ZLOSTAVLJANJE
Zlostavljanjem smatramo namerno ili nenamerno delovanje ili omogućavanje delovanja
odraslog pojedinca ili društva u pravcu suprotnom fizičkom i psihičkom zdravlju deteta
(modifikovano prema SZO). To je kompleksna pojava na koju utiče niz faktora etičke,
socijalne, ekonomske, pravne, psihološke, medicinske i druge prirode.
O epidemiološkim podacima kao i o incidenci teško je govoriti. Najveći broj autora
smatra da verifikovani slučajevi predstavljaju samo 10% realnih.
U SAD gde je prijavljivanje i verifikacija zlostavljanja obavezna učestalost je 1%. Kod
nas su ovakvi podaci insuficijentni.
Najčešće se otkrivaju fizički zlostavljana deca. Zlostavljači su najčešće roditelji,
uglavnom majke ili druge ženske osobe koje se brinu o detetu. Oni ne spadaju u grupu
psihopata niti sociopata već osoba koje su i same u detinjstvu bile zlostavljane pa čin
zlostavljanja predstavlja oživljavanje onog što su doživele u detinjstvu. Zlostavljanje se
gotovo uvek sreće u kontekstu klasične problematike kao što su alkoholizam,
nezaposlenost, siromaštvo, razni oblici dezorganizacije porodice. Kod fizičkog
zlostavljanja povrede nisu akcidentalne. One mogu biti lake, teške i smrtonosne, nastale u
pojedinačnim epizodama ili ponavljane. Nalaz svežih i starih povreda uvek je suspektno
na ovu etiologiju.
Emocionalno zlostavljanje je sigurno najčešće, ali i najteže za dijagnostikovanje.
Nedostatak roditeljske ljubavi, brige i podrške uzrokuje moralnu i psihičku nestabilnost,
gubitak samopoštovanja, zastoj psihomotornih funkcija, nedostatak motivacije i svega
onoga što smatramo konverzivnim neurozama. Kod dece iz porodica bez pozitivne
afektivnosti izražena je emocionalna deprivacija koja je iskorišćena za kriminal i
prostituciju.
Seksualno zlostavljanje je svaka seksualna aktivnost između odrasle osobe i deteta. Od
svih oblika zlostavljanja ovaj ima najveći broj neotkrivenih slučajeva. Najčešći razlog je
strah i osećaj stida žrtve, ali i brojni problemi u identifikaciji, verifikaciji i konačnom
postavljanju dijagnoze. Ženska deca su češće žrtve seksualnog zlostavljanja, ali su
povrede genitalija češće kod muške dece. Ovaj čin može biti agresivan, sa više povreda i
težom psihičkom traumom i neagresivan koji je mnogo češći i dešava se u najvećem
broju slučajeva u okviru porodice (otac, očuh, majka, u imućnijim porodicama posluga,
osobe koje čuvaju decu). Učestalost incesta je nepoznata. Oko 75% pedofilije se može
smatrati incestom. On je retko agresivan i praćen telesnom povredom, uglavnom se svodi
na gledanje genitalija, oralni seks i dodirivanje.
Seksualno zlostavljanje je naročito izraženo u tri socijalne kategorije: verski ekstremisti,
vojne baze i zatvori i porodice sa teškim socio-ekonomskim problemima.
Zlostavljanje deteta kao rezultat uzajamnog delovanja niza nepovoljnih faktora sredine
ima za posledicu narušavanje fizičkog zdravlja, poremećaje razvoja ličnosti, razne oblike
poremećenog ponašanja i neuspele socijalizacije.
Etiologija ovih pojava je vrlo složena i uslovljena međudejstvom više faktora:
• svojstva ličnosti roditelja
• neuobičajen razvoj i ponašanje deteta
• neadekvatni sredinski uslovi
• trenutne ili trajne porodične krize
Svojstva ličnosti roditelja (staratelja) odnose se na neadekvatan odnos sa detetom iz koga
proističu zanemarivanje i zlostavljanje. Ovi roditelji su odgajani bez ljubavi ili potiču iz
razrušenih ili poremećenih porodica u kojima su i sami bili zanemarivani ili zlostavljani.
Ovo je uticalo na njihov razvoj ličnosti, zbog čega su emotivno neuravnoteženi i nezreli i
po pravilu imaju lošu autopercepciju i percepciju sopstvenog ponašanja. Tako frustrirane
osobe gube kontrolu nad sopstvenim životom, loše su socijalno prilagođene i lako posežu
za alkoholom i drogom. Ovakvi roditelji nisu u stanju da detetu pruže adekvatne uslove
za nesmetan psihički razvoj, a istovremeno od dece očekuju više nego što im pružaju i
više od mogućnosti deteta. Poznato je da model vaspitanja proživljen u detinjstvu u
značajnoj meri određuje načine ponašanja i oblike prilagođavanja odraslih. Detinjstvo
ispunjeno zlostavljanjem i zanemarivanjem implementira određene mehanizme
socijalizacije koji se prenose na sledeću generaciju, čineći je žrtvom istih ili sličnih
okolnosti.
Analizirajući slučajeve zlostavljanja dece neki autori upozoravaju na sadomazohističku
ličnost roditelja koji fizičko kažnjavanje, čak i ono najsurovije smatraju tradicionalnom i
korektnom vaspitnom metodom. Neznatan broj dopušta i druge metode vaspitanja, ali sa
istim ciljem - apsolutna poslušnost deteta. Oni verbalno žale zbog eventualnih posledica
zlostavljanja, ali smatraju da su takve vaspitne metode nužne kako bi se dete što pre
disciplinovalo. Roditelji se ne osećaju odgovornim za svoju surovost, čak svoje postupke
ne smatraju brutalnim već ih obrazlažu opštevažećim običajima. Često sebe navode kao
primer ispravnosti takvog vaspitanja. Karakteristike života takvih porodica su
zatvorenost, sumnjičavost, nepoverenje i nedruštvenost. Njihova kuća je tvrđava u kojoj
su nesputani i slobodni da grade autoritarni model vaspitanja iz koga izrasta autoritarna
ličnost sa sadomazohističkom strukturom. Odnos roditelj-dete karakteriše se rigidnim i
strogim vaspitnim postupcima traženjem bezuslovne discipline, stalnim naglašavanjem
dužnosti i obaveza, nedovoljnim ispoljavanjem ljubavi i podrške, zahtevima za potpunim
i bezpogovornim podvrgavanjem surovom roditeljskom autoritetu, kažnjavanjem čak i za
sitne prestupe. U takvim okolnostima strah postaje dominantno osećanje, a dete prihvata
okrutnost roditelja kao zasluženu kaznu. Pošto nema smelosti da pruži otpor, ono živi u
strahu od vlastitih neprijateljskih impulsa koje neprestano potiskuje. Sadomazohistička
struktura ličnosti podrazumeva sadizam prema slabijem od sebe, a mazohizam i
podčinjavanje prema jačem. Tokom višegodišnje supervizije koju sprovodi Služba za
socijalni rad u ustanovama socijalne zaštite, uočeno je agresivno i destruktivno ponašanje
