ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧЕ
И ПОСЛОВНЕ ИНФОРМАТИЧАРЕ - СИРМИЈУМ
СРЕМСКА МИТРОВИЦА
Дипломски рад
Тема: ЗНАЧАЈ ФАНТАСТИКЕ У КЊИЖЕВНОСТИ ЗА
ДЕЦУ
Професор ментор
:
Студент:
Слађана Миленковић , проф. Слађана Јовашевић
Бр . индекса 107 / 2013
Ч А Ч А К , 2016 година.
4
његовим искушењима и страдањима, и с њим тријумфује кад врлина
победи…“
Размишљајући о васпитању деце, индијски писац Тагоре проницљиво
запажа да је важно препознати и задовољити потребу личности детета за
добрим и мудро написаним или изговореним причама. Зато он, када говори
о причи, изузетан значај овог књижевног рода за формирање личности деце
истиче великим почетним словом. ,,Ми детету одузимамо земњу да бисмо га
научили географију, одузимамо му језик да бисмо га научили граматику.
Оно жуди за причом, а затрпано је листом чињеница и датума...“
Добра прича – уметност доброг, потпуног и искреног, животно
надахнутог приповедања, подстиче духовни развој човека, а посебно деце.
Она не само да развија способност детета да машта о најразличитијим
личностима, догађајима или просторима, већ усредсређује његову пажњу на
особине описаних личности и на значај и утицај ових особина на њихове
међусобне односе. Добре приче подучавају децу тако што их припремају да
уоче, разликују и вреднују своја осећања, мисли и поступке, али, такође, и да
наслуте и препознају осећања мисли и поступке код људи из свог окружења.
Читањем им помаже да о својој личности и о својим односима са
другим људима потпуније расуђују, да се у вртлогу свакодневних брига,
неспокоја и дилема сигурније оријентишу ка препознавању и налажењу
непролазних духовних вредности. Посредством узбудљиво описаних
догађаја примера јунака из прича, романа или бајки, деца спонтано уче да је
важно да се труде да стекну и сачувају врлине: самилост, пожртвовање,
несебичност, храброст... Такође вредна књижевна дела, а посебно она која
су исказана у форми бајке, опомињу их да је опасно и штетно
поистовећивати се са карактерним особинама негативних јунака, пошто
они, на крају, никада, уистину и нису победници.
5
КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ
Појам и предмет књижевности за децу
Појам књижевности за децу формирао се у XIX веку и означава
литерарна дела која су својим садржајем и изразом приступачна деци. У
литератури за децу углавном има две групе књижевних дела – за децу
предшколског узраста ( 6 – 7 година старости ) и за децу основношколског
узраста ( 13 – 14 година старости ) или дела која се деци говоре и дела која
деца сама читају.
Лектира за децу је одабирана у најстаријим временима писмености,
али се литература за децу, као посебан вид, почела стварати у XVII и XVIII, а
нарочито у доба просветитељства.
Савремена књижевност за децу је разнородна по жанровима и темама,
развијеног и богатог поетског израза и по уметничкој вредности не заостаје
за осталим књижевним областима.
Појам књижевности за децу подразумева дела која су по својој
унутрашњој структури блиска младим читаоцима. Међутим, по својим
основним особинама, по својој тематици, изразу и уметничком домету, ова
дела не издвајају из модерних, савремених токова књижевности и
уметности.
Бајка је древна усмена народна прича о крајње необичним и
узбудљивим доживљајима јунака у једном фантастичном свету, у којем
владају натприродна бића попут злих вештица, змајева, чудовишта и моћних
џинова, мудрих стараца и добрих вила. Јунак бајке, на њеном почетку слабо
или глупаво дете, одлази од куће у неизвесну пустоловину, да би касније,
7
предвиђања нису тачна. Наравно, савремена деца имају своје јунаке и
омиљена ауторска бајковита дела попут Господара прстенова или Харија
Потера. Али и поред ових нових дела, деца и даље траже да им се причају
или читају и „старе добре бајке“ попут Пепељуге или Трнове Ружице.
Зашто деца воле бајке
Готово је невероватно да исте приче вековима и даље остају омиљене
деци. Поставља се питање: шта то скривају бајке, шта је то чиме оне
опчињавају децу предшколског и раног школског узраста? У психологији,
психоанализи, педагогији и теорији књижев- ности, више од једног столећа
воде се дискусије о томе зашто су де- ца тако фасцинирана бајкама, откуда
та магична привлачност народ- них бајки за ум малог детета. Чувени писац
Џон Роналд Рејел Тол- кин указује да постоји „некаква природна веза између
дечје душе и бајке, као, рецимо, између дечјег тела и млека“ (Толкин, 1993:
41).
Сигмунд Фројд и психоаналитичари су први уочили ову тајанствену
склоност детета према бајкама. Отац психоанализе је још пре готово сто
година указао да мала деца инсистирају да им родитељи увек из- нова, на
исти начин причају омиљене приче о чудесним авантурама ликова из бајки
(Фројд, 1920/1994: 36). По њему, овај афинитет пре- ма бајкама заснива се на
томе што се дете, а да није свесно тога, у тим наизглед наивним причама
сусреће са сопственим несвесним страховима, комплексима, фантазмима,
тешкоћама и конфликтима (Frojd, 2011). Јунг види бајку као „спонтан,
наиван и мишљу нестворен продукт Душе“ (2003: 39). Ове фантастичне
приче представљају спонтани израз архетипских мотива, ликова и симбола
колективног несвесног. „Читав митски свет бајке“, са шумским духовима,
патуљ- цима, џиновима, аждајама, вилама, вештицама, сиренама и вампири-
