Znanje, neznanje ipogrešno znanje u školo Zoran Avramović

Зборник

Института

за

педагошка

истраживања

УДК

 371.02:165

Година

 39 • 

Број

 1 • 

Јун

 2007 •

69-85

Прегледни

чланак

ISSN 0579-6431

DOI:10.2298/ZIPI0701069A

ЗНАЊЕ

, 

НЕЗНАЊЕ

И

ПОГРЕШНО

ЗНАЊЕ

У

ШКОЛИ

Зоран

Аврамовић

* 

Институт

за

педагошка

истраживања

, 

Београд

Апстракт

.

У

раду

се

разматра

питање

школског

знања

са

становишта

научног

знања

, 

незнања

и

погрешног

знања

. 

Полази

се

од

чињенице

да

се

школа

и

школски

програми

не

баве

питањем

шта

је

знање

уопште

, 

какве

врсте

знања

постоје

и

какав

је

однос

зна

-

ња

, 

незнања

и

погрешног

знања

. 

У

првом

делу

, 

одговара

се

на

питање

шта

је

знање

. 

У

другом

се

излаже

неколико

теоријских

гледишта

о

знању

: 

гносеолошко

, 

социолошко

и

психолошко

. 

Трећи

део

бави

се

појмовима

 »

незнање

« 

и

 »

погрешно

знање

«. 

Указује

се

на

облике

мистичних

незнања

. 

Облици

погрешног

знања

су

: 

заблуде

, 

предрасуде

, 

при

-

вид

. 

У

последњем

делу

рада

, 

аутор

разматра

њихов

однос

у

школском

образовању

. 

Ау

-

тор

полази

од

става

да

је

незнање

претпоставка

сваког

знања

. 

Разлика

између

знања

, 

незнања

и

погрешног

знања

постоји

у

систему

сваког

школског

образовања

али

на

не

-

једнак

начин

о

природи

, 

друштву

, 

човеку

и

уметности

. 

У

раду

се

тврди

да

школа

не

би

требало

да

се

дефинише

као

апсолутни

носилац

знања

, 

као

систем

сигурних

знања

које

ученик

усваја

некритички

. 

Уместо

безусловног

поверења

у

научно

знање

, 

у

закључку

се

предлаже

 »

еластичан

облик

« 

школског

знања

. 

То

је

знање

које

у

свом

програму

рачуна

на

претпоставку

незнања

, 

односно

погрешног

знања

и

различити

удео

таквог

 »

знања

« 

у

учењу

и

стварном

животу

ученика

.

Кључне

речи

: 

знање

, 

незнање

, 

погрешно

знање

, 

школа

, 

наставни

програм

. 

Појам

школског

  (

формалног

) 

образовања

увек

доводимо

у

везу

са

зна

-

њем

, 

односно

са

преношењем

знања

са

професорске

инстанце

на

учени

-

чку

. 

Образовање

подразумева

акумулисање

ваљаних

или

тачних

знања

. 

Оно

што

се

преноси

мора

бити

сачувано

током

времена

. 

У

школи

се

стичу

и

усвајају

знања

, 

системи

знања

. 

Оне

полазе

од

претпоставке

да

су

школска

знања

парадигма

научног

знања

. 

Ученици

у

школи

треба

да

развијају

когнитивне

способности

и

вештине

: 

да

усвајају

знања

о

чиње

-

ницима

, 

разумевају

појмове

, 

развијају

аналитичко

мишљење

, 

објашње

-

ње

и

резоновање

. 

Уже

схватање

наставног

програма

обухвата

системат

-

ска

и

процедурална

знања

, 

метод

долажења

до

знања

и

његову

приме

-

ну

, 

однос

универзалних

знања

и

национално

-

културних

. 

Међутим

, 

*

 E-mail: [email protected] 

Зоран

Аврамовић

70

школа

и

школски

програми

не

баве

се

питањем

шта

је

знање

уопште

, 

какве

врсте

знања

постоје

и

какав

је

однос

знања

, 

незнања

и

погрешног

знања

. 

О

томе

одлучују

научни

ауторитети

, 

а

школа

полази

од

претпо

-

ставке

да

су

то

ваљана

или

истинита

знања

. 

Када

се

освоје

нова

знања

у

науци

и

открију

нове

чињенице

школа

их

укључује

у

свој

наставни

план

и

програм

. 

Да

најпре

размотримо

појам

 »

знање

«

. 

Шта

је

знање

?

Знање

омогућава

појединцу

и

заједници

оријентаци

-

ју

у

стварности

. 

Човеково

понашање

и

практичну

активност

усмерава

историјски

и

актуално

неколико

врста

ирационалног

и

рационалног

знања

: 

магијско

, 

митско

, 

религијско

, 

научно

, 

здраворазумско

, 

филозоф

-

ска

мудрост

. 

Шта

подразумевамо

под

појмом

 »

знање

«? 

Зашто

је

знање

услов

културног

опстанка

човека

и

друштва

? 

Нешто

знати

, 

то

значи

бити

свестан

основних

својстава

, 

каракте

-

ристика

, 

односа

, 

појаве

, 

предмета

, 

догађаја

. 

Знање

је

увек

резултат

ми

-

саоног

напора

да

се

прошири

рационално

искуство

о

стварности

и

дру

-

штвеним

делатностима

као

и

да

се

утврди

њихова

промена

у

складу

са

потребама

и

могућностима

људи

. 

Пут

до

знања

може

бита

рационалан

и

ирационалан

: 

помоћу

чула

, 

разума

, 

интуиције

. 

Знање

о

природи

, 

дру

-

штву

и

човеку

подразумева

свест

о

разлозима

зашто

се

нека

ствар

дого

-

дила

, 

како

она

функционише

и

шта

ће

се

десити

са

њом

у

будућности

. 

Знање

је

, 

дакле

, 

и

свест

о

узроку

, 

функционисању

и

предвиђању

догађа

-

ја

. 

Научно

знање

се

служи

појмовима

. 

Појмови

су

мисаоне

творевине

а

не

нешто

објективно

, 

подешено

за

решавање

проблема

. 

Сазнање

је

пој

-

мовна

прерада

стварности

. 

Знати

нешто

, 

значи

имати

свест

о

чињени

-

цама

, 

појмовима

, 

законима

, 

теоријама

, 

каузалним

односима

, 

принципи

-

ма

, 

претпоставкама

, 

правилима

. 

Појам

  »

знање

« 

може

се

одредити

као

свест

о

предмету

а

критеријуми

ваљаности

знања

налазе

се

у

одговара

-

јућем

језику

којим

се

саопштава

, 

у

аргументованости

тврдњи

, 

практич

-

ној

провери

. 

Питање

је

, 

међутим

, 

да

ли

ови

критеријуми

једнако

важе

за

номотетске

и

идиографске

науке

у

формалном

образовању

, 

будући

да

се

у

овим

другима

увек

ради

о

непоновљивости

друштвених

, 

историјских

, 

културних

догађаја

 (

Милић

, 1965). 

Теорије

знања

Шта

могу

да

знам

? 

У

чему

се

састоји

знање

? 

Шта

је

истина

? 

То

су

пита

-

ња

којима

се

бави

филозофска

дисциплина

 – 

гносеологија

. 

У

књизи

Људско

знање

 (1961) 

Расел

одбацује

традиционално

схватање

знања

као

мистичног

контакта

између

субјекта

и

објекта

. 

Модерна

теорија

знања

обухвата

неколико

форми

знања

, 

при

чему

је

свако

знање

сту

-

Зоран

Аврамовић

72

лине

), (2) 

чулни

поредак

  (

субјективни

) 

није

истоветан

са

објективним

светом

, (3) 

да

би

обезбедио

што

адекватније

тумачење

спољашњег

света

одвија

се

стални

процес

рекласификације

, (4) 

на

основу

рекласифика

-

ције

ствара

се

одрећени

модел

окружења

 (

ментална

структура

) 

који

омо

-

гућава

појединцу

бољу

оријентацију

у

стварности

и

очекивана

реагова

-

ња

на

ситуацију

, (5) 

од

чулног

до

научног

поретка

постоји

низ

прелаз

-

них

класификација

. 

Схватање

Шпенглера

, 

изложено

у

књизи

Пропаст

Запада

 (1989), 

садржи

један

особен

сазнајни

однос

према

свету

. 

Он

оштро

разликује

појам

и

симбол

, 

мисао

и

доживљај

. 

Ниједан

појам

не

може

да

додирне

тајну

, 

судбину

, 

случај

, 

позвање

. »

Идеја

о

судбини

тражи

животно

, 

не

научно

искуство

, 

снагу

сагледања

, 

не

срачунавање

, 

дубину

, 

не

дух

«. 

У

идеји

судбине

учествује

се

само

уметношћу

и

религијом

. 

Научно

сазна

-

ње

трага

за

узроцима

. 

Судбина

значи

 »

куда

«? 

Каузалитет

значи

 »

отку

-

да

«. 

А

каузалитет

се

различито

схвата

у

светским

културама

. 

Само

код

фаустовског

човека

каузалитет

је

динамички

принцип

узрока

и

после

-

дице

. 

Код

Грка

не

постоји

, 

а

код

Арабљана

Бог

је

узрок

свега

. 

Шпенглер

критикује

Кантову

теорију

сазнања

о

каузалности

као

логику

појма

и

закона

 (

у

простору

тек

ствари

јесу

и

постоје

, 

а

мишље

-

њем

је

могућно

установити

облике

мишљења

). 

То

је

знање

о

природи

у

коме

се

разликује

узрок

и

последица

. 

Живот

се

појављује

као

осећање

и

судбина

. »

Живот

је

дубина

доживљеног

у

времену

и

у

судбини

. 

Ко

у

животу

тражи

разлоге

и

последице

тај

је

помешао

доживљај

са

сазна

-

њем

и

сазнатљивим

«. 

Морфолошки

елеменат

узрочног

и

судбине

су

ра

-

зличити

: 

у

првом

је

принцип

а

у

другом

идеја

која

се

неда

  »

сазнати

«, 

описати

, 

дефинисати

, 

него

само

осетити

и

доживети

изнутра

. 

А

то

може

човек

који

верује

, 

који

воли

, 

уметник

, 

песник

. »

Човек

као

Кант

увек

ће

се

осећати

надмоћним

над

Бетовеном

, 

али

неће

спречити

Бетовена

да

Критику

чистог

ума

одбије

као

један

оскудни

начин

посматрања

све

-

та

« (

Шпенглер

, 1989: 171). 

Научно

сазнање

је

систематско

и

као

такво

односи

се

на

постало

, 

на

оно

што

је

настало

. 

То

су

она

знања

која

откривају

узрок

стври

на

-

стале

у

простору

и

времену

. 

Судбинско

разумевање

света

односи

се

на

осећајност

која

настаје

у

животу

а

утемељује

се

на

нагону

, 

хтењу

, 

чеж

-

њи

, 

покренутости

. 

То

је

време

које

је

судбина

. »

Човек

доживљава

суд

-

бину

и

појми

каузалитет

, 

логику

онога

што

је

постало

, 

по

узроцима

и

последицама

« (

Шпенглер

, 1989). 

Сорокин

у

својој

теорији

истине

и

знања

разликује

истине

чула

(

знања

природне

науке

), 

разума

 (

дијалектика

, 

логика

) 

и

вере

 (

интуици

-

ја

, 

директно

сазнање

). »

Емпиријско

-

чулни

аспект

стварности

сазнаје

се

Знање

, 

незнање

и

погрешно

знање

у

школи

73 

кроз

истину

чула

, 

рационални

кроз

истину

разума

, 

а

надрационални

путем

истине

вере

« (2002: 607). 

Посебну

пажњу

Сорокин

посвећује

ин

-

туицији

због

тога

што

је

она

: (

а

) 

у

самој

основи

валидности

система

ис

-

тине

и

разума

; (

б

) 

што

је

покретач

најзначајнијих

филозофских

, 

науч

-

них

, 

математичких

открића

, (

в

) 

што

су

верска

и

мистична

искуства

гла

-

вна

снага

у

стварању

највећих

уметничких

, 

религијских

и

етичких

сис

-

тема

културе

, (

г

) 

што

су

дела

великих

мислилаца

, 

религиозних

учите

-

ља

, 

ументичких

вредности

, 

доказ

да

интуиција

као

извор

истине

посто

-

ји

. 

Интуиција

је

значајан

део

стваралаштва

. 

Уколико

доминира

једна

истина

и

једно

знање

 (

делимична

истина

), 

уколико

се

успостави

доми

-

нантан

систем

такве

истине

, 

друштво

се

креће

стазом

незнања

, 

погре

-

шака

, 

испразних

вредности

, 

јаловости

и

некреативности

и

тако

осиро

-

машује

друштвени

и

културни

живот

 (

Сорокин

, 2002). 

Марковић

у

књизи

Филозофски

основи

науке

(1981) 

тврди

да

човек

има

генетски

потенцијал

за

стицање

знања

, 

учење

језичких

симбола

, 

ко

-

муникацију

, 

опажање

, 

разум

, 

мишљење

, 

имагинацију

, 

критичко

ми

-

шљење

, 

синтезе

итд

. 

Здрав

разум

је

основа

знања

али

је

ограничено

: 

чулно

опажање

је

погрешиво

, 

у

поступку

закључивања

могуће

су

гре

-

шке

. 

Научно

знање

је

најпоузданије

и

оно

подразумева

целину

језичких

исказа

који

су

комуникабилни

, 

искуствено

проверени

, 

кохерентни

и

практично

применљиви

. 

Супротни

ставови

према

знању

су

скептици

-

зам

 (

сумња

у

могућност

сазнања

) 

и

догматизам

 (

одбрана

сазнајног

ста

-

ва

без

обзира

на

искуство

). 

Људско

знање

се

развија

од

здравог

разума

према

научном

знању

. 

У

гносеологији

постоје

две

основне

теоријске

струје

: 

рационалистичка

и

интуиционистичка

или

доживљајна

. 

Међу

-

тим

, 

проблемима

знања

и

сазнања

баве

се

и

друге

научне

дисциплине

, 

на

пример

, 

социологија

и

психологија

.

Социологија

открива

функцио

-

налну

зависност

сазнајног

становишта

од

реалности

друштвених

група

које

иза

таквог

сазнања

стоје

. 

Ова

научна

дисциплина

се

не

бави

ми

-

шљењем

у

логичком

смислу

већ

у

којој

мери

је

једно

мишљење

друш

-

твено

условљено

, 

како

оно

функционише

у

друштву

, 

како

се

користи

као

инструмент

у

политичким

и

друштвеним

сукобима

. 

Манхајм

у

књизи

Идеологија

и

утопија

 (1968) 

разликује

логичко

знање

и

друштвено

условљено

знање

. 

Логичка

анализа

је

одвојила

поје

-

диначно

мишљење

од

колективне

ситуације

али

и

мишљење

од

делова

-

ња

. »

Главна

теза

социологије

знања

јесте

да

постоје

начини

мишљења

који

се

не

могу

разумети

све

дотле

док

њихово

друштвено

порекло

оста

-

је

у

тами

« (1968: 4). 

Егзистенцијални

фактори

продиру

у

садржину

и

форму

, 

обим

и

начин

формулисања

неког

сазнања

. 

За

социологију

са

-

знања

није

примарна

вредност

аргумента

већ

начин

на

који

је

друштве

-