МУЗИЧКА АКАДЕМИЈА УНИВЕРЗИТЕТА У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ
ИСТОЧНО САРАЈЕВО
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Историја и теорија извођаштва
Развој и грађа инструмената са клавијатуром
Ментор: Катја Пуповац Студент: Божана Лазић
Број индекса: 2 0 / 1 8
Источно Сарајево, 2019. године
Енглески пјесник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за
највећег писца на енглеском језику и драматурга свјетског гласа био је Вилијам
Шекспир. У литератури, посебно старијој, код нас се за њега (и још неколико познатих
особа са истим именом. као нпр. Вилијам I Освајач) користи и старији облик
транскрипције за ово име, Виљем.
Трагедија Хамлета, данског краљевића, је трагедија Виљема Шекспира и један је од
његових најпознатијих и најизвођенијих комада. Постоје докази да је написана и
извођена прије 1600. године, али су неке тематске референце, које и даље постоје, додате
наредне године. Опус Шекспирових дјела која су сачувана до данас састоји се од 38
позоришних комада, 154 сонета, двије наративне и неколико других поема. Његови
позоришни комади су преведени на многе језике и приказују се свуда у свијету чешће
него било који други.
Шекспир је рођен и одрастао у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, вјенчао
се са Ен Хатавеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузан и близанце
Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. године започео је успијешну каријеру у Лондону
као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чамберлена“, касније
познатију као „Краљеви људи“. Вратио се у Стратфорд вјероватно око 1613. гдје је умро
три године касније.
Хамлет је вјероватно Шекспиров најпопуларнији комад, судећи по броју извођења
налази се на врху листе у Краљевском шекспирском позоришту од 1879. године. Заплет
садржи елементе трагедије освете, братоубиства, убиства, интроспекције и натприродног
уплитања. Представља најдужи Шекспиров комад, а улога принца Хамлета је убједљиво
најдужа улога међу свим његовим комадима.
Карактеризацијом женских ликова у Шекспировим трагедијама спознајемо однос
јунакиња према традиционалном друштвеном устројству које им намеће прецизно
одређене функције и улоге. Будући да је енглеска ренесансна држава подржавала
патријархат тако што је изједначила потчињеност жена мушкарцима са послушношћу
поданика монарху, жене су се исказивале само кроз улоге мајки, супруга, кћери, сестара
и љубавница. У Шекспировом дјелу јунакиње играју управо такве улоге, улоге које им
патријархални систем додјељује, а драмска радња је предодређена културним моделом
који те улоге мотивише; улоге жене у патријархалном друштву рефлектује на ауторску
имагинацију и драмску радњу, и у њему се испитују могућности да се у том оквиру
реализују индивидуалне особине јунакиња.
За разлику од осталих Шекспирових женских ликова Офелија је једини лик који је
полудио због настале ситуације. Она није као Јулија спремна напустити све због љубави,
занемарити закон и принципе, она није као Дездемона која је вољела некога ко је
различит без обзира на све; Офелија сумња, воли Хамлета али не бори се за њега. Требала
је устрајати, занемарити и очеве и Хамлетове ријечи. Љубав и јесте стална борба, борба у
којој мораш побиједити да би био срећан.
Слика Офелије је један од сјајних примјера Шекспирове драмске вјештине. Њен живот
је приказан као тачкаста линија: опроштај са Лаертом, разговор са својим оцем, прича о
Хамлетовом лудилу, разговор и љубав са Хамлетом, сцене лудила.
