истином   и   смислом   живота.   Читајући   Достојевског   и   његов   велики   роман   “Злочин   и
казна”,   размишљам   о   томе   колико   је   таквих   писаца   потребно   у   веку   у   коме   живимо.
Визионар који је писао о највећим дилемама у човеку, о злочину, патњи, моралном паду и
страдању,   љубави,   мржњи,   друштвеним   неправдама,   о   борби   за   истином   и,   коначно,
прочишћењу душе. Који продубљује наше поимање правде, себе самих, а на тај начин и
других. Подсећа нас на мрачну страну људске душе која може да нас баци у најдубље
поноре   и   упозорава   нас   на   све   могућности   пакла   наше   психе   уколико   се   усудимо   да
починимо неко зло.

Читајући Достојевског, ми непогрешиво истражујемо себе и своје могућности,

продубљујемо моћ резоновања и закључивања, и што је најважније, учимо о истини. Овај
велики руски књижевник има неописиву способност да опише све танке нити туђих
мисли, свесних и несвесних, као и да нас неприметно одведе у неко друго време, друге
животе, судбине и страдања. Овај великан руске књижевности нас непогрешиво враћа
правим вредностима.

„Злочин и казна“ – Психологија ликова

У то време упознао је Марију Дмитријевну Исајеву удовицу свог пријатеља којом

се потом оженио.

Године 1860. вратио се у Санкт Петербург где са братом Михаилом започиње

неколико неуспелих часописа како би преживео.

Достојевски бива веома потрешен смрћу своје супруге и брата Михаила 1864.

године, живео је у оскудици а притом је морао да издржава удовицу и децу свог брата.
Тада се одао коцки и депресији често се задужујући.

Једно од његових најзначајнијих дела ,,Злочин и казна,, написано је у рекордно

кратком року и врло брзо је објављено јер је морао да отплати дуг на коцки, после чега је
опет остао на ивици пропасти. У исто време написао је и књигу ,,Коцкар,, како би
задовољио уговор са издавачем.

Достојевски је у ово време путовао по западној Европи. Тамо је пре свега желео да

обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом , младом студенткињом али је она
одбила да се уда за њега.

Иако му је срце било сломљено у то време Достојевски упознаје Ану Григоријевну,

двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња, којом се и оженио 1867.
године . У ово време написао је своја нејвећа дела, од 1873. до 1881. издаје, овога пута
врло успешан месечни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о
актуелним темама. Часопис ,,Пишчев дневник ,, доживео је огроман успех.

Достојевски је 1877. године одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова,

који је тада побудио многе контроверзе, а године 1880. одржао је познати Пушкинов говор
на отварању споменика Пушкину у Москви. Пред крај живота је живео у граду Стараја
Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга. Умро је 9. фебруара 1881.
године од проблема са плућима који су били изазвани његовим епилептичним нападима.
Сахрањен је на гробљу ,,Тихвин,, при манастиру Александар Невски у Санкт Петербургу у
Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани.

На његовом надгробном споменику пише: ,,Заиста, заиста вам кажем, ако зрно

пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди,,
(Јевањђеље по Јовану 12,24) што је и епиграф његовом последњем роману ,,Браћа
Карамазови,,.

Ствараластво и име Достојевског временом је постало синоним за дубоку

психолошку анализу. Дуго су психолошка анализа и контрадикторност његових ликова
чиниле да чак систематске психолошке теорије значајних психолога постану ништавне.

Књижевни светови Достојевског су творевине у коме су сви приказани целовито,

довршено и потпуно. Он вишедимензионално оцртава друштво и све његове аспекте и
тиме осликава више светова тако уверљиво.