I UVOD
Monetarna istorija je zabeležila da su se kao novac pojavljivale različite stvari, čija
je upotrebna vrednost često bila manja od nominalne, koja je pridavana takvom novcu. Na
primer, kao novac su se upotrebljavali: zrna kafe, listovi duvana (tokom II Svetskog rata
veoma često cigarete), pojedini delovi odeće, poštanske marke, krompir, kukuruz, briketi
soli, čaja, šećera. Upotrebu različitih predmeta u funkciji novca možemo razumeti kao
potvrdu jedne od osnovnih tvrdnji ekonomske nauke da „novac može da bude bilo koja
stvar, koja nas okružuje“; ključno je samo da tu stvar, kao novčano sredstvo, prihvati druga
strana u razmenskom odnosu.
Zlato se upotrebljavalo u svojstvu novca od 600. godine p.n.e. pa sve do XX
stoleća. Mnogi smatraju zlato pouzdanim nosiocem vrednosti i vreme ekonomskih i
političkih teškoća. Ljudi se štite od brojnih rizika, kao što je neočekivana inflacija ili niski
prinos drugih oblika aktive. Zlato se smatra investicijom niske rizičnosti, jer njegova cena
u načelu ne oscilira mnogo gledano na dugi rok. Upravo zbog toga zlato privlači brojne
investitore koji preferiraju ulaganje sa malim rizikom. Za razliku od drugih sirovina
akumuliranje zlata i njegova prodaja imaju značajnu ulogu u određivanju cene žutog
metala, jer skoro celokupna količina zlata koja je ikada dobijena i dalje postoji, postoji
mogućnost da bude ponuđena tržištu i tako utiče na cenu.
Zlato je od davnina pouzdano sredstvo za očuvanje vrednosti, odnosno stabilan
oblik u kojem se drži bogatstvo pojedinca, ili neke zajednice. Ljudi su akumulirali zlato da
bi izbegli nepovoljne ekonomske posledice koje sobom donose: ratovi, revolucionarne
promene, prirodne nepogode i tržišne krize. Zlato je oduvek bilo jednostavno zameniti za
bilo koji drugi oblik aktive ili za hranu, nekretninu ili neki drugi oblik aktive. U savremeno
doba je cena zlata uvek rasla kada je svetska rezervna valuta, dolar, gubila vrednost ili
kada su osnovne sirovine (nafta) neočekivano poskupljivale i kada su hartije od vrednosti
padale na tržištu. Sa rastućom finansijskom krizom koja se počela manifestovati u 2008.
godini deonice na međunarodnom finansijskom tržištu su gubile vrednost, ali je
istovremeno cena zlata rasla.
Zbog značaja koji neravnoteže u platnom bilansu i nestabilnost deviznih kurseva
mogu imati za poslovanje preduzeća i finansijskih institucija, pa i za ekonomiju u celini, na
međunarodnom planu u dva navrata uspostavljani su međunarodni monetarni sistem. Zlatni
1. BIMETALIZAM
Bimetalizam (engl. bimetalic standard,) je monetarni sistem u kome se kuje novac
iz dva metala koji služe kao valutni materijali, a to su zlato i srebro; u prometu postoje i
ravnopravno su u opticaju dve vrste novca – zlatni novac i srebrni novac. Ako između te
dve vrsta novca nije zakonski utvrđen nikakav odnos vrednosti, već se on menja u
zavisnosti od odnosa tržišnih cena zlata i srebra, a plaćanja zavise od volje i ugovora
učesnika u prometu, onda je to sistem paralelne valute.
Ako je između dva valutna materijala, zlata i srebra, uspostavljen zakonski odnos,
npr. 1:15,5, onda je riječ o sistemu dvojne ili alternativne valute; plaćanje se moglo
obavljati ili u zlatnom ili u srebrnom novcu, ali prema utvrđenom odnosu. Zbog različitog
odnosa vrednosti zlata i srebra u pojedinim zemljama dolazilo je do izvoza potcenjenog
metala (npr. zlata) iz jedne zemlje da bi u inozemstvu kupovao i u zemlju uvozio drugi
metal (srebro). Na taj način u zemlji je prevladavao novac kovan iz jednog metala i to onog
“lošijeg” koji je terao iz prometa “bolji” novac (zlatni), a ta je pojava poznata kao
“Greshamov zakon”.
Novčani sistem SAD u periodu od 1792-1834 bazirao se uglavnom na srebru. Zlato
se koristilo za kupovinu u inozemstvu, a srebrni novac koristio se za domaće potrebe. U
periodu od 1834-1862 uglavnom se koristi zlato. Srebro je počelo da se izvozi, a nakon
nekoliko godina zlato postaje glavno sredstvo plaćanja domaće trgovine.
U periodu od kraja Napoleonovih ratova do 1870. godine međunarodni monetarni
sistem je karakterisalo uporedno korišćenje zlata i srebra za izradu novčića. Ovaj period se
označava kao ‘’era bimetalizma’’. Francuska se 1873. godine odrekla bimetalizma u korist
Odnos vrednosti srebra i zlata
ili koliko tona srebra je potrebno za
kupovinu tone zlata
16 : 1
24.04 grama =
1 $ = 1.49 grama
čistog srebra
čistog zlata
Taj je odnos u periodu od 1837
do građanskog rata iznosio 15:1.
zlata. Prednost bimetalizma je ležala u ublažavanju fluktuacija cena, do koje je dolazilo u
zemljama gde je korišćen samo jedan od spomenutih metala. U slučajevima kada se
smanjivala količina zlata, zbog čega je ono postajalo retko i skupo, noseću ulogu novca na
sebe je preuzimalo srebro, ublažavajući deflaciju do koje je dolazilo u zemljama gde je
isključivo korišćen zlatni novac.
Bimetalizam je doživeo krah 1870. godine kao posledica dva velika šoka, oba
političkog porekla. Prvo je, u vreme otpočinjanja Francusko-Pruskog rata, novonastala
nemačaka država napustila do tada važeći srebrni standard i uvela zlatni standard. Zatim su
SAD 1873. godine postavile zlato u središte monetarnog sistema. Ovi događaji su imali
dve važne ekonomske posledice:
Srebrne valute su deprecirale u odnosu na zlato, i
Otpočeo je period usporene deflacije u zemljama koje su prihvatile zlatni
standard.
