Zivko Pavlovic – Biografija

1 

Аутор

:

Марко

Симендић

 (1985), 3. 

разред

Филолошке

гимназије

, 

Београд

О

заборављеном

ђенералу

и

академику

Ђенерал

Живко

Г

. 

Павловић

Апстракт

: 

Ђенерал

Живко

Г

. 

Павловић

је

упркос

тешком

детињству

постао

један

од

најзначајнијих

српских

официра

почетка

двадесетог

века

. 

Ипак

, 

његову

каријеру

су

обележили

, 

поред

војних

и

научних

успеха

, 

стални

сукоби

са

српским

политичким

врхом

и

Живојином

Мишићем

. 

То

је

за

последицу

имало

његово

нагло

пензионисање

. 

Зато

његово

знање

и

искуство

нису

искоришћени

на

прави

начин

, 

а

заслуге

му

нису

признате

. 

Детињство

, 

школовање

и

рана

каријера

Живко

Павловић

, 

тада

Петровић

, 

рођен

је

  14. 

марта

  1871. 

године

1

у

селу

Рамаћи

код

Башина

,  „

на

граници

крагујевачког

и

смедеревског

округа

”

2

. 

По

црквеним

књигама

, 

крштен

је

 15. 

марта

у

Башину

. 

Био

је

једини

син

сиромашних

земљорадника

Гаврила

и

Ане

Петровић

. 

Његова

породица

води

порекло

са

територије

старе

Рашке

, 

из

Равне

Сјенице

у

некадашњем

Новопазарском

санџаку

. 

Јован

Цвијић

у

својој

Аутобиографији

пише

о

људима

из

тих

крајева

као

о

истинским

патриотама

, 

вредним

и

амбициозним

људима

којима

је

ратнички

позив

у

крви

. 

То

је

доказао

већ

сам

Гаврило

, 

својим

учешћем

у

српско

-

турским

ратовима

1876-1878. 

и

бројним

одликовањима

.  

Иако

с

â

м

неписмен

, 

ценио

је

образовање

и

зато

даје

сина

у

школу

у

Церовац

, 

оближње

село

. 

Недуго

затим

, 

Живку

је

умрла

мајка

. 

Но

, 

он

није

клонуно

духом

већ

је

завршавао

два

разреда

као

један

што

је

задивило

његовог

учитеља

, 

Матеју

Ђорђевића

. 

Омиљен

међу

друговима

, 

господског

држања

, 

уписује

крагујевачку

гимназију

по

препоруци

учитеља

. 

У

Крагујевцу

је

становао

код

неког

апотекара

, 

коме

је

за

узврат

обављао

кућне

послове

.  

Нагла

смрт

Живковог

оца

је

оставила

незбринуту

његову

маћеху

, 

Анђу

, 

са

двоје

деце

. 

Њих

ће

касније

Живко

свесрдно

помагати

. 

Гаврилов

брат

, 

Павле

, 

преузима

бригу

о

синовцу

и

доноси

му

храну

из

села

Рамаће

у

Крагујевац

. 

Једне

зиме

Павла

проналазе

смрзнутог

на

путу

, 

а

Живко

мења

презиме

у

Павловић

у

знак

захвалности

према

свом

добротвору

.  

Првог

септембра

  1889. 

године

Живко

је

уписао

Нижу

школу

Војне

академије

коју

је

завршио

као

седми

у

класи

 16. 

септембра

 1892. 

године

, 

са

чином

водника

. 

Школовање

је

наставио

у

Вишој

школи

Војне

академије

, 

коју

је

уписао

1

Услед

разлике

између

јулијанског

и

грегоријанског

календара

се

може

наћи

податак

да

је

рођен

 1. 

марта

. (

Уп

. 

Група

аутора

, 

Официри

у

високом

школству

Србије

 1804-1918

, 

Београд

 2000, 

стр

. 420. 

и

Годишњак

Српске

краљевске

академије

 29, 

Београд

 1921, 

стр

. 190). 

2

Јован

Цвијић

, 

Аутобиографија

и

други

списи

, 

Београд

 1965, 

стр

. 366. 

2 

као

девети

по

рангу

од

четрнаест

кандидата

3

. 

Академију

завршава

 1896. 

године

у

чину

артиљеријског

потпоручника

. 

Убрзо

постаје

приправник

за

ђенералштабну

струку

и

као

државни

питомац

путује

у

Берлин

ради

усавршавања

немачког

језика

, 

и

  „

оријентовања

о

немачкој

војсци

”

4

. 

У

Берлину

проучава

дело

Карла

фон

Клаузевица

изучавајући

немачку

доктрину

и

прецизност

у

научном

приступу

изради

ратних

планова

.  

На

дужности

у

Алексинцу

упознаје

Видосаву

Деспотовић

, 

којом

се

жени

. 

Видосава

је

била

ћерка

првог

директора

Учитељске

школе

, 

Петра

Деспотовића

и

Јелене

Бикар

, 

блиске

рођаке

породице

Дунђерски

5

. 

Преселио

се

у

Београд

, 

у

улицу

Милоша

Великог

где

је

живео

са

супругом

, 

таштом

и

сином

Александром

. 

Врло

брзо

напредује

до

чина

ђенералштабног

пуковника

. 

У

међувремену

, 

између

осталих

задужења

, 

служио

је

као

ордонанс

-

официр

краља

Петра

 I, 

ађутант

краљевића

Ђорђа

и

наставник

тактике

и

ратне

географије

престолонаследнику

Александру

 1910. 

и

 1911.

 6

Тактику

је

предавао

и

на

Војној

Академији

од

 1906. 

до

1914. 

године

.

7

За

то

време

је

написао

многе

студије

о

стратешком

извиђању

и

објавио

бројне

чланке

.

8

Живко

Павловић

између

Скадра

и

политичких

ауторитета

Пред

Први

балкански

рат

Живко

Павловић

је

својим

деловањем

у

Врховној

команди

скренуо

на

себе

пажњу

начелника

Штаба

Врховне

команде

, 

војводе

Радомира

Путника

. 

Међу

четворицом

кандидата

изабран

је

за

начелника

оперативног

одељења

Врховне

команде

 1912. 

Крај

 1912. 

и

почетак

 1913. 

године

пуковник

Павловић

проводи

у

Лондону

, 

у

служби

војног

експерта

при

српској

делегацији

за

Балкански

мир

9

. 

Недељник

„

Балкански

рат

у

слици

и

речи

”, 

у

броју

  6,  24. 

фебруара

  1913. 

објављује

:

10

„

Међу

најбољим

нашим

официрима

једно

од

првих

места

заузима

пуковник

Павловић

. 

Он

је

учествовао

у

стварању

ратног

плана

, 

при

његовом

извођењу

је

био

у

Врховној

Команди

; 

када

је

примирје

закључено

одређен

је

за

стручног

војничког

експерта

при

преговорима

у

Лондону

, 

а

сада

, 

када

су

настављене

ратне

операције

пуковник

Живко

добио

је

један

од

најважнијих

положаја

, 

одређен

је

за

начелника

штаба

3

Божидар

Јововић

, „

Генерал

Живко

Павловић

, 

војник

и

академик

”, 

Војно

дело

, 2 (1998) 210. 

4

Јован

Цвијић

, 

нав

. 

дело

, 

стр

. 367. 

5

Група

аутора

, 

Официри

у

високом

школству

Србије

 1804-1918

, 

Београд

 2000, 

стр

. 423. 

6

Станимир

Божанић

, „

Дуго

чекање

на

звездице

”, 

УНО

, 25.7.1998, 

стр

. 38. 

У

Годишњаку

СКА

 XXIX 

се

налази

податак

да

  „

у

  1908/09. 

год

. 

Ђенерал

Ж

. 

Павловић

био

је

професор

Стратегије

и

Војне

Географије

Њ

. 

Кр

. 

Височанству

Наследнику

Престола

Александру

.” 

7

Годишњак

СКА

XXIX, 

Београд

 1921, 

стр

. 190. 

8

Детаљније

в

. 

Официри

у

високом

школству

Србије

 1804-1918. 

9

Годишњак

СКА

XXIX

, 

Београд

 1921, 

стр

. 188. 

10

Објављено

у

Балкански

рат

у

слици

и

речи

I

, 

Београд

 1991, 

стр

. 84. 

4 

дужностима

, 

иако

из

поштовања

према

великом

војсковођи

то

никада

није

поменуо

. 

Међутим

, 

његов

ауторитет

је

растао

. 

Био

је

врло

вешт

у

опхођењу

према

сарадницима

. 

Према

потчињенима

 „

никада

није

био

намргођен

или

сујетан

, 

иако

је

био

строг

, 

одлучан

и

врло

упоран

. 

Чак

су

и

армијски

команданти

примали

његове

савете

као

заповести

.”

18

Објава

рата

јула

 1914. 

затиче

Србију

без

двојице

њених

највећих

војсковођа

, 

пензионисаног

Живојина

Мишића

и

болесног

Путника

. 

Терет

организације

и

мобилизације

српске

војске

пао

је

на

Павловићева

плећа

. 

Тај

посао

обавља

савесно

и

тачно

упркос

тешким

условима

. 

По

Путниковом

повратку

са

лечења

, 

Петар

  I 

одбија

његову

оставку

и

саветује

му

да

ангажује

млађе

официре

да

му

помогну

у

стварању

и

реализацији

ратних

планова

.

19

Он

тај

савет

прихвата

, 

па

у

новембру

његов

помоћник

, 

Живојин

Мишић

, 

прима

команду

над

првом

армијом

уместо

рањеног

Бојовића

, 

а

Живко

Павловић

ступа

на

Мишићево

место

. 

Постаје

Путников

помоћник

по

иницијативи

самог

Путника

.

20

Српској

војсци

је

 1914. 

година

донела

противофанзиву

и

победу

у

Колубарској

бици

. 

Војвода

Путник

је

тада

био

тешко

болестан

. 

У

своје

одаје

је

примао

само

Живка

Павловића

. 

Међу

војницима

су

колале

приче

да

пуковник

Павловић

о

свему

одлучује

уместо

Путника

. 

То

је

демантовао

сам

Павловић

, 

рекавши

да

је

Путник

све

време

држао

конце

у

својим

рукама

и

да

је

чак

и

кроз

најтеже

нападе

астме

смогао

снаге

да

каже

свом

помоћнику

 „

Г

. 

Живко

, 

то

овако

не

може

!”, 

или

 „

Добро

је

, 

дајте

да

потпишем

.”.

21

Колубарску

битку

је

обележило

неслагање

двојице

команданата

, 

Путника

и

Мишића

. 

Међутим

, 

Мишићева

иницијатива

у

креирању

противофанзиве

је

превагнула

над

Путниковом

дефанзивном

тактиком

. 

Тај

моменат

је

пресудно

деловао

на

Живка

Павловића

и

његов

однос

према

Живојину

Мишићу

. 

Оштро

је

критиковао

Мишића

и

пажљиво

посматрао

његове

поступке

у

нади

да

ће

у

њима

пронаћи

грешку

. 

Када

већ

није

могао

доказати

да

је

противофанзива

промашај

, 

могао

је

критиковати

њено

спровођење

. 

Критике

Мишићевих

наредби

Живко

Павловић

је

изнео

у

књизи

 „

Рат

Србије

са

Аустро

-

Угарском

”. 

Његови

покушаји

да

дискредитује

Мишића

су

кулминирали

у

чланку

  „

Колубарска

битка

” 

где

ставља

Мишићеву

идеју

о

контраофанзиви

у

други

план

, 

приказујући

је

само

као

део

једне

велике

акције

, 

спроведене

под

контролом

и

идејним

вођством

Врховне

команде

.

22

Као

разлог

за

овакав

став

Божидар

Јововић

наводи

љубомору

и

сујету

Живка

Павловића

.  

Ипак

, 

и

сам

Мишић

, 

попут

Путника

, 

био

је

у

немилости

Владе

и

Двора

. 

Будући

да

је

држава

била

у

рату

и

да

су

јој

били

потребни

њени

најспособнији

официри

, 

њихова

политичка

подобност

је

била

подређена

њиховој

оданости

народу

. 

Србија

је

била

одбрањена

. 

Зато

се

, 

у

светлу

војних

успеха

, 

на

Двору

прећутно

толерисала

Путникова

наводна

симпатија

према

идејама

Радикалне

странке

,

23

као

и

Мишићеви

неортодоксни

и

каткад

преамбициозни

ратни

планови

. 

18

Младен

Ј

. 

Жујовић

, 

О

Живку

Павловићу

19

Димитрије

Ђорђевић

, 

нав

. 

дело

. 

20

Годишњак

СКА

XXIX, 

Београд

 1921, 189. 

21

Младен

Ј

. 

Жујовић

, 

О

Живку

Павловићу

(

предавање

у

рукопису

) 

22

Божидар

Јововић

, 

нав

. 

дело

, 

стр

. 221. 

23

Димитрије

Ђорђевић

, 

нав

. 

дело

.