањено је више од 1,2
милиона Срба, 114.000 су остали тешки инвалиди, а више
од пола милиона српске деце остали су сирочићи
Индустрија, путеви и аграрни фонд били су девастирани.
Материјална штета коју су централне силе нанеле Србији
износила је више од половине њене тадашње националне
имовине. Пирова победа и стравична цена којом смо
платили слободу и уједињење. Једина светла тачка била је
неизмерна храброст и пожртвовање српских војника и
цивила у Великом рату, њихово поштење и част коју су
несебично положили на олтар Отаџбине.
1
Међу српским војницима био је за то време велики број
жена, које су са пушком у руци браниле Отаџбину.
Француски новинар и велики пријатељ Срба, Анри Барби, о
српским женама
‐
војницима записао је да су „оне својом
храброшћу и својом патњом изазвале поштовање Света“.
Ово је прича о неколико таквих див
‐
јунакиња, неколико
Српкиња гвозденог срца, којих се с поносом сећамо.
Сведочанство Анрија Барбија о српским хероинама из
Првог светског рата говори о њиховој величини и храбром
срцу:
„
Ја сам их гледао на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и
у болницама , у којима су на метеринске и сестринске груди
привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне
албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом
пуцало у леђа из заседа, и у којима се масовно умирало од
глади и зиме…Гледао их и дивио им се! Ни стаха, ни
колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не
би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су одважне
кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре,
мојих ратних другова, којима је Отаџбина била преча од
живота и које су, бирајући између понижења и смрти,
изабрале смрт… Није у то време било француског официра
који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој
мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и
својом патњом задивиле Свет
.
“
2
2.1
-
Милунка Савић Хероина српског народа
Када се на оглас мобилизације 1914. године јавила у своју
обласну команду, одбио ју је лично будући војвода Степа
Степановић. Ни начелник Врховне команде, војвода
Радомир Путник, није хтео да је мобилише, осим као
болничарку. Примљена је, као командир јуришног
бомбашког одељења, тек на интервенцију четничког
војводе мајора Воје Танкосића. Танкосић ју је војводи
Путнику описао као неустрашиву девојку, брзу, окретну,
сналажљиву, лукаву, као видру. Ратовала је наредне
четири године раме уз раме са мушкарцима, својим
саборцима из Другог пешадијског пука „Кнез Михаило“,
названог још и „Гвозденим пуком“, и опет се истицала
својом храброшћу. Нарочито се истакла у току Колубарске
битке, 16. новембра
‐
15. децембра 1914. године, као и у
борбама на Солунском фронту 1916
‐
1918. године. За
укупно шест година ратовања преживела је девет
рањавања артиљеријским шрапнелима, мецима и
бајонетима. Тешко рањену другови су је пренели и преко
Албанских планина све до Крфа. Са Солунског фронта два
пута је због рана морала на опоравак у француске војне
болнице у северној Африци, али се увек враћала на прве
борбене линије. Унапређена је у чин пешадијског наредника
Српске војске и постала је легенда Великог рата. Сама је
говорила да је од оца Радослава научила да се бори за
живот, а не да убија људе. Зато је често и заробљавала
велики број непријатељских војника. У бици код Црне реке
заробила је двадесет и три бугарска војника. Један од њих
ју је касније пронашао у Београду, спријатељили су се, а
Милунка га је оженила једном од својих усвојеница. Према
неким другим причама, реч је била о једном бугарском
студенту, сину извесног бугарског генерала из Првог
светског рата, који је до Милунке дошао по препоруци свога
оца, да му Милунка помогне док се не снађе, а који је код
ње остао сво време студија и оженио се Милункином
сестром од ујака Радмилом
‐
Вишњом.
5
Према неким изворима муж ју је убрзо напустио, док други
казују да је преминуо. У сваком случају, Милунка се сама
сналазила кроз живот. Борила се у миру храбро и поштено,
као и за време ратова. Као добровољац добила је мало
имање недалеко од Новог Сада и ту сазидала кућицу, коју
је убрзо поклонила сестри Славки, а она прешла да живи у
Београд. Живела је прво у Скадарској улици, а потом је
купила кућицу на Вождовцу. Радила је као кројачица у
фабрици војних униформи, потом била куварица и на крају
спремачица у Хипотекарној банци. Милунка је, поред своје
ћерке, одгајила и три усвојенице: Милку, дете које је
пронашла на железничкој станици у Сталаћу, Радмилу
‐
Вишњу, своју сестру од ујака и Зорку, сироче из Далмације.
Поред тога, ишколовала је још 32 деце, што од родбине,
што са стране. Милунка је поред скромне плате примала и
нешто инвалиднине, као и нека средства од француске
владе, али је захваљујући својој дарежљивости и
хуманости, увек живела скромно, непрестано помажући
друге. Неки извори тврде да је Милунка Савић, због
одбијања сарадње са Немцима или Недићевом владом,
1941. или 1942. године, била зверски претучена пред својом
децом и да је провела 10 месеци у Бањичком логору. Њен
унук Дејан(1955) је у неким новинским интервјуима
демантовао те приче.И после рата наставила је да живи
скромно у Београду. Радила је као спремачица у приватној
кафани у Поп Лукиној улици број 6, све до њеног затварања
1954. године. Никада се ником није жалила и никада ни од
кога није тражила помоћ. Средином 1972. године у
Политици су објављени чланци читалаца из њеног родног
краја о веома тешким материјалним и стамбеним
приликама у којима она живи. Непосредно после тога,
градска Скупштина Београда јој је доделила гарсоњеру у
насељу Браћа Јерковић, у згради без лифта. Милунка
Савић умрла је у Београду, 5. октобра 1973. године.
Сахрањена је на Новом гробљу, у Алеји заслужних грађана.
7
