Наставни предмет: Српски језик и књижевност
Назив теме: Живот и рад Вука Стефановића
Караџића
Ментор: Сандра Фабиан
Ученик: Милица Мајкић, 4ц
Јун, 2015.
2
писаће се на
славеносербском језику
. На периферији Eвропе, идући ка
мањим или већим растојањима у корак са њом, српска књижевност XVIII века
пратила је светске идеје. Преко Руса, односно писаца око кијевске духовне
академије у рускословенској епохи, било је непосредно , преко европских
просветитеља у славеносербској, и српски писци су улазили у матицу светске
културе. Патријархалним људима рускословенска и славеносербска
књижевност је и језиком и духом била туђа.
2.1. Европа, Славеносерби и Србија
На почетку XIX века, романтичарска Европа није била равнодушна
према ономе што се дешавало у Турској и даље на истоку. Од
путописаца, који су у то време пропутовали српске земље, Европска
јавност добиће много јаснију слику о Србима и о њиховој историји. Први
међу њима био је Рус
Бантиш Каменски
, који је описао беградски
пашалук у устсаничко време, образовани пруски поручник
Ото
Дубислав Пирх
и енглески дипломата и књижевник
Андреј Арчибалд
Петон
говоре о људима, наравима и приликама у Кнежевини Србији.
Мартин Нексе- Андерсен, дански писац, писао је о Србима са
неприкривеним симпатијама за њихово устаничко дело. Њима се
прикључује и славни француски песник
Алфонс Ламартин
, након што
је прошао кроз Србију на путу по истоку 1832-1833, са дивљењем ће
писати о хероизму српског народа. Европске путописце је интересовала
српска земља и прилике у њој: научнике је занимала историја, право,
обичаји, језик; књижевнике и љубитеље литературе је интересовала
српска народна поезија.
Страни књижевни листови и часописи, до средине века донели су
преводе српских народних песама на једанаест европских језика.
“
Хасанагиница
”, песма југословенских муслимана, објављена је до 1850.
у четрдесетак разних превода, на немачком, мађарском, италијанском,
енглеском, руском, француском, чешком, словачком, пољском. Изашле
су и посебне књиге превода наших народних песама: пет на немачком,
по две на енглеском и италијанском, по једна на чешкој, шведском,
француском и мађарском језику. Француски научник Клод Форијел је
држао предавања на париском универзитету о грчким и српским
народним песмама, а десетак година касније и пољски песник
Адам
Мицкјевич
је говорио о њима у Сорбони.
3
Европа која у XVIII веку није ни знала ко су Срби, двадесетих,
тридесетих и четрдесетих година XIX века обавештава се о њима из
штампе. Немачке, руске, француске, пољске, енглеске, ческе новине и
часописи спомињу Карађорђа, Вука, Његоша и осврће се на политичке,
културне и књижевне прилике код Срба. У доба када су се Срби духовно
учили, са стране, европска јавност пратећи њихову борбу против Турака
и истичући уметничку вредност српског усменог песништва, самим тим
утиче и на уобличавање демократског лика српске нације. Превођени и
штампани по домаћим листовима, чланци светских научника и
књижевника у славу устанка и Вукове борбе за реформе у култури,
подстичу, охрабрују и дају маха свему демократском код Срба.
Славеносербски писци, преводима по листовима и алманасима
1
, први
упознају Србе не само са Петрарком и Милтоном већ и са Гетеом и
Шилером.
Лукијан Мушицки
1819. позвао је Србе да читају Платона и
Хердера. Јован Хаџић преводи
Хорацијево дело “De arte poetica
” на
српски језик, а Јован Стерија-Поповић импренсионира широким
познавањем тадашње светске литературе и естетике. Они културно и
духовно обогаћују српску средину и први, пре Вука Караџића и Његоша,
стварају у њој изразито европски дух.
Дошљаци су доносили европску цивилизацију из Аустрије у Србију.
Београд је био место у коме су се видно укрштале различите
цивилизације: племенско-патријархана, старобалканска, источњачка и
европска. Подигнута је нова саборна црква по угледу на европске
храмове на месту старе цинцрске цркве-брвнаре. Заједно са
чиновницима из Аустрије у србијанске крајеве долазе огледала, софе,
ормани, столови, столице, нов начин одевања, као и нови закон који је
донет по угледу на законодавство Аустрије. Београд се највише истицао
у прихватању новина, четрдесетих година XIX века, уз Сремске
Карловце, Пешту и Нови Сад и Београд постаје центар српске културе.
1830. године основана је апотека, годину дана касније Државна
штампарија, у њој ће наредне године изаћи прва штампана књига у
Кнежевини Србији.
Од 1839. године Београд има класичну гимназију и библиотеку при
Министарству просвете. 1842. основано је учено друштво, од 1847. у Београду
ради јавна читаоница. Преко школа и позоришта дух Европе преноси се и
преко Саве и Дунава. У XVIII веку у штампаријама у Римнику, Венецији, Бечу,
Лајпцигу и Пешти било је објављено око четири стотине српских књига на
српскословенском, рускословенском, славеносербском, латинском и немачком
1
5
Петровић Његош, као израз специфичних услова, разликује се по
многим особинама како од
романтизма
у Европи, тако и касније од
грађанске фазе романтизма код Срба. Стварајући упоредно са писцима
из Аустрије, код којих се осећа класицистичко-просветитељски тон, наши
први романтичари имају извесних додирних тачака и са класицизмом и
просветитељством.
Револуционарни у литератури, наши рани романтичари не раскидају
везе ни са даљом књижевном прошлошћу. Прота Матеја се односи са
пијететом
2
према делу Светог Саве. Вук у преводу „Новог завјета“ и
другде успоставља језички, културни континуитет са српско–
словенском књижевношћу. Милутиновић и Његош инспиришу се
историјским мотивима у које уносе савремени устанички дух. Негирајући
славеносербску књижевност, наши рани романтичари, пре свих Вук
Караџић, да би је превазишли, морали су и сами у отпору према њој, да
се дигну до оне културне равни на коју се живећи од XVI века у Европи,
било попело српско грађанство у Аустрији.
Порекло Вука, Проте Матеје, Милутиновића и Његоша из племенско-
патријархалних крајева дало је њиховом делу неке посебне одлике.
Други романтичари, наши и страни, познавали су усмену књижевност из
књига. Милутиновић је слушао народне песме као дете на некој ади у
Босни, Прота у вајату
3
свог оца Алексе Ненадовића у Бранковини, Вук
од херцеговачких гуслара у кући свог деде Јоксима у Тршићу, Његош као
пастир од црногорских јунака под Ловћеном. Матерњи језик ових писаца
је чист народни говор из кога је непосредно настао песнички језик
усмене књижевности. Народни певачи и приповедачи су њихови рани
учитељи, а звук и слика усмене поезије, прве визуелне и звучне
опсесије, оне које стално остају у језгру стваралачке личности.
3. Вуков живот
Око 1739. године породица Караџић се из Херцеговине преселила у
Србију. 26. октобра 1787. године у селу
Тршићу
, родио се Вук Караџић.
Вук је још од малена био веома радознао, да чита и пише научио је од
2
Побожност, успомена пуна поштовања,оданост.
3
Омања дрвена кућица без прозора.
