Verovatno ni jedna
životinjska vrsta ne pobuđuje
u ljudima toliko različitih
osećaja kao zmije. Zmije kod
većine ljudi zapadnih,
industrijalizovanih društava
izazivaju strah i gađenje.
Međutim, mnoga plemena u
Africi i Aziji smatraju zmiju
simbolom plodnosti i rađanja,
a negde i božanstvom.
Mnogi naučnici u svetu
proučavaju biologiju zmija,
posebno njihovu ekologiju,
ponašanje i fiziologiju.
Posebnu granu istraživanja
čine proučavanja zmijskih
otrova. Ofidizam (ugriz
otrovne zmije i njegove
posledice) je jos uvek
značajan uzrok smrti u nekim
delovima sveta. Osim toga,
neke bioloske aktivne
supstance iz zmijskih otrova
koriste se za lečenje nekih
patoloskih stanja kod čoveka
(na primer, za razbijanje
krvnih ugrušaka u krvnim
sudovima koji su odgovorni
za nastanak

srčanog

udara

ili

moždanog udara

Ljudi su oduvek živeli sa
zmijama, plašili ih se ili im se
klanjali, tražili način da se od
njih zaštite ili da ih iskoriste.

Resursni potencijali vrste Castanea
sativa

-seminarski rad

Taksonomski kriteriji u sistematici
virusa

-seminarski rad

Transportni mehanizmi ćelijske
membrane

-seminarski rad

Uloga i značaj životinja u toksikološkim
istraživanjima

O zmijama ima bezbroj
predanja i legendi. U svakom
slučaju zmije su pobuđivale,
ali i dalje pobuđuju pažnju
naučnika i običnog sveta.
Svakog dana saznajemo nešto
novo o njima, ali uprkos
tome one uvek ostaju
misterija.

Klasifikacija zmija

Zmije spadaju u klasu
gmizavaca (Reptilia),
podklasa
Lepidosauromorpha, red
gmizavaca sa krljuštima
(Squamata) i podred zmija
(Serpentes). Osim zmija, u
gmizavce sa kljuštima
spadaju još i gušteri (Sauria) i
Amphisbaenia.
Sistematsko razvrstavanje
zmija još uvek nije završeno.
Od svih gmizavaca, zmije su
najslabije taksonomski
obrađene. To se posebno
odnosi na porodicu
Colubridae.

Podred zmija deli se u
sledeće porodice:

1. Anomalepididae
2. Leptotyphlopida
3. Typhlopidae
4. Loxocemidae
5. Xenopeltidae

Slušna kost je dobro
razvijena, ali bez bubne opne
i slušnog kanala. Zmije
zvučne talase primaju putem
podloge. Levo plućno krilo je
veoma zakržljalo, dok kod
nekih vrsta u potpunosti
izostaje. Očni kapci su srasli
u providnu izbočinu, odatle
ukočen pogled kod zmija.
Jezik je dug i račvast, a služi
kao organ čula dodira i čula
mirisa. Mozak je slabo
razvijen i u odnosu na veoma
razvijenu kičmenu moždinu
zakržljao. Vilične kosti su
duge i pokretljive, pa zmija
može jako razjapiti čeljust i
progutati i plen veći od same
sebe. Jednjak i želudac su
takođe veoma rastegljivi.
Neke zmije svoj plen prvo
udave pa ga zatim gutaju,
dok druge, otrovne, prvo
otruju plen pa tek kada otrov
počne delovati, prelaze na
gutanje. Izuzetak je belouška
koja svoj plen guta živ. Zubi
su im veoma oštri i malo
povijeni, a služe za hvatanje i
pridržavanje plena. Kod
otrovnica, zubi su šuplji i
kroz njih se otrov ih žlezda
ubrizgava u telo žrtve.
Otrovnice kao otrovni aparat
imaju otrovne žlezde, koje
luče otrov, mišiće, pomoću
kojih se isti istiskuje i kanale
unutar zuba, kroz koje se
otrov ubrizgava u telo žrtve.

Zmije se ne perutaju već
rožni pokrivač (zmijsku
košuljicu) presvlače nekoliko
puta godišnje. Sve zmije su
mesožderi i veoma su
proždrljive. Sitne vrste se
hrane glistama i insektima, a
krupnije kičmenjacima. Neke
jedu samo jaja. Mogu veoma
dugo da izdrže bez hrane (čak
i po godinu dana). Mužjaci
imaju parne kopulatorne
organe. Zmije se po pravilu
razmnožavaju jajima, osim
nekih vrsta koje rađaju žive
mladunce. Nemaju glas, a
siktanje nastaje usled naglog
istiskivanja vazduha kroz
grkljan. Rasprostranjene su
po celom svetu, ali ih najviše
ima u tropskim i suptropskim
krajevima. Razlog za ovo je
nemogućnost da same
regulišu svoju telesnu
temperaturu, pa zato najčešće
borave u predelima gde je
najniša zimska temperatura
iznad 18 stepeni celzijusa.
Ima ih na kopnu i u vodi.

Zmije otrovnice

Postoji velika razlika između
otrovnih životinja i životinja
otrovnica. Otrovne životinje
zovu se i kriptotoksične, i
imaju otrovan jedan deo tela
(npr. neke vrste riba), a
nemaju organe

otrovnica daleko veći nego
neotrovnica. Osim toga, u
Australiji žive zmije čiji se
otrov smatra najtoksičnijim
među svim zmijama.

Postoje dve porodice zmija
otrovnica:

1. Elapidae (guje) i
2. Viperidae (ljutice i
jamičarke).

U porodicu guja spadaju
kobre, mambe, koralne zmije,
australijske otrovnice,
morske zmije, i jos neke
zmije Azije i Afrike. U
porodicu ljutica i jamičarki
spadaju evropske, azijske i
africke ljutice, zvečarke, i
južnoamericke i azijske
jamičarke.

Građa otrovnog aparata

Građa otrovnih zuba i
otrovnog aparata različita je
kod guja i ljutica. Kod guja
su otrovni zubi smešteni na
prednjem delu gornje vilice.
Nepokretni su i, kada su usta
zatvorena, smešteni su u
kožnom naboru u donjem
delu usne šupljine. Osim
toga, zubi mnogih guja
nemaju šuplji kanal unutar
otrovnih zuba već su njihovi
zubi duboko užlebljeni.
Otrovni zubi su povezani sa
otrovnim žlezdama koje